Jugozapadna Bačka biciklom

vožnja do Bača
| 12. 11. 2004. http://perpetuum-mobile.net/2004-prve-voznje/jugozapadna-backa-biciklom/

Jugozapadna Bačka biciklom

vožnja do Bača

Jugozapadna Bačka biciklom

Već neko vreme merkamo staru tvrđavu u Baču, i pre nekih nedelju dana je konačno pao dogovor da je obiđemo, biciklom naravno. Slobodan, moj saputnik, je inače student arhitekture, tako da bi to njemu u neku ruku bila i “terenska vežba”. Ali na žalost, mnoge okolnosti su se urotile protiv nas. Naše devojke i naše mame nisu štedele reči da nas ubede da odustanemo; kada sam rekao mami gde planiram da idem, prva reakcija je bila: “gde?!”, kao da nije dobro čula, a za njom je odmah išlo i “da li si ti normalan” i “kud’ ćeš po ovakvom vremenu”. I zaista, meteogrami nisu pružali veliku nadu u to da će vreme biti lepo. Čak šta više, prognoza relativne vlažnosti vazduha se kretala između 89% i 97% a pokrivenosti neba oblacima 99.2% do 99.8%. Jedino je prognoza temperature bila ok - preko 10°C.

Srećom, to sve nije bilo dovoljno da nas zaustavi, i dva ljuta bajkera su krenula iz Novog Sada u petak u 6.20 put Rumenke. Nismo još ni došli do Detelinare, a već je postalo jasno da sve neće ići baš glatko. Slobodan je dosta krupan (oko 195 cm), a za svoj mtb definitivno prekrupan, i stoga mu je sic prenisko, te ne može da ispruži nogu kada vozi. Druga stvar, mountain bike se po ravnom teško može meriti sa tracking biciklom (obim točkova, širina guma i sl.), a i, kao što ću u toku dana postati svestan, postoje razni tipovi kondicije. To što on sa lakoćom prelazi veliki fruškogorski maraton (82 km) mu na biciklu ne znači previše. Kakogod bilo, moraćemo da idemo dosta sporije od onoga što sam planirao.

Dok smo prilazili Rumenki, polako se razdanjivalo, a i počela je da sipi jedva primetna kiša. Rumenka je proletela za nama, a da ja, još bunovan, nisam uspeo to gotovo ni da registrujem. Tek pošto smo izašli iz sela, razbudio me je prizor starog đerma i karuca parkiranih ispod njega.

Tokom našeg putešestvija, prošli smo kroz teritorije više opština (Novi Sad, Bački Petrovac, Odžaci, Bač, Bačka Palanka), ali, koliko se sećam, samo nas je jedna pozdravila kada smo u nju ulazili i poželela srećan put kada smo izlazili - Bački Petrovac. Za sam istoimeni gradić koji je sedište opštine, mogu reći samo najlepše. Već sam nekako navikao da slovačka naselja (kako bačka tako i sremska) budu nekako urednija, čistija, sa cvećem ispred kuća, i Petrovac me po tom pitanju nije razočarao. Naprotiv.

Čim se pređe kanal, oseti se razlika. Kako se uđe u naselje, prolazi se pored svetlo plavih doteranih kuća, sa ošišanom travom ili cvećem ispred, ponegde klupom (često napravljenom od osovine nekih starih kočija), po koji restaurirani đeram, saonice, fijaker ili bunar… Iza te seoske idile, u malome centru nalazi se nekoliko većih građevina čije fasade ne deluje seoski; to su škola, gimnazija i još neke za koje nisam siguran šta su. Iz centra se brzo izlazi, i do kraja se ide kroz prijatan seoski ambijent.

Iako je Kulpin sa svojim dvorcima bio u planu nekih širih varijanti, ostalo je da ga obiđemo nekom drugom prilikom.

Na putu za Bački Maglić smo prošli pored interesantne “mini” kapelice koja se smestila ispod oraha. Maglić se ne nalazi na glavnom putu, tako da kroz samo selo nismo prolazili, ali kada ga već spominjem, da kažem par reči o njegovoj istoriji, pošto je interesantna.

Istorija Bačkog Maglića

Selo Maglić je sa prekidima naseljeno već veoma dugo (još od srednjeg veka) i za njega je karakteristično to što je više puta kompletno menjalo stanovništvo. Tu su prvo živeli mađarski ratari koji su se po dolasku Turaka povukli na sever. Ubrzo, u napušteno selo se useljava nekoliko srpskih porodica sa juga. Selo je malo živnulo da bi ubrzo ponovo zapustelo.

U prvoj polovini XVII veka ga još jednom obnavljaju, da bi doživelo bum posle doseljavanja kolonista najviše iz Baden-Wurtenberg-a u vreme vladavine Marije Tereze. Zahvaljujući podsticajima i povlasticama koje im je država pružala, selo je vrlo brzo postalo razvijenije od okolnih.

Posle završetka drugog svetskog rata, deo nemačkog stanovništva se povlači sa okupacionim snagama Rajha, dok ostatak proteruju partizani. Sa svim opremljenim kućama, selo ostaje potpuno prazno, ali ne zadugo. U maju 1945. godine u ove nameštene kuće doselilo se 4650 grčkih izbeglica, pripadnika narodnooslobodilačke armije „ELAS" (komesari, komandanti i partijski rukovodioci). Među njima bilo je samo 8 žena. Selo je u to vreme imalo status eksteritorijalne opštine Grčke u kojoj su važili grčki zakonski propisi i koje je Jugoslavija priznavala. Ovo izuzeće iz jurisdikcije bilo je bez presedana, kuriozitet u našoj državničkoj praksi. U početku je to bio samo sabirni logor, u koji su vojnici dolazili na oporavak, no kasnije je život postao organizovaniji. O redu se brinula policija „IKA". Imali su svoju štampariju koja je izdavala „Glas Buljkesa". Sredstvo plaćanja bila je grčka moneta - drahma. Za vreme svog boravka Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih.

Rezolucija Informbira podelila je Grke u Buljkesu. Jedni su podržavali Rezoluciju a drugi KPJ. Da bi se sprečilo međusobno trvenje pa i ubijanje donesena je u proleće 1949. g. odluka da Grci koji su za Rezoluciju budu iseljeni, a oni koji su verni KPJ imali su pravo slobodnog izbora. Posle ovog masovnog raseljavanja, u mestu je ostalo oko 800 grčkih izbeglica, od kojih je većina emigrirala u južnu Makedoniju. Nekoliko njih je ostalo i danas ovde žive kao državljani SCG.

Selo opet ostaje napušteno, ali se u njega 1949 useljavaju kolonisti iz mnogih krajeva SFRJ. Kao simbol te izmešanosti, naselje koje se do tada zvalo Buljkes, dobija ime planine sa granice Bosne i Hercegovine i Crne Gore - Maglić.

Prošli smo kroz Silbaš, zatim i kroz Parage. Prizori su dosta slični, slične stare kuće, slične barokne crkve, a pri pogledu na pojedine “gastarbajterske” kuće, pomislili smo da možda i nećemo morati da idemo jako daleko da bi videli tvrđave (sve sa jakim betonskim bedemima, a poneke imaju i “branič” kule)… Na njivama ponegde još traje žetva kukuruza, poneke su preorane, a na nekima je ozimna pšenica već visoka oko deset cm. Većina irigacionih kanala pored kojih smo prošli je zatrpana, i prepuna trske ili žbunja, a i ispod sistema za navodnjavanje (oni dugački “tuševi” na točkovima) već počinje da raste šumica, što dovoljno govori o tome koliko se često koriste. Zato je tokom prošlogodišnje suše državna starategija za navodnjavanje bila molitva bogu patrijarha Pavla da padne kiša…

Nama u tom trenutku kiša nije falila, pošto je polako počinjala da dobija na intenzitetu. Nešto posle devet, ulazimo u opštinu Odžaci. Na samom ulazu u Ratkovo, najseverniju tačku našeg puta, pažnju nam privlače neke kamene građevine iza jarka, sa desne strane puta. Od jarka nismo mogli da priđemo bliže i izvidimo, ali Slobodan misli da je to bio put koji je nekad vodio na neko bogato imanje, a da su te kamene “skulpture” oivičavale put.

Dok smo prilazili Ratkovu, primetili smo i neke ruševine u daljini, i rešili da ih izvidimo. Prilazeći blatnjavim putem, upitali smo neku ženu šta je to u pitanju, i ona nam je samo kratko odgovorila “staro katoličko groblje”. Ali, veoma brzo je postalo jasno da to nije samo “katoličko” (ako je uopšte katoličko), već je ključna reč “nemačko” groblje. Dok smo kroz maleno oskrnavljeno groblje prilazili ruševnoj kapelici, prizor je bio i tužan i jeziv. Da je groblje ostavljeno da propadne samo od sebe, nekako bih još i razumeo, ali ovu dozu vandalizma - ne.

Većina nadgrobnih spomenika (sa epitafima koje sam ipak uspeo delom da dešifrujem mojim zarđalim nemačkim, i da saznam ponešto o ljudima koji su bili tu) su popadali i većinom slomljeni. Skoro sve (osim par grobova koje je neko nedavno sredio) je zaraslo u šikaru, a na nekim spomenicima su ispisani grafiti. Kako je Slobodan primetio, vrhunac ironije je verovatno ružan natpis “PFC” (Partizan Football Club). Crkvica (kapelica?) je veoma interesantna. Nekako je mala i kompaktna, i dosta nas je podsetila na ruševine manastira na Klisi (u Starim Ledincima). Ali, i pored svega toga navedenog, najgori osećaj su ostavile provaljene kosturnice ispod crkve, kao i neke otvarane grobnice. Šta su tražili, nakit sa pokojnika?! Kakav smo mi to narod?!

Na izlasku iz Ratkova, kiša je počela da pljušti. Ja sam hteo da se sjurimo, i potražimo neki zaklon, ali je moj kompanjon već pomalo sustao, pa je ta ideja otpala. Dok se kiša cedila sa nas, pažnju su nam privukle velike kamare sena. Setio sam se Monea i koliko je on pažnje posvećivao svojim studijama motiva plastova sena, i pomislio kako bi mu se ovo veoma dopalo.

Do ulaska u Selenču, posle nešto više od pola sata, kiša je ponovo oslabila, ali mi smo svejedno bili prilično mokri. Selo je interesantno. I ovde sam fotografisao crkve, protestantsku i pravoslavnu. Nije da sam nešto lud za crkvama, ali one su najčešće najreprezentativniji objekti u selima, i njihovoj izgradnji bude posvećena velika pažnja. Po njima se takođe često može zaključiti štošta o selu: o njegovoj starosti, stanovnicima, njihovoj imućnosti, urednosti i kulturi življenja…

U centru sela smo zastali kod zgrade mesne zajednice (gde je halo govornica). Ispred se nalazi spomenik žrtvama Drugog svetskog rata. Čitajući imena, vidi se da je i ovo selo pretežno naseljeno Slovacima. U neposrednoj blizini mesne zajednice nalazi se vatrogasni toranj. Slobodan zaključuje da je selo moralo biti nekada bogato, kad je moglo sebi da priušti tako nešto.

Napuštamo Selenču, i krećemo ka Baču, našem konačnom odredištu. Ravnica se polako kotrlja pod nama. Vožnja ravnicom ne mora neophodno biti monotona kao što neko može pomisliti. Prizori se dosta brzo menjaju, a i sela su blizu jedno drugom. Pogled zabavljaju raznobojne njive, radovi na njima, orasi međaši, kanali, retki brežuljci, a sela su sama po sebi zanimljiva. Ono što može biti pomalo monotono, jeste to što se ide konstantnom brzinom, po konstantnom nagibu (od 0%), što ume malo da uspava kada se čovek zamori.

Što se tiče puteva kojima smo išli, asfalt je više nego solidan (bar za bicikl), a saobraćaj umeren (može se komotno voziti). Jedna stvar mi je ipak zasmetala, ali pre nego što graknem na naše ratare, priznajem da ne znam da li je i u, na primer Austriji, praksa da kada njihovi paori traktorom izlaze na put sa sobom ponesu i pola njive…

Oko dvadeset do deset, posle 65 km stižemo u Bač.

Istorija Bača

Bač je jedan od najstarijih gradova u Vojvodini, i ima izuzetno bogatu prošlost. Prvi put se pominje pominje 535. u pismu cara Justinijana skopskom mitropolitu Katelijanu. U Salzburškom letopisu se 873. Bač pominje kao avarska tvrđava. Pominje se ponovo 1094. godine kao sedište županije i nadbiskupije. U XII je na daleko poznat, i o njemu je pisao i arapski geograf Idrisi 1154, i kaže da je "Bač (Bakasin) poznat grad i spominje se među velikim, starim gradovima. Ima trgovište i trgove, zanatlije i grčke učenjake."

1242. godine je najezda Mongola protutnjala i pored Bača, i u bici na Šaju gine crkveni upravitelj Bača. Zahvaljujući podršci i naporima kralja Bele IV, grad uspeva da se oporavi i izdigne iz pustoši koju Mongoli ostavljaju za sobom.

1462, Bač je bio mesto održavanja državnog sabora kojeg je organizovao mađarski kralj Matija. Posle pobede u Mohačkoj bici 1526. godine, Turci privremeno zaposedaju Bač, da bi ga konačno definitivno zauzeli 1529. Bač postaje sedište nahije, i tragovi turskog boravka su i danas vidljivi. Krajem XVII veka zauzimaju ga Austrijanci, da bi ubrzo zatim teško stradao u Rakocijevoj buni 1704.

Bač nikad više nije uspeo da povrati svoj stari sjaj i značaj, pošto mu je primat polako "preoteo" Sombor, a kasnije i Novi Sad. Danas je on samo centar opštine.

Ulazeći u centar Bača, odmah nam pažnju privlači monumentalni franjevački samostan. Tu srećemo mog kolegu sa fakulteta, koji je tu, kao i mi, samo u prolazu, i pravi nam društvo u obilasku samostana.

Samostan u Baču

Samostan je jedan od značajnijih spomenika u Vojvodini. Negde oko 1169. godine, plemić Mogh podiže samostan za potrebe viteško-monaškog reda Templara. Po ukidanju tog reda, samostan preuzimaju mađarski franjevci, koji tu ostaju sve do Mohačke bitke. 1529, Turci gotičku franjevačku crkvu pretvaraju u džamiju. da bi tek 1688. bila vraćena u prethodno stanje, ali ne zadugo. Već 1704. godine spaljena je tokom Rakocijeve bune (kao i veći deo Bača, a i cele Bačke). Radovi na obnovi traju od 1723. do 1764. Ponovo je obnavljan 1824.

Arhitektura samostana odaje znake romanike, pozne gotike i kasnijih baroknih dodataka.

Pored ovog samostana koji se bavio širenjem zapadnog, rimokatoličkog hrišćanstva, Bač je sve do XV veka bio podjednako centar i istočnog, vizantijskog hrišćanstva.

Krenuli smo peške (pošto je Saša bio sa nama) prema tvrđavi, prošli pored pravoslavne crkve, i neposredno pre rečice Mostonge naišli smo na ostatke turskog toplog kupatila - hamama.

Nedaleko odatle je i mostić preko Mostonge, sa kog se silazi u masivnu kapiju “Šiljak”, koja je čuvala ulaz u podgrađe. Kada se uđe na nekadašnje veštačko ostrvce, sa leve strane je uzvišenje koje podseća na Golgotu (ima tri velika krsta), i sa kog se pruža lep pogled na Bač sa jedne, i podgrađe i tvrđavu sa druge strane. Stotinak metara odatle nalazi se tvrđava Bač.

Tvrđava u Baču

Bačka tvrđava (Castrum Bachiense) spominje se već oko 1192. godine, a današnju tvrđavu je oko 1338-1342 podigao mađarski kralj Karlo Robert, plašeći se osvajačkih pohoda cara Dušana. Grad je stalno pripadao kaločkim nadbiskupima. Nadbiskup Petrus de Warda ga je 1490-1495 povećao i ulepšao, a Mostongu tako produbio da su dunavske lađe mogle da plove do Bača.

1529. osvojili su ga Turci, i vladali njime do 1687. godine. Za vreme Rakocijeve bune 1703, bio je zapaljen i nije više obnavljan. Prema iskopavanjima iz 1870. godine utvrđeno je da je tvrđava bila na uzvišici, odvojena od ostatka dela Bača rečicom Mostongom. Bila je toliko prostrana da su u njoj osim odaja bili hodnici, kuhinja, boravište za stražare, bunar, štale. Imala je 8 kula, a najčuvenija je bila šestospratna kula. Ruševine Bača su najbolje očuvane od svih srednjevekovnih gradova u Vojvodini.

Kada smo stigli do tvrđave, bio sam srećan, što bi rek’o moj drug, “ko kuče sa dve piše” :-) Sve sam obišao dva puta, svuda sam morao da zavirim, da se popnem gde je to bilo moguće i da žmurim i zamišljam kako je to izgledalo pre oko 300 godina.

Prostor ograđen ostacima zidina je toliko velik, da je u njega stao ceo fudbalski teren, pored njega letnja pozorišna pozornica i još je ostalo dovoljno mesta okolo. Videvši teren, palo nam je na pamet da se na tom mestu 1529. odigrala “prijateljska” utakmica između Fener Bakče-a iz Stambola grada i peštanskog Ujpešt Dože. Turci su izgubili 6:0, i onda su se turski navijači razbesneli, napili i na prepad zauzeli grad da bi ga držali narednih 150+ godina… Eto šta čini predugo izlaganje čistom vazduhu… :-)

Hteli smo da dođemo u Bač, do Bača smo i stigli, i sad smo mogli da polako krećemo nazad. Ali, tek je bilo oko 12, i ja sam želeo da svratimo do manastira Bođani, kada smo već tako blizu. Slobodan je, iako umoran, posle kraćeg ubeđivanja pristao. Pozdravili smo se sa Sašom, i krenuli put Vajske. Iza Malog Bača, prošli smo pored skretanja za ribnjak Mostongu (Provala), koji sam takođe planirao da posetim, ali nisam imao srca da teram mog sputnjika da voza i do tamo. Ionako se već prilično umorio,a i žalio se kako ga sic žulja. “Utešio” sam ga pričom o Lensu Armstrongu i njegovim problemima sa sicom (dobio je rak i odsekli su mu testise ;-) ) Slobodan posle te priče više nije spominjao sic ;-).

Stigli smo u Vajsku, i prošli u blizini interesantne crkve, koju na žalost nisam fotografisao, pošto mi je film već bio pri kraju. Kad se izađe iz Vajske, posle samo desetak minuta stiže se do sela Bođani, a manastir je praktično na samom ulazu. VREMEPLOV Da da, to je bilo još u vreme klasičnih (analognih) foto aparata.

Manastir Bođani

Predanje kaže da je manastir podigao bogati dalmatinski trgovac Bogdan koji je "mučio muku s' očima", ali je "čudesno ozdravio" nakon što se umio na obližnjem izvoru. U znak zahvalnosti bogorodici koja mu je uslišila molitvu, na mestu svog zaceljenja, izgradio je 1478. pravoslavni manastir. Manastirski kompleks je teško stradao tokom Rakocijeve bune, a sadašnju crkvu podigao je 1722. godine bogati Mihajlo Temišvarlija iz Segedina, kao četvrto crkveno zdanje na istom mestu. Veliki konak i crkva u Bođanima sagrađeni su u baroknom stilu, a freske je živopisao poznati zoograf Hristifor Žefarović 1737.godine.

U manastiru su nas lepo dočekali i pustili nas da uđemo u crkvu, iako smo bili prilično blatnjavi. Crkva ima interesantan, solidno očuvan živopis, sa veoma, hm, maštovitim scenama, i, čini mi se, nesvakidašnjim crtama lica biblijskih aktera na manastirskim zidovima. Manastir ima veliki konak, u čijem krilu se vide Žefarovićeve gravire (nismo ulazili, ali smo malo virili), a sa ulične strane se nalazi lepo održavani parkić.

Krenuli smo nazad. Negde u Vajskoj je Slobodanu konačno pukao film, izvukao je šipku od sica, i počeo njime da udara po meni, sveteći se za svu muku koju sam mu priredio… ;-) Ne, šalim se, samo je podigao sic koliko je to bilo moguće i posle toga je ipak malo lakše išao.

U povratku iz Bođana ponovo smo naišli na tvrđavu i tu napravili malo dužu pauzu za užinu. Kako je vreme prolazilo, šanse da se vratimo po danu su se smanjivale. Kada smo krenuli iz Bača nešto posle dva, još smo možda mogli da stignemo do Futoga ili čak Veternika po danu, ali uz oštru jurnjavu, a to nije bilo moguće.

U Tovariševu pravimo još jednu kratku pauzu kod parkiranog starog ratnog aviona, pored spomenika partizanima. U blizini smo videli staru, pretpostavljam nemačku crkvu, koja je spolja i dalje cela, ali u dosta lošem stanju. Sličnu crkvu (samo malo trošniju) smo videli pola sata kasnije u Obrovcu. Prošli smo pored Karađorđeva, i uskoro naišli na (Kertesovu) zaobilaznicu oko Bačke Palanke. Slobodan je odlučno i hrabro odbio da se vraća autobusom iz Palanke, pa smo krenuli da zaobilazimo…

U Čelarevo smo stigli pred sam sumrak. Taj put, Palanka-Novi Sad, je i po danu sve drugo samo ne prijatan, a po mraku pogotovo. Sve do Begeča, bahati i nekorektni vozači, koji su nas izgurivali sa puta, i kojima nije padalo na pamet da obore svetla dok su nam prilazili, su nam bili stalno društvo. Kroz Gložane smo prošli, a da to po mraku nismo ni primetili, i ubrzo, na naše veliko zadovoljstvo stigli oko pola šest u Begeč. Tu je trebalo da odaberemo da li ćemo odmah da siđemo sa ovog gadnog puta na dolmu, ili ćemo to učiniti malo kasnije. Nisam bio siguran kakva je situacija sa blatom, pa smo na nasip izašli kod skretanja za Čardu na Čerevićkoj Adi. Zemljani put je bio sasvim ok, i bilo je pravo opuštanje za promenu voziti tihim, senovitim puteljkom dok povetarac donosi miris vode sa površine Ribnjaka. Od početka pa do kraja Futoga, uz obalu ide asfaltiran nasip koji je relativno dobro osvetljen (na samom nasipu nema rasvete, ali ponegde u podnožju ima svetla). Osetili smo blizinu Novog Sada, i pojurili Novosadskom ulicom, i zatim pešačkom stazom, kasnije biciklističkom, i tako sve do Novog Naselja. I za sam kraj, svratili smo kod naših devojaka, koje su inače sestre (što nas čini u neku ruku rođacima :-) ).

Sve u svemu, za oko 12 ipo sati prešli smo preko 160km. Vreme nas je poslužilo (u poređenju sa subotom i nedeljom), i ko zna, možda je to bila poslednja vožnja ove sezone, s obzirom da je za sutra najavljen sneg…

Integralni tekst napisan par dana posle vožnje



slike (26)