Lagane vožnje oko Novog Sada

destinacije dostižne u toku jednog dana na bilo kakvom biciklu
Prve vožnje - 2004 | krntijom po okolini Novog Sada 01. 07. 2004. http://perpetuum-mobile.net/2004-prve-voznje/lagane-voznje-oko-ns/

Lagane vožnje oko Novog Sada

destinacije dostižne u toku jednog dana na bilo kakvom biciklu

Prve vožnje - 2004

krntijom po okolini Novog Sada

Lagane vožnje oko Novog Sada

U narednih par redova nalaze se opisi nekoliko laganih vožnjica u okolini Novog Sada. Radi se o vožnjama manje prometnim putevima za koje osim dobre volje i bicikla koji se kotrlja niša drugo nije potrebno, ni atletska kondicija, ni specijalan bicikl, niti neka naročita oprema…

Nemam ciklometar, a nisam uvek ni merio koliko je tačno vremena potrebno, tako da su procene uglavnom odokativne.

Novi Sad - Čerevićka skela (futoški ribnjak)

Jugozapadno od Futoga, nalazi se veliki ribnjak, koji je sa severne strane oivičen futoškim nasipom, dok se sa južne nalazi vikend naselje ribnjak / Čerevićka skela (gde je i restoran “Čarda”, po kome se i celo naselje često naziva čarda). VREMEPLOV Futoški ribnjak je isušen pre više godina i sada je tu trska i šaš.

Do čarde se od Novog sada može doći na dva načina. Jedan je da se krene nasipom od Telepskog Dunavca, pa pored Adica, Kamenjara, pa dalje pored “šljunkare” sve do početka futoškog nasipa. Pomenuti put je asfaltiran od brodogradilišta do šljunkare i celom dužinom futoškog nasipa. Na delu od mesta gde Heroja Pinkija izlazi na nasip pa do kraja Kamenjara često ima saobraćaja, put je uzan, ima rupa u asfaltu, brzo se vozi što sve zajedno ne čini prijatnu vožnju. Iza bučne i prašnjave šljunkare, gde se završava asfalt, počinje izuzetno loš prašnjavi put, prepun rupčaga, otpadaka i izlomljenog stakla par usputnih manjih divljih deponija. VREMEPLOV Danas je put asfaltiran celom dužinom od brodogradilišta sve do kraja Futoga. Problem sa brzom vožnjom na pomenutom delu i dalje stoji.

Postoji bolji, udobniji put. Krene se od garaže GSP na Novom naselju, i odmah se pređe na levu stranu puta (kod pumpe) i odatle, pa sve do Futoga ide ili široka pešačka staza (koju bez problema mogu da koriste biciklisti) ili biciklistička staza, paralelno sa pešačkom. Tim stazama se ide sve do skretanja u Novosadsku ulicu u Futogu (na ćošku se nalazi upadljiva ljubičasto-roza kuća sa natpisom “Mikan”). Skrene se levo, i ide do kraja ulice (prođe se Dom za decu sa posebnim potrebama i fudbalski teren) koja na kraju izlazi na sam početak asfaltiranog nasipa. Popne se na nasip (koji je ustvari kej), i njime ide uz Futog sve do kraja. Na njemu uopšte nema saobraćaja, izuzev što ga na jednom mestu prelaze kola, da bi stigla do i od skele. Asfalt se završava na mestu gde počinje ribnjak,i tu se put račva na dve strane: levi put, koji obilazi jezero sa južne strane i desni (tj. pravo) koji praktično produžava nasipom, i obilazi jezero sa severne strane. Oba puta vode do čarde, prvi direktno, dok drugi vodi do asfaltnog puta za čardu, koji ide preko ribnjaka. Oba puta, iako nisu asfaltirani, su sasvim pristojni, i pogodni za vožnju na tankim gumama.

Lagana vožnja od grada do čarde traje oko sat vremena, sa usputnim zadržavanjima pored Dunava ili jezera.

Novi Sad - Begečka jama

Ovo je u suštini samo varijacija prethodne vožnje. Kada se stigne do ribnjaka, iza Futoga, produži se pravo uz obalu jezera, i ide pravo, sve dok se ne izbije na Begečku jamu. Put na nasipu nije asfaltiran, ali je sasvim pristojan.

Za one koji su spremni za avanturu, neka probaju da idu za Begečku jamu “južnim” putem, tj. putem koji kreće od čarde južnom obalom jezera, a zatim izbija na Dunavac i Čerevićku Adu. Put je u vrlo lošem stanju i ide kroz prilično zaraslu šumu prepunu komaraca, ali je zato prizor na nekim mestima jako lep…

Novi Sad - Kovilj

Slična vožnja nasipom, kao i prethodne dve, samo na drugu stranu. Put se ne može promašiti: ide se nasipom od Šangaja, uz Koviljski rit, pa sve do samog Kovilja. Jedini neprijatni deo je kako doći do početka nasipa. Pošto ne postoji nikakav (bar pešački) most koji bi išao preko kanala i spajao novosadski kej sa šangajskim, mora se ići na Kaćki most. Na Kaćkom mostu i iza njega je saobraćaj popriličan, ali na svu sreću, brzo se silazi sa glavnog puta. Pošto novosadska rafinerija izlazi na samu obalu kanala (koja je ograđena), mora se obilaziti sa druge strane. Kada se siđe sa Kaćkog mosta, skrene se prema Šangaju (prva ulica desno) i ide samo pravo, dok se ne prođe rafinerija. Tu se ponovo skrene desno, i zatim levo, prema Šangaju, i onda samo pravo kroz Šangaj, sve dok se ne dođe do nasipa. Taj prvi deo nasipa je asfaltiran, i ide nekoliko kilometara do Subića, ako se ne varam. Otprilike na mestu gde se asfalt završava, počinje Koviljski rit (inače rezervat prirode, jedan od najvećih te vrste). “Glavni” put, tj. onaj koji se nalazi na samom vrhu nasipa je dosta loš, uništen traktorskim gumama, ali paralelno sa njim, na padini nasipa idu još dva, koji sasvim mogu da posluže. Negde na pola puta (kod crpne stanice) nalazi se farma, sa velikim jatom gusaka (sigurno oko 50) koje tumaraju unaokolo (možda zvuči bezveze što to ističem, ali detetu iz grada susret sa guskom je u rangu sa susretom, sa recimo nojem ;-). U produžetku puta, na mestima gde je šuma ispod nasipa ređa, može se videti rit, sve sa trskom, šašem, rodama, čapljama i divljim patkama. Ubrzo zatim, prašnjavi nasip prelazi u tucanik, kojeg nakon par km. smenjuje asfalt koji ide sve do Kovilja.

Kovilj je pravo, autentično vojvođansko selo (kao iz pop Ćire i pop Spire). Kako se prilazi nasipom, prvo se uoči sa leve strane prostrana livada, ograđena samo malim kanalima, gde trče konji i goveda. Sa druge (desne) strane nasipa nalazi se Šlajz - duboko jezerce načičkano pecarošima. Dalje uz nasip, iza Šlajza, nalazi se kaljuga gde se u blatu kupaju krmače, guščići i pačići. Tu desno skreće i neki puteljak (preko malog mosta) koji ulazi dublje u rit, ali nisamo ga isprobali. Zatim put ulazi u selo, i prva stvar koja se primeti jeste da se na bukvalno svakom stubu i odžaku nalazi veliko gnezdo sa po bar tri rode. Da bi se stiglo do Tikvare, u selu treba skrenuti u prvu ulicu desno, i tako putem, možda oko jedan kilometar. Kada se dođe do Tikvare, ko želi da ode do koviljskog manastira, treba da skrene levo. VREMEPLOV Kasnije sam mnogo bolje upoznao Koviljski rit. Taj put što silazi pored Šlajza upotrebljiv je eventualno kada je vrlo niska voda, pošto više nema mosta koji tu nekad bio. Ali može se duboko zaći u rit tucanikom koji se spušta u rit otprilike od pomenute crpne stanice.

Nisam merio koliko treba do Kovilja i nazad, ali laganim tempom za jedno popodne se može otići tamo i nazad, uz duža zadržavanja na nekim mestima (recimo da ne treba više od 3-4 sata uz uračunate pauze).

Put na “Kraj sveta”

Ako se od Tikvare produži asfaltnim putem kroz njive, za oko pola sata se stiže na Arkanj. U pitanju je deo starog toka Dunava, na čijoj obali se smestila čarda “Na kraj sveta”. Čarda je vrlo neobična, sva iskićena i išarana raznoraznim mudrolijama. Uz Arkanj se može nasipom ići sve do Gardinovaca. VREMEPLOV Čarde danas više nema. Nalazila se na zemlji koja je restitucijom vraćena manastiru Kovilj, a njegova uprava nije bila zainteresovana da produži zakup vlasnicima čarde, pa je ovo interesantno mesto nestalo.

Novi Sad - Banstol - Crveni Čot - Beočin - skela - Futog - Novi Sad

Ovo je nešto što je svima koji iole intezivnije voze vrlo dobro poznato, ali ja ću ovde ipak navesti par iskustava koja možda mogu da pomognu nekome ko se još nije odlučio da ovo proba. Fruška gora je planinski venac koji ide u pravcu istok-zapad, i u suštini najteži deo kod vožnje Fruškom gorom je popeti se do Partizanskog puta, koji ide bilom Fruške gore. Kada se ide od Novog Sada, to se može učiniti na nekoliko načina: na Crveni Čot preko Beočina, na Iriški Venac preko Paragova ili na Banstol preko Karlovaca.

Prvi nisam nikada probao (bar ne u tom smeru), ali mi se čini dosta dugačak, a pri tome i prilično intezivan. A i ne sviđa mi se baš ideja da vozim prometnim putem od Kamenice do Beočina. Drugi put, na Venac, je najkraći i najbrži, ali je pri tome i prilično strm (dužinom uspona od oko 8km, nagib je 6-8%, možda negde i više). Treći put, preko Banstola je dosta duži, ali i manje strm. VREMEPLOV Kasnije naravno jesam i ne predstavlja nikakav problem u malom prenosu.

Najvažnije je biti uporan, imati volje i verovati u sebe. Verujem da se na Venac može popeti svako ko makar povremeno vozi bicikl, i to sa najobičnijim biciklom (ja vozim krntiju sa istegljenim lancem, koja uopšte ne može da prebaci lanac na manji prednji zupčanik, tako da sam se na Venac popeo u šestoj brzini ;-).

Na Banstol može verovatno da se popne svako. Kada se jednom dođe do partizanskog puta, stvari postaju mnogo lakše (goredoliranje sa manjim lokalnim maksimumima) i prijatnije (nema saobraćaja). Ko ima više snage i volje, može da silazi do manastira Krušedol, Velika Remeta, Grgeteg, Staro i Novo Hopovo, Vrdnička Ravanica, Jazak, Mala Remeta, Đipša… i da se ponovo penje, nazad na partizanski put, a ko nema, može da ide samo pravo. Treba biti oprezan na spustovima između vrhova, pogotovo na delu od hotele EV do spomenika na Iriškom Vencu, pošto ima mnogo rupa. Voda može da se sipa u hotelu EV, u motelu kod spomenika na Vencu, kod pumpe na Vencu, u restoranu na Zmajevcu. Restoran PTT na Brankovcu nije otvoren, i vodovod ne radi, ali su nama čuvari ipak natočili jednu flašu iz njihovih rezervi. Na Osovlju takođe nema pijaće vode, ali može da se kupi flaširana. Kad smo kod kupovine, postoji par prodavnica na Iriškom Vencu, kod pumpe, gde može da se kupi sok, bonžita i sl.

Kada vožnja po Fruškoj gori dosadi, treba nekim putem sići do Dunava. Jedin od najzgodnijih je verovatno onaj od Čota do Beočina, i to iz sledećih razloga: nema mnogo saobraćaja (pogotovo vikendom kada ne idu šleperi BFC, a putničkih vozila tu i inače ima manje nego na druga dva pomenuta puta), strma i uzbudljiva nizbrdica, dobar asfalt i na kraju puta, kod Dunava čeka skela za Futog.

Što se skele tiče, ona ide od jutra do 8 uveče, na svaki pun sat kreće iz Beočina, a na pola sata iz Futoga, za pešake besplatno, a za bicikliste 30 dinara. VREMEPLOV Cene iz 2004. Ne znam koliko je danas pošto obično idem na begečku skelu.

Sve u svemu, oko 65-70 km (računajući i onih par po gradu), i to sve za oko četiri sata (zajedno sa pauzama, čekanjem skele i prelaskom preko Dunava).

Možda ovako kad se kaže zvuči puno, ali je sigurno manje naporno nego minimalno planinarenje (od petnaestak-dvadeset km).

Kamenički park

Kamenički park je dovoljno blizu Novog Sada da se do njega može veoma brzo doći, a dovoljno daleko da nije preopterećen ljudima i njihovim aktivnostima. Do njega se iz grada može stići za manje od pola sata i uživati u vožnji po zemljanim putevima kroz šumu.

Dok se ne popravi Most Slobode, jedina kopnena veza između Novog Sada i Kameničkog parka je preko Varadinskog mosta. Asfaltni put za Kamenicu se penje na Trandžament, i preko mišelučke petlje silazi u Kamenicu. U samom podnožju, kod Dunava (okretnice autobusa) treba skrenuti desno, i nasipom se stiže u park. Ovaj put je prilično strm i prometan, a takođe i duži. VREMEPLOV U međuvremenu je Most slobode popravljen, pa se može vozi bilo desnom ivicom puta (što tehnički nije dozvoljeno jer je put ‘rezervisan za motorna vozila’) ili pešačkom stazom koja je dovoljno široka da se može mimoći sa pešacima ili biciklistima iz drugog smera.

Postoji bolji, kraći i udobniji put. Krene se jednako pored tvrđave, i otprilike na dve trećine uspona na Trandžament se skrene u Ribnjak (to je prvo skretanje desno). Ovo je takozvani “Donji put” kroz Ribnjak, i ubrzo se spušta do same obale Dunava. Odatle se vrlo lepo vide svi novosadski mostovi, tvrđava, Bećarac, kao i mnoštvo ribarskih čamaca nasukanih na peščane plaže. Kad se ovim putem priđe na stotinak metara od Mosta Slobode, treba skrenuti levo (na Gornji put), i proći ispod mosta u podnožju tunela. Nekad je bilo moguće jednostvano proći ispod mosta i bez ovog malog zaobilaženja, ali sada su taj deo zatvorili radnici koji popravljaju most, i dok se radovi ne završe, biće neophodno zaobilaziti.

Odmah iza mosta počinje Kamenički park. Velika većina puteva koji idu kroz park su zemljani (izuzetak je put koji ide do Dečijeg sela), i u neposrednoj blizini mosta umeju da budu nepodnošljivo blatnjavi, ali kako se ide dalje u park, ima manje blata. Vožnja parkom se može nastaviti i nasipom koji se nadovezuje uz park. Na žalost, taj nasip nije
dugačak, i ubrzo se uključuje u uzan i veoma prometan put prema Beočinu. Odatle je moguće vratiti se istim putem za Novi Sad, popeti se u Kamenicu (veoma strm, uzan i prometan put) ili skrenuti za Popovicu (prvo skretanje levo nakon što se siđe iz Kamenice na dunavsku obalu).

Integralni tekst napisan 2004. godine



slike (1)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...