Istočna Fruška gora biciklom

Čortanovačka šuma, Janda, Stari Slankamen
| 21. 04. 2005. http://perpetuum-mobile.net/2005-voznje-u-okolini-ns/istocna-fruska-gora-biciklom/

Istočna Fruška gora biciklom

Čortanovačka šuma, Janda, Stari Slankamen

Istočna Fruška gora biciklom

Vreme nije previše obećavalo, ali smo mi svejedno bili optimisti, pa smo krenuli starim putem za Beograd nadajući se da će nas kiša zaobići. Sa Banstola smo se spustili ka Čortanovcima, mestu podeljenom na dva dela: na selo i na vikend naselje u šumi uz Dunav (gde je i železnička stanica). Skrenuvši prema Dunavu, prošli smo pored takozvane “Namesnikove vile” (tj. vila Stanković), čija neobična kula motri na prolaznike koji prolaze putem, i malo podlokanom kaldrmom ubrzo izašli na obalu Dunava. Nivo reke je dosta visok, tako da su izletišta pored vode i objekti sagrađeni uz obalu poplavljeni.

Uz Dunav se pruža Čortanovačka šuma. Ona je slično kao i Kamenički park omiljeno izletište pored Dunava, ali je ipak u pitanju prava pravcata šuma. Skoro sat vremena smo kružili probijajući se kroz lijane i gusto rastinje na samo 50-ak - 100 metara od ruševina rimske tvrđave, a da nismo uspeli da je pronađemo. U tome smo uspeli tek uz pomoć lokalnog vodiča.

Rimsko utvrđenje u Čortanovcima

Nismo mi jedini koji su imali teškoća da pronađu ostatke ove tvrđave, pošto je njena lokacija i za nauku bila nepoznata (uprkos svom značaju) sve do pre šezdesetak godina.

U pitanju je bilo čvrsto kameno utvrđenje (najveće na ovom delu Dunavskog limesa), koje je štitilo širi potez od Cusum-a (Petrovaradin) do Acumincum-a (Slankamen), pa i još dalje, do Rittium-a (Surduk). Sudeći po novčićima koji su tu pronađeni, izgrađeno je najverovatnije krajem trećeg veka ili početkom četvrtog. Svoju funkciju je obavljalo sve dok nije potpuno izgorelo pred kraj četvrtog veka, prilikom napada varvara.

Dimenzije tvrđave su bile znatne; danas vidljivi ostaci pokrivaju prostor od oko 100x70m, a utvrđeno je i da se deo nalazi u koritu Dunava (dve kule i severni bedem). Utvrđenje je bilo opasano visokim, debelim kamenim zidom pravougaonog oblika na čijim uglovima su bile kule od kojih se danas vide ostaci samo jedne. Pored je prolazio rimski drum koji je povezivao Petrovaradin i Slankamen. U tvrđavi je bio smešten garnizon od 500 ljudi.

Očuvani kružni zid jugoistočne kule (prečnika preko deset metara) debeo je oko 1,20 metara, dok je visok nešto preko metar. Zidan je od krupnog kamena povezanog krečnom žbukom a od gore se vide otisci krupnih opeka neobičnih dimenzija. Zid kule ne čini pun krug, već je sa jedne strane otvoren, što znači da je tu možda bio ulaz. Od kule prema zapadu-severozapadu idu zidovi glavnog bedema, široki skoro dva metra. I ovi zidovi su građeni kombinovanjem kamena i velikih opeka (40x40cm).

Prema antičkim piscima, prilikom obnove Dunavskog limesa krajem trećeg veka, imperator Dioklecijan je na ovom prostoru razmestio dve novoformirane legije: VI Herculi i V Iovia. U antičkim spisima se takođe spominju i dva utvrđenja: Ad Herculem i Castrum Herculi, i pretpostavlja se da se ona odnose na Čortanovce i Rakovac.


Moji saputnici su bili vidno razočarani, čemu sam i ja dosta kumovao, jer kada sam im “reklamirao” ovu stanicu na našoj vožnji, uvek sam govorio o rimskoj tvrđavi, a ne o ostacima rimske tvrđave. Što se mene tiče, mene oduševljava i sama činjenica da je nešto uopšte i opstalo, a to nešto je mnogo više od svega što sam video na Fruškoj gori tokom prošlonedeljne vožnje.

Na putu ka selu smo prošli kroz jedan veliki surduk, pravi mali “lesni kanjon”, prošli smo kroz Čortanovce i nastavili prema Beški. Od kako smo skrenuli sa Banstola, pa sve do Slankamena, skoro da uopšte nije bilo saobraćaja. Izuzetak je bio jedino u Beški i Krčedinu.

Nedavno je asfaltiran put od Čortanovaca do Beške, tako da se više ne mora birati između vožnje kroz njive ili velikog zaobilaženja. Asfalt ide sve do skretanja za Slankamenske Vinograde (s tim što je u Beški i Krčedinu kaldrma). Tu sam bio preglasan, tako da smo umesto asfaltom do Slankamenskih Vinograda i kaldrmom do Slankamena išli pravo za Novi Slankamen nakvašenim zemljanim putem. Srećom, ovaj put je posut šljunkom, tako da točkovi ne tonu u blato više od par santimetara, pa je vožnja sasvim moguća, bez obzira na količinu vode.

Sa leve strane puta nalazi se brdo Mihaljevac (lokaliteti Kužno groblje i Kosturnica), na kom su u velikoj bici 1691. godine Austrijanci pomerili granicu sa Turskom do Dunava i linije Slankamen-Kupinovo. U krvavoj bici posebno se istakao odred od 10.000 Srba pod komandom Jovana Monasterlije. Na makadamskom putu 2km zapadno od Slankamena podignut je spomenik posvećen ovoj velikoj bitki.

Slankamen

Od Novog do Starog Slankamena put prolazi kroz veliki surduk, redak prizor na Fruškoj gori. Čim se izađe iz surduka, otvara se pogled na Stari Slankamen, interesantno mesto stešnjeno između Dunava i obronaka Fruške gore. Sa druge strane Dunava vide se ritovi i ušće Tise, u daljini i Titelski breg i Titel a malo nizvodno se nalazi nekoliko peščanih ostrva u Dunavu.

Osim što se nalazi na ovako lepom položaju, Slankamen je imao i bogatu i burnu istoriju. Naseljen je još od antike kada je tu bio rimski grad Acuminum ili Acumincum. U njemu je još u drugom veku bilo boravište legije. Tada Panonija između Drave i Dunava još nije bila pod punom rimskom kontrolom, pa je glavni put išao uz obalu Save. Tek po osvajanju pomenute oblasti (u doba vladavine Dominicijana), Akumincum dobija na većem značaju i postaje glavno uporište rimske imperije na ovom delu dunavskog limesa.

U srednjem veku tu je bio grad (tvrđava) Zalankemen koji je dobio ime po izvoru slane vode na čijem mestu je i danas banja. U XIII veku, Slankamenom je upravljao srpski kralj Dragutin (poznat i kao “sremski kralj”) a u XV veku pripadao je srpskim despotima Brankovićima. U Slankamenu se nalazi najstarija srpska pravoslavna crkva na Fruškoj gori.

Dok smo prilazili Slankamenu, počela je da pada kiša, koja neće stajati sve do sutradan. Spuštajući se u selo, prošli smo pored ostataka zida koji je opasivao podgrađe, i produžili dalje prema crkvi.

Nikolajevska crkva u Slankamenu

Crkvu je sagradio despot Zmaj Ognjeni Vuk, sin slepog Grugura Brankovića a unuk despota Đurđa Brankovića 1468. godine i predstavlja najstariji srednjevekovni crkveni objekat na području Fruške gore, i jedan od najstarijih u Sremu.

Sagrađena je od kamena i cigle u stilu koji je kombinovao moravsku školu sa zapadnim uticajima. Prvobitno je imala kupolu, koje danas više nema. Uz zapadni zid je nahnadno 1733. dozidan barokni zvonik. Podignuta je na brežuljku van srednjevekovnog grada, a unutar podgrađa. Služila je kao uzor kasnije sagrađenim crkvama na Fruškoj gori, prvenstveno manastiru Krušedol i crkvi u Krušedolu.

Do crkve smo se umesto dugim nizom stepenica popeli zemljanim putem koji prolazi pored partizanskog spomenika. Nakon obilaska crkve (koja je bila zaključana), rešili smo da probamo da se popnemo na greben, kako bi našli bolji ugao sa kog se vidi ušće Tise. Pošto je bilo već dva sata, a i kiša je sve jače padala, nismo stigli dalje od pravoslavnog groblja.

Krenuli smo na zapad prema tvrđavi i usput prošli kroz malo ribarsko naselje. Do tvrđave se stiže strmim poljskim putem preko katoličkog groblja.

Slankamenska tvrđava

Tvrđava čiji se ostaci danas vide, prvi put se spominje 1072. godine pod nazivom Castrum Zalankemen. Po predanju ju je u XIII veku, kao feudalni posed, držao Dragutin Nemanjić, zet ugarskog kralja. Od 1425. godine pripada srpskim despotima Stefanu Lazareviću i Đurđu Brankoviću.

1451. Janoš Hunjadi postaje gubernator (regent maloletnom ugarskom kralju Ladislavu) i zbog sukoba sa Đurđem Brankovićem, oduzima mu posede u Ugarskoj, među njima i Slankamen.

U ruke srpskih despota se vraća po stupanju Vuka Grgurevića (Zmaj Ognjeni Vuk) u službu kralja Matije Korvina (sina Janoša Hunjadija). On tada postepeno dobija i mnoge druge posede, pretežno u Sremu, među njima i Berkasovo, Irig i Kupinovo. Nasleđuje ga stric Stefan Branković, a posle njega i brat od strica Đorđe.

Od 1498. godine, Slankamen pripada Ivanišu Korvinu. U vreme pred samu navalu Turaka grad pripada mađarskom kralju. Turci ga zauzimaju na juriš 1521. godine. Po izveštajima putopisaca iz XVI veka, gradske zidine su osim prostranog gornjeg grada opasivale i veliko podgrađe. 1691. godine Turci su pretrpeli težak poraz u blizini Slankamena, i tada uz velike teritorije gube i ovaj grad. Prema izveštajima iz perioda koji je neposredno sledio (1702. godina), grad je već tada bio u ruševinama.


Od slankamenske tvrđave danas su vidljivi, pored pomenutih ostataka podgrađa, veliki jugoistočni zid, ostaci južne kule, još jedan zid na sličnom pravcu, samo malo južnije, ostaci neke građevine unutar bedema, kao i brojni zemljani šančevi. Materijal sa tvrđave je u velikoj meri razvučen, ali ipak je treba posetiti, ako ne zbog ostataka same tvrđave, ono bar zbog lepog pogleda prema Slankamenu, Tisi i ušću Tise u Dunav, Titelskom bregu, brojnim ritovima uz levu obalu Dunava… Dan koji smo mi odabrali za posetu Slankamenu bio prilično natmuren, ali kažu da po lepom vremenu pogled seže duboko u panonsku ravnicu…

Umesto da se vratimo preko Starog i Novog Slankamena putem kojim smo došli, rešili smo da nastavimo na zapad prema Slankamenskim Vinogradima. Posle malo eksperimentisanja sa putevima, izašli smo na odličan makadam. Šta drugo reći osim da je taj put jedan od najlepših kojima sam ikada išao!

Glavni greben Fruške gore koji kreće od Iloka pa preko Vizića, Letenke, Crvenog Čota, Iriškog Venca… na Banstolu se sužava i skreće na sever, i ide uz Dunav sve do iza Slankamena.

Pomenuti makadam kojim smo mi vozili ide otprilike po sredini severne padine. Pored toga što se sa njega pruža lep pogled na Dunav i brojne ritove, on pritom prolazi kroz niz lepo uređenih voćnjaka, vinograda, vikendica, “šuma” jorgovana…

Ideja je bila da idemo na zapad grebenom uz Dunav sve do tačke gde počinje asfaltni put prema Krčedinu. Tu je bilo malo dileme i lutanja, ali smo konačno (uz pomoć jednog lokalca) uspeli da stignemo do meteorološke stanice do koje ide pomenuti asfalt. Neposredno ispred ide jedna deonica od oko 2 km gde je bilo stravično blato.

Posle oko pet minuta struganja blata, krenuli smo da se spuštamo; oni koji imaju blatobrane su uživali a oni što nemaju malo manje. Uskoro smo stigli do Krčedina. Tu su nastali problemi; Lazaru su proklizavale kočnice, pa nije mogao da vozi nizbrdo a i Slobodan je imao neki kvar, pa nije mogao da ide uzbrdo… Bilo kakva varijanta sa Banstolom je otpala, pa smo krenuli uz autoput, pa preko mosta. Veći deo od Krčedina do Kovilja (desetak kilometara) smo gurali, pa pošto smo bili skroz mokri, vetar nas je produvao do kostiju.

Celom dužinom mosta kod Beške sa obe strane postoje ograđene pešačke staze. Odatle se pruža sjajan pogled prema Dunavu i nabujalim ritovima sa bačke strane.

Popeli smo se na prvi nadvožnjak i spustili do Kovilja. Bilo je oko sedam sati. Lazarev cajger je pokazivao oko 90km. Njih dvojica su imali ideju da pokucaju na vrata Koviljskog manastira i od monaha pozajme suva odela i čarape. Jedino o čemu sam ja razmišljao, bilo je da ponovo počnem da vozim, kako bi se bar malo ugrejao. Tu ispred manastira smo se rastali, a ja sam pojurio prema Novom Sadu. Kasnije sam saznao da su poljubili manastirska vrata i da im niko nije odgovarao na lupanje. Ipak, snašli su se i u kafani dobili suva konobarska odela i vratili se autobusom.

Ja sam krenuo kroz Kovilj putem za Kać i Budisavu, sa nadvožnjaka sišao na polu-autoput, i vozio nedovršenom trakom do Novog Sada. Malo su mi smetali loš put (nasut šljunak) i vetar koji je stalno duvao, tako da mi je do kuće trebalo nešto više od sat i po.

Sve u svemu, za oko 13 i po sati prešli smo oko 90km + oko 30 mojih od Kovilja do Novog Sada. Obišli smo neka nova mesta i ispitali teren za buduće vožnje. Iako sam bio mokar kao nikad u životu, zaključio sam da slojevito oblačenje (šuškavac i nekoliko slojeva ispod) može da “kupi” najmanje četiri sata po kiši. Čak i posle toga, hladnoća ne mora da bude problem, pod uslovom da se vozi.

Integralni tekst napisan nekoliko dana posle vožnje.



slike (26) | video klipovi (2)