Zimska vožnjica po komšiluku

sremskom stranom do rakovačke gradine, dvorca u Beočinu i vodopada na Sviloškom potoku
| 23. 12. 2004. http://perpetuum-mobile.net/2004-prve-voznje/zimska-voznjica-po-komsiluku/

Zimska vožnjica po komšiluku

sremskom stranom do rakovačke gradine, dvorca u Beočinu i vodopada na Sviloškom potoku

Zimska vožnjica po komšiluku

Ove jeseni, pored istraživanja ruševina tvrđava i crkava po Fruškoj gori, glavna opsesija bila mi je pronalaženje fruškogorskih vodopada. Mada, bilo bi nepravedno da kažem “pronalaženje”, pošto sam ja, koliko mi je poznato, nezavisno od bilo koga drugog pronašao samo dva vodopada (oba u slivu Potornja), dok sam za ostalih šest čuo od drugih, i “traženje” njih mi se uglavnom svodilo na praćenje boljih ili lošijih uputstava i smernica.

Dosta sam se dobro pokazao, i uspeo od tih šest vodopada da obiđemo čak pet (neke i više puta), dok mi je šesti, zbog svog položaja, postajao sve dalji i dalji kako se dan skraćivao. U pitanju je vodopad na Sviloškom potoku (u blizini Koruške i Banoštora). Autobuske veze do ovog kraja su poprilično loše, a da bi se stiglo dotle iz recimo Beočin Sela, bilo bi potrebno dosta rano krenuti, i ići brzo da bi se do vodopada stiglo pre mraka. VREMEPLOV U tom trenutku bilo je poznato samo šest vodopada na Fruškoj gori. U narednih par godina taj broj će se povećati za još dvadesetak.

Napravio sam plan za pešačenje po Fruškoj gori, navio sat u “sitne sate” i legao da spavam. Sutra kada sam se probudio i pogledao na sat, na njemu je bilo deset sati! Očigledno sam isključio alarm i nastavio da spavam. Ali, napolju je zubato sunce sijalo i mamilo me da izađem. Ubrzo sam “u hodu” napravio alternativan plan, natrpao, sendviče, bonžite i vodu u bisage, osedlao mog “konjića” i krenuo put Srema.

Osnovna ideja bila je: držati se plana, samo umesto planinariti kroz šumu, stići do vodopada biciklom uz Dunav (vodopad se srećom nalazi na samo par desetina metara od puta). Vreme je bilo oštro, ali suvo i bez vetra. Verovatno je bilo oko nule, pošto su se u Sremu još ponegde videli tragovi snega koji se u gradu odavno otopio. Čim sam prešao barže, našao sam se u podnožju tvrđave, koja me je prosto mamila da mi malo pozira. Ovo je prva vožnja na koju nosim mog novog digitalca, tako da sam rešio da se opustim, i popunim karticu od 512MB.


Krenuo sam prema Trandžamentu, i sišao Donjim putem u Ribnjak. Tamo me je dočekalo još fantastičnih prizora.

Prošao sam kroz Kamenički park, izašao na nasip i ubrzo se našao na putu Kamenica-Beočin. Izgleda da sam imao sreće da pogodim baš vreme kada je na njemu bilo zatišje (radni dan oko 10.30), i vožnja putem na kom se inače gubi glava, mi je čak prijala. Prošao sam Bocke, Ledince i prišao skretanju za Rakovac. Tu sam ponovo dokazao da kada su biciklističke ture u pitanju, nikako nisam u stanju da se držim planova koje sam napravim.

Preko puta škole u Novom Rakovcu nalaze se ostaci antičke bazilike koja je u srednjem veku pretvorena u franjevački samostan, a ceo kompleks je pred najezdu Turaka bio ograđen bedemom. Pored ovih vidljivih ostataka, rakovačko podzemlje je prepuno i drugih antičkih ostataka kao što je rimski vodovod, nekropole, kućišta, rimski popločani putevi… Veliki deo ovih nalazišta je teško stradao posle Drugog svetskog rata. Stari Rakovac, koji se nalazi oko četiri-pet kilometara dublje u planini, je u potpunosti razoren tokom rata, i umesto da se posle oslobođenja tamo vrate i obnove svoje kuće, preživeli meštani su odlučili da se nasele bliže obali Dunava i putu koji će ih bolje povezati sa Novim Sadom. Kopajući temelje za svoje nove kuće, često su nailazili na tragove antičkog naselja, na koje su oni uglavnom gledali kao na smetnju i đubrište, tako da je mnogo materijala propalo. Kasnije, kada su nadležne institucije uvidele značaj ovog lokaliteta, on je već bio potpuno isparcelisan, i tu su pored stambenih kuća izgrađene mnogobrojne vikendice. Nije bio redak slučaj da vlasnici zemljišta ne daju dozvolu Zavodu za zaštitu spomenika kulture da vrši iskopavanja na njihovom imanju, tako da su i saznjanja o lokalitetu ostala parcijalna. Kakogod bilo, glavni objekat, tj. ostaci crkve i nekoliko obližnjih objekata, uprkos činjenici da su dugo korišćeni kao izvor građevinskog materijala, ostali su relativno dobro očuvani, i svakako vredni posete.


http://y2u.be/xEHuJq-ePeg

U Novom Rakovcu sam već bio više puta, ali kada sam već tako blizu, zašto ne bih svratio na kratko, i malo fotografisao. Naravno, tako sam i uradio. Ubrzao sam malo kako bih umanjio gubljenje vremena zbog promene plana, i “prokuvao” dok sam se popeo na lokalitet Gradinu, koja se danas nalazi preko puta osnovne škole. Obišao sam sve što se moglo obići, i zavukao se svude gde se moglo zavući, snimio desetine fotografija i nekoliko video klipova i krenuo nazad.

Vratio sam se na put za Beočin. Rakovac je bio iza mene, prošao sam Dumbovo i ušao u Beočin. Tu ponovo nisam uspeo da ostanem karakter, i odlučio sam se da svratim do Starog Dvorca na putu za Beočin Selo.


http://y2u.be/2FcLTffwy_I

Izgrađen u drugoj polovini XIX veka, beočinski Stari Dvorac je tipičan predstavnik mađarske secesije, i njegova fuzija raznovrsnih stilova je nešto što primeti i onaj ko se savršeno ne razume u arhitekturu. Lukovi, kupole, ornamenti, vitraži, stubovi, kapiteli, biste… kite ovaj objekat na svakom koraku. Stanje u kom se on danas nalazi mu s jedne strane daje jednu posebnu draž (dok sam sam išao kroz njegove tihe oronule prostorije u kojima su odjekivali jedino moji koraci, osećao sam se kao da se nalazi u letnjoj rezidenciji grofa Drakule), ali sa druge strane, ono ne pruža nikakve garancije da će bez vrlo skore sanacije izdržati još dugo. Naprotiv!

Glavni usud dvorca je bočinska fabrika cementa, nedavno privatizovana. Iznad placa na kom se dvorac nalazi, a u neposrednoj blizini fasade same zgrade, nalazi se bučna pokretna traka koja nosi laporac prema cementari, i širi oblak prašine. Upravo je ta traka kriva za to što broj zainteresovanih za eventualni zakup i sanaciju objekta (koji se nalazi u takvom komšiluku) konvergira nuli. I kao da to nije dovoljno, ispod dela temelja same zgrade dvorca nalazi se korito Kozarskog potoka.

Potok se tokom poslednjih stotinjak godina toliko proširio i podlokao samu osnovu dvorca, da je velik deo staze kojom se prilazi dvorcu skroz propao, i sad tu zjapi ogromna rupa, koja može samo da nagovesti koliko je loše stvarno stanje. I na žalost, to nije sve. Kao i brojnim drugim zaboravljenim spomenicima kulture, ni ovom nije bilo dopušteno da mirno i dostojanstveno tone u smrt i zaborav, već se i tu našao neko ko će da ga ponizi i dotuče. Ornamenti dotučeni, prozori i vitraži porazbijani, parket delimično povađen, zidovi išarani, kaljava peć izlomljena, samo su deo zlodela ovih dvorcoubica.

Ali, uprkos svemu navedeno, ovaj dvorac je nezaboravan prizor. Ja sam ga obilazio po danu, i iako sam, skupio sam hrabrost da uđem u sve prostorije osim podruma, a mogu misliti kakav je osećaj obilaziti ga noću! Savršeno mesto za snimanje horor filma…

Slikao sam, snimao sam, i nakon otprilike pola sata krenuo dalje. Prošao sam pored sedišta BFC Lafarge-a, i izašao na obilaznicu oko cementare. Odatle se pruža pogled na grupu građevina iz kojih kulja gust beli dim, i koje sa svojim tornjevima, silosima, kupolama i dimnjacima izgledaju kao da nisu sa ove planete. Prešao sam preko kanala mrtve, sumnjivo zelene boje, koji spaja cementaru sa Dunavom. Naselja su se ređala: Šakotinci, Brazilija, Čerević.

Čerević je vrlo interesantno mesto koje sam i ranije imao prilike da upoznam, pošto sam se par puta odatle vraćao sa planinarenja, a i već nekoliko godina kampujemo na obližnjem Ljubavnom ostrvu, i tada nam je Čerević glavna baza za snabdevanje. Ali, ovaj put nije izgledao naročito veselo, pošto je sve ulice zakrčila stotinama metara duga pogrebna povorka. Zbog toga se nisam zadržavao, već sam ubrzao prema Banoštoru.

Na putu prema Banoštoru nalazi se Šašićeva Ada, čija me je crvena boja šibljaka privukla da priđem bliže. Kada sam prišao obali, ugledao sam pet-šest labudova kako plivaju između ostrvaca ledene pokorice koju vetar šeta. Kako sam se približavao Banoštoru, na sve strane je bilo sve više ostatak snega, valjda zato što sam napuštao novosadsku zonu gradsko-industrijske mikro klime.

Na prilazu Banoštoru, spuštajući se niz jednu strmu nizbrdicu, zjakajući okolo, nisam primetio dve velike rupe koje su zinule iz puta, tako da sam stigao jedino prednji točak da podignem, dok sam zadnjim razvalio punom snagom. Polomio sam tri žbice, i zbog toga mi se točak prilično iskrivio. Od tog trenutka (a to nije bila ni polovina puta) pa do kraja, moj konjić se tužno lelujao i s mukom nosio svoj teret.

Čim se uđe u Banoštor, odmah se uoči neobičan šiljak, ruševni ostatak zvonika nemačke crkve, ostavljene da potone u zemlju nakon što su Nemci napustili selo posle rata. Nisam se ovaj put zadržavao da bolje istražim ostatke crkve, ali ću to sigurno učiniti nekom narednom prilikom.

Stotinak metara dalje, iz centra sela, pruža se pogled na neobičnu pravoslavnu crkvu koja sa svog brežuljka dominira okolinom. Kažem neobičnu, pošto sa svojim patuljastim zvonikom to zaista i jeste. Rešio sam da ovo ne odlažem za sledeći put, i popeo sam se na breg. Nije toliko privlačila sama crkva, a ni pogled koji se odatle pruža na krivinu koju Dunav pravi, već to što sam negde pročitao da se u blizini crkve nalaze ostaci antičkog Banoštora, koji je tada nosio ime Bononia ili Malata. Gledao sam okolo, tražio, stopirao i prepadao ljude, ali niko nije znao ništa da mi kaže o tome. Pomalo razočaran, spustio sam se nazad u selo.

Pre nego što nastavim put prema vodopadu, rešio sam da bi bilo mudro da prvo pronađem skelu, i raspitam se za satnicu. Bilo je oko dva sata popodne, što s obzirom da je pre samo dva dana bio najkraći dan u godini, znači da mi je ostalo možda oko dva sata dnevne svetlosti, a nipošto ne bih želeo da se vraćam sremskom stranom po mraku. U čardi Jole su mi rekli da skela nema red vožnje, već vozi kad ima dovoljno putnika, i da je poslednji polazak za bačku stranu oko šest sati. To je bilo dovoljno da me umiri i uveri da imam vremena da stignem do vodopada i nazad.

Izašao sam iz Banoštora, i posle nekoliko brežuljaka nakon kojih je moj poni počeo konstantno da cvili, naišao sam na skretanje za Sviloš. Nisam bio siguran, ali me je u to uverio neki pandur koji je tu na raskrsnici vrebao nedužne prolaznike. Krenuo sam prema Svilošu, i nakon oko jednog kilometra, pedesetak metara iza mostića, začuo se jak šum vode, ponadao sam se od vodopada.


http://y2u.be/p-GL_Rimmzk

Ostavio sam bicikl pored puta i krenuo kroz njivu prema koritu potoka. Nakon pedesetak metara blatne avanture, stigao sam do ivice korita, i sa visine ugledao bučan i vodom bogat vodopad! Ne samo što je visok, već je zahvaljujući tome što se nalazi u donjem delu sliva obiluje vodom koja se gromoglasno spušta u duboko jezerce prečnika nekoliko metara. Nalazio sam se iznad vodopada, i odatle nisam nikako mogao da siđem u podnožje, a susedna parcela je ograđena, pa nisam mogao da idem uz ivicu korita (ili bolje reći malog lesnog kanjona dubokog desetak metara) dok ne nađem zgodnu priliku za silazak.

Vratio sam se na put i krenuo nizvodno da tražim neki bolji prilaz. Nije ga bilo, a sve okolne kuće bile su puste osim jedne, u čijem dvorištu sam ugledao dvoje staraca kako se zanimaju nekim baštenskim poslom. Krenuo sam da se dovikujem sa njima, i pošto nije baš razumeo šta ja to hoću od njega, dedica je prišao brzim korakom do kapije iza koje sam stajao. Bila mi je potrebna pomoć, te sam se trudio da ne izgledam previše čudno, i da ostavim dobar utisak. Pitao sam ga da li bi mi dozvolio da iz njegovog dvorišta siđem do korita potoka, jer želim da vidim vodopad. Rekao mi je da ne postoji prilaz do potoka, jer je odsek visok desetak metara, i da ako hoću da vidim vodopad, da idem (tamo gde sam već bio) iznad njega.

Na Železničarovom sajtu sam pročitao u opisu koji je napisao Aleksandar Damjanović, da neki prilaz ipak postoji, pa sam nastavio da insistiram i da obrađujem dedicu kako sam vozio kilometrima samo zato da bih video vodopad. Pristao je konačno da me odvede do dvorišta njegovog komšije, koji u blatnoj litici uklesao stepenice koje se spuštaju do mesta na kom se potok Aljmaš spaja sa Sviloškim potokom, ali mi je upozorio da ako i uspem da siđem, da verovatno neće biti moguće doći do vodopada, pošto je potok nabujao, a da ću se u svakom slučaju propisno izblatnjaviti. Pokazao mi je žbun iza kog je moj put i otišao, a ja sam počeo da klizim niz okomitu blatnu liticu. Držeći se zubima za vazduh, uspeo sam nekako da stignem dole u jednom komadu.

Prizor dole bio je drugačiji od svih drugih koje sam video tog dana, a i na Fruškoj gori uopšte. Nalazio sam se u pravom pravcatom malom kanjonu koji je potok usekao u lesnoj zaravni. Dno kanjona gotovo potpuno je popunio nabujali potok, tako da se jedva moglo hodati uz njegovu ivicu. Stigao sam do pomenutog ušća, i namučio se da pređem preko. Uzvodno od te tačke, kanjon se strašno sužavao, i gotovo vertikalnim liticama zatvarao potok. Jedini način da se ide dalje, bio je verući se po rastinju koje je mestimično naseljavalo te litice. Odabrao sam levu stranu, i nakon pedesetak metara, više rukama nego nogama, stigao sam do proširenja gde se moglo stajati, i ugledao vodopad.

Sviloški vodopad je jedan od najviših na Fruškoj gori (viši je jedino Šakotinački, a Dumbovački je možda tu negde ili malo niži) a svakako je najbogatiji vodom. Prizor koji bi inače bio fantastičan, ponovo je pokvario ljudski faktor. Pošto je pre te tačke kilometrima prolazio kroz dvorišta nekulturnih ljudi, potok je uspeo da nakupi značajnu količinu đubreta kojim je okitio sve okolne grane. Na žalost, da bi izgledao onako kako izgleda na ovoj fotografiji pored, morao je da pretrpi dugotrajno čišćenje u Photoshop-u.

Malo sam se divio, malo nervirao, mnogo fotografisao, i krenuo nazad verući se po lijanama kao gorila. Trebalo mi je dvadesetak minuta, a možda i više, da bi se vratio do dvorišta u kom sam ostavio bicikl, i uspeo sam da se pri tome odviše ne izblatnjavim. Popričao sam još malo sa onim starcem (pričao mi je o vodopadima u njegovoj rodnoj Slavoniji), i zatim krenu nazad prema Banoštoru.

Do skele sam stigao nešto posle tri, taman na vreme da joj mašem dok je prelazila na drugu stranu. Nije mi preostalo ništa drugo do da čekam da se nakupe putnici, i da skela krene nazad. Bio sam ugrejan, i nije mi još bilo hladno, pa sam ubijao vreme fotografišući i gledajući zalazak sunca. Prizor je bio vrlo lep, a sigurno bi bio još mnogo, mnogo lepši da sam stigao na prethodnu skelu, i fotografisao ga kako se iznad Banoštora ogleda u Dunavu.

Padao je mrak i postajalo je sve hladnije i hladnije. Obukao sam sve što sam imao, a od skele još ni traga. Tek negde oko pola četiri, krenula je nazad za sremsku stranu. Pošto je tu već dovoljno ljudi čekalo, nadao sam se da će odmah krenuti, ali ispostavilo se da su oni još narednih pola sata pili kafu u čardi. Kada je skela konačno krenula, ja sam bio već toliko promrzao da sam jedva snimio još par snimaka Banoštora i utihnulog zalaska sunca.

Čim smo pristali, nadao sam se u strašnu jurnjavu, kako bih se bar malo ugrejao. Trebalo je bar dvadesetak minuta da mi toplina ponovo uđe u prste na rukama i nogama. Posle toga nisam više stajao, pa mi nije ni bilo hladno. Uspeo sam da stignem do Futoga pre potpunog mraka, i da siđem sa prometnog puta u sporedne ulice. Jurio sam kolikogod brzo je to moj rasklimani bicikl dozvoljavao, i stigao sam u Novi Sad oko pola sedam.

Sve u svemu, obavio sam ono zbog čega sam krenuo, i još ponešto što i nije bilo u planu, provozao se i razdrndao bicikl. Ostaje mi još samo da se nadam da će početkom januara biti prilike za još koju vožnju, i da neću morati da čekam proleće.

Integralni tekst napisan par dana posle vožnje



slike (46) | video klipovi (4)