Ruševine fruškogorskih utvrđenih gradova

Nekoliko novih koraka (kotrljaja?) u upoznavanju Fruške gore
| 13. 04. 2005. http://perpetuum-mobile.net/2005-voznje-u-okolini-ns/rusevine-fg/

Ruševine fruškogorskih utvrđenih gradova

Nekoliko novih koraka (kotrljaja?) u upoznavanju Fruške gore

Ruševine fruškogorskih utvrđenih gradova

Naslov ovog teksta bi komotno mogao da bude i “Vuk samotnjak ponovo jaše”, pošto je sa dogovorenog mesta sastanka umesto konvoja od 4 ili više bajkera krenuo samo jedan manijak (moji nesuđeni saputnici su se izgleda uplašili kiše, ali tu su se preračunali).

Vreme je bilo pomalo hladnjikavo i vlažno, ali kiša nije padala. Do Begeča sam ipak išao putem (a ne nasipom kao što sam planirao) i ispostavilo se da je to bila dobra odluka, pošto sam stigao 30ak sekundi pre polaska skele na sremsku stranu. Nivo Dunava je baš visok ovih dana, pa sam se tokom desetminutne vožnje do Banoštora zanimao gleadajući poplavljenu šumu sa bačke strane kako izranja kroz maglu.

Čim smo pristali, krenuo sam prema Tekeniškom potoku, u čijoj blizini bi trebali da budu ostaci srednjevekovne tvrđave. Benoštor je nekad bio administrativno, kulturno, vojno, trgovačko i religiozno središte severne Fruške gore, pa i gornjeg Srema. Isto kao i danas, tako je i nekad dve obale Dunava spajala banoštorska skela. I kopnene veze su bile dobre. Od Sirmiuma (Sremska Mitrovica) do Malate Bononie (Banoštor), a preko Ležimira i Sviloša, išao je carski drum, dobro zaštićen tvrđavama načičkanim po fruškogorskim obroncima. U blizini Banoštora bi trebalo da bude bar dva lokaliteta gde su nekada bile tvrđave; jedan je u samom selu, na poslednjem brdašcu uz Tekeniški potok pre ušća u Dunav, a drugi su Gradine uz Dunav, u blizini Koruške.

Dok sam se približavao prvom lokalitetu, zaustavio sam jednog starijeg Banoštorca i zamolio za pomoć. “Ja tu živim već sedamdeset godina i kažem ti da tu nema ničega, a ti ako hoćeš idi proveri” nije previše obećavalo. Mada, iz iskustva sam zaključio da meštani često ne poznaju baš najbolje svoju bližu i dalju okolinu, i da za ono za šta oni nisu čuli, ne ostavljaju ni malo prostora da ipak postoji. Ali, da sam krenuo prema tom brdašcu, bilo bi kao da sam mu rekao “Matori nemaš ti pojma”, a ja nisam hteo da uvredim ljubaznog dedicu, i krenuo sam dalje prema Koruški. Taj deo podunavlja je jedan od najlepših koji sam video; pretpostavljam da je jednako interesantna i Čortanovačka šuma ili Slankamen, ali tamo još nisam bio. Nisam zastajao u obližnjim Gradinama, već sam požurio prema Svilošu.

Oko kilometar od Koruške, stao sam da obiđem Sviloški vodopad. Prošli put kada sam ga video (krajem decembra), mislio sam da je bar pet puta bogatiji vodom od svakog drugog fruškogorskog vodopada, a danas je bio sigurno duplo veći nego u decembru. Vodopad je stvarno impresivan, ali utisak kvare gomile đubreta i naduvana crkotina krave koja pluta u jezercetu ispod vodopada, na mestu gde je prošli put bio crknuti pas.

Bogda iz Sviloša

Nešto pre pola deset sam ušao u Sviloš, i u blizini spomenika žrtvama fašizma prišao jednom starcu (Bogdi Brankoviću, pravo ime mu je Bogoljub ali njegovoj majci je to zvučalo suviše starinski, pa ga je od milošte zvala Bogda, te ga zato danas mnogi znaju samo po tom imenu) da ga pitam za svilošku Veliku gradinu. Kada je čuo o čemu se radi, pustio je jedno dugo “hmmm”, kako bi mi dao do znanja kako je stvar dosta složena, ali da imam sreće što sam naišao baš na njega.

Počeo je da mi priča kako su tu pre dvadesetak godina vršena arheološka istraživanja, kako su nađeni ostaci keramike, nakita, kao i neki prsten. “A tu odma’ iznad sela ima i njino groblje, na kom su takođe kopali”, nastavio je. “Ima okolo još grobova, i dešava se ponekad da ih traktor provali i upadne u rupu…” Strpljivo sam slušao dok mi je šesti put objašnjavao sa izraženom gestikulacijom kako da dođem do gradine, valjda kako bih lakše razumeo.

Kada je završio, upitao sam ga da li možda zna nešto o ležimirskoj Velikoj gradini. Prvo je rekao da nije siguran da zna nešto o tome, a onda je počeo naglas da razmišlja: “gradina, ‘izmedgradina’, jes’, pravo veliš, put do Ležimira se zove ‘put izmedgradina’, pa znači da mora da postoje neke gradine sa svake strane puta”. Izgledao mi je kao da uživa u ulozi vodiča, pa sam ga upitao i za ležimirsku pećinu. U početku nije znao ništa određeno o njoj, ali kada sam pomenuo da bi trebala da bude negde u blizini Banovca, složio se, kao da je to oduvek znao samo je trenutno zaboravio.

Na pomen vrela Kuštilj koje se nalazi par kilometara iza motela, samo se namrštio i rekao “jebena vojska”, i onda objasnio, “naša, srpska vojska”. Našao sam se u čudu, ali je razjašnjenje odmah usledilo. Ispričao mi je kako su devedesetih u tom motelu boravile “crne beretke”, kako ih je on nazvao verovatno misleći na crvene beretke, i kako su se često pijani vozili po selu u džipovima pucajući na sve strane. Pri jednom takvom lumpovanju poginuo je njegov brat dok je stajao ispred kuće. Brata je sahranio a vojsku tužio, ali od svega toga nije bilo ništa. Ljubazno sam mu se zahvalio na pomoći, i nakon što mi je još jedno dva puta ponovio kako da dođem do sviloške gradine, otišao sam prekoputa da vidim spomenik žrtvama fašizma.

Zbog motorcikla streljano četrdeset Svilošana

Tek što sam počeo razgledanje, Bogda mi je opet prišao sa osmehom i rečima “pošto vidim da si radoznao i da se interesuješ, sa’ ću ja da ti ispričam nešto što nigde ne piše”, i poveo me je do table sa imenima žrtava. Počeo je priču kako je i ovo kao i druga sremska sela teško stradalo od Ustaša tokom rata. Sviloš je pre rata imao oko dvesta kuća, a na tabli stoji STO ČETRDESET imena stradalih. “Evo vidiš, Brankovića je nekada bilo pola sela”, rekao je pokazujući prema pogrešnom delu table, pošto očigledno nije dobro video, “a ja sam danas ostao među poslednjima”. Zamolio me je da mu čitam ime po ime, i skoro za svako je imao neku priču. “Na primer, Ustaše su jednom prilikom streljale četrdeset ljudi zbog motocikla”, počeo je pripovedanje.

“Živeo je tu jedan momak”, i rukom mi je pokazao mesto gde je otprilike bila njegova kuća, “i imao je motorcikl, tako kao taj tvoj bicikl, samo s’ motorom. I tako kada su došle Ustaše, on je znao da će hteti da ga plene, pa ga je sakrio negde u ataru. Dva naoružana ustaška žandarma su uskoro stigla i tražila da im preda motorcikl, a on se prevdao da ga nema, da ne zna gde je… Počeli su da ga tuku i maltretiraju. Taj momak je imao mlađeg brata, sitnog i slabo razvijenog, ali preke i nezgodne naravi. Videvši šta mu rade sa bratom, izleteo je i sekirom ubio naoružane žandare. Za par dana došla je čitava četa da istraži smrt žandara, i zatvorili su pola sela. Tukli su i mučili meštane, i na kraju obećali da će pustiti svakog ko nešto zna o ubistvu žandara. Javljali su se ljudi i koji su znali nešto i koji nisu, i Ustaše su pokupile četrdesetoro njih, i odvele na Lokve iznad Iloka i tamo ih streljale. Tako polumrtve i sa teškim ranama su ih sve zakopale…”

Video sam da na ploči ima i puno Boškovića, pa sam ga pitao da li možda zna nešto o njihovom poreklu. Nije znao, ali mi je ispričao ponešto o nekima od njih. Jedno od imena je i Milice Bošković, koja je još od pre rata držala prodavnicu, a tokom rata je iz Iloka donosila lekove za partizane, ali ju je neko potkazao, pa je streljana sa petnaestogodišnjim sinom.

Tokom jedne od kasnijih racija, selo je celo spaljeno i streljano je pedeset meštana. Bogda mi je prstom pokazao preostalih nekoliko kuća koje su preživele spaljivanje. “Kada su oni ušli u selo, narod je pobegao u planinu, ali Ustaše su im rekle ‘Vratite se slobodno, nećemo vam ništa’. I prost narod je računao, ‘nisam ništa skrivio, ništa ne znam, nemaju razloga da mi naude’. I tako je streljano pedeset ljudi tog dana. Mi se nismo vratili, već smo pobegli prema Lugu”, i pokaza rukom prema zapadu, “znaš, slovačko selo, dobri ljudi; oni su nas sakrili, i gledali smo kako se dimi iz Sviloša. Kada smo se vratili, našli smo samo zgarište - ništa nismo uspeli da spasimo iz kuće”.

Još dugo smo tu pričali, i pošto sam video da mu to sve veoma imponuje, rekao sam mu da želim da napišem reportažu o svemu tome, i zamolio ga da ga fotografišem. Nakon toga smo se pozdravili, i dok sam se spremao da krenem dalje, Bogda se vratio žurnim korakom da me podseti da mu donesem jednu fotografiju kada sledeći put budem tu prolazio. Obećao sam mu da neću zaboraviti i krenuo dalje. VREMEPLOV Zaista mu jesam doneo fotografiju kada sam naredni put prolazio kroz Sviloš, i to ga je vrlo obradovalo.

Prošao sam pored sviloške crkve, i uskoro izašao iz sela. Predamnom se ukazao u daljini kupasti breg na kom se nalazila tvrđava. Asfaltni put zaobilazi u širokom luku taj breg, i penje se u maglu prema Mačkovcu i Čotovima. Kako sam ušao u šumu, vlaga se osetno povećala. Voda se slivala pored puta, kapljala sa lišća - prizor prave kišne šume.

Izašao sam na Čotove, i krenuo da se spuštam prema Ležimiru. Tamo sam bio za tren oka, i otprilike od tog trenutka pa narednih 4-5 sati me je pratilo sunce i prelep dan. U centru sela sam naišao na tri meštana koje sam prekinuo u razgovoru, i pitao za Veliku gradinu. “Pa da, tu ti je groblje”. Pitao sam ih da li možda znaju nešto o ostacima utvrđenja, ali su samouvereno počeli uglas da me ubeđuju kako tamo nema ničega.

Rešio sam da ih ipak ne poslušam, i krenuo prema crkvi. Tu iza crkve počinje put koji se penje prema groblju i dalje prema vrhu koji se zove Velika gradina (uspon visok oko 100 metara). Stigao sam do groblja, prošao kroz njega i nastavio prema njivama. Lutao sam malo, tražio najvišu tačku i eventualne ostatke šanaca ili bedema, i naišao na par mesta na tako nešto, ali nije mi delovalo dovoljno ubedljivo. Rešio sam da odustanem, i krenuo prema groblju. Zastao sam ispred groblja da fotografišem neobični zemljani plato čija mi namena nije bila jasna, i tada sam ugledao čoveka kako prilazi putem kojim sam ja upravo prošao. Otrčao sam do njega i počeo razgovor.

Ispostavilo se, ako sam dobro razumeo, da me je on video kako tuda idem biciklom, i pošto tu ima neko imanje, uplašio se da bih mogao da mu napravim štetu, pa je krenuo da obiđe. Pitao sam ga za gradinu, i tačno je znao o čemu se radi. Rekao je da su tu ranije vršena neka iskopavanja, a i da su dolazili ljudi sa “onim”, pokazao je kružnim pokretom ruke, misleći na metal-detektor.

“Tu su sada njive, ali ne ore se tu duže od stotinak godina. Moj stari je pričao da je nekada nasred gradine bio bunar, ali ne znam, to su samo priče”. Objasnio mi je još kako da dođem do gradine i pomenuo da i na brdu preko puta postoji još jedna, Mala gradina.

Ležimirska Velika gradina

Pošao sam kuda me je poslao, i ubrzao naišao na duboke rovove i nasipe visoke oko dva metra. Nasip kao da je probijen na jednom mestu, i tu put izlazi na njivu koja se nalazi usred gradine. Zemljište oranice je prepuno izmrvljenog kamenja, tako da je iluzorno bilo očekivati da ću naći nešto vidljivo. Ni na nasipima (tj. bivšim bedemima) nema mnogo šta, po poneki kamen, uglavnom ispod korenja drveća. Na jednom mestu sam našao nekoliko ukrasno obrađenih kamenih komada, ali to je sve.

Nisam bio jako razočaran, pošto sam ipak našao ono što sam tražio, bio sam svestan njegove veličine, a i odatle se pružao lep pogled prema Ležimiru. Sjurio sam se dole i prolazeći kroz ulicu koja se nastavlja na put od gradine, pažnju mi je privukla činjenica da su mnoge baštice ograđene kamenim blokovima, osnove starih kuća su izgrađene od kamenih blokova, čak je i jendek popločan istim materijalom. Pošto to nije slučaj i za druge delove sela, pomislio sam, nije li možda to mesto gde je završio kamen sa gradine… Krenuo sam na sever.

Zastao sam pored spomenika ležimirskim žrtvama fašizma (ukupno njih 260). Tu mi je jedan meštanin koji je čistio prilaz od granja i lišća koje je vetar naneo, pričuvao bicikl, dok sam se ja ispeo do vrha uz 260 stepenika. Gore se nalazi “spomenik ocu i sinu”, oko kojeg je lepo uređeno zelenilo. Po povratko sam malo porazgovarao sa starim Ležimircem koji mi je za Malu gradinu rekao da on misli da je tu nekad logorovala austrijska vojska, ali je priznao da ne zna mnogo o tome. Za Ležimirsku pećinu mi je dao neke vrlo neodređene uputa koji mi nisu mnogo značili. Navodno bi u blizini, pored samog puta trebala da bude velika pećina koju je našao neki Slobodan. Prošao sam pored nje (iznad zaista piše “Slobodanova pećina”, ili tako nešto), ali meni se učinilo da je to samo mala rupa u kamenu visoka oko 1.5 metara, i otprilike isto toliko duboka, pa nisam ni stajao da je bolje proučim. Sada mi se čini da sam se možda prevario…

Pošao sam uzbrdo, i skrenuo na mestu gde sam mislio da se ide za gradinu. Čim sam sišao sa puta, naišao sam na nekakv spomenik na kom se od teksta jedino još raspoznavalo “Mai 1915”. U pitanju je betonski luk ispod kog teče potok, i razliva se na sve strane, pa i po putu kojim bih ja trebao da idem (dubina mu je tu do tridesetak santimetara). Malo sam merkao taj put razmišljajući da li da ga prelazim, i u tom trenutku je naišao meštanin kog sam pitao za neobičan spomenik. Rekao mi je da je u pitanju austrougarsko vojno kupatilo. Zaleteo sam se, i prošao kroz potok a da se nisam jako iskvasio.

Do vrha Male gradine se stiže strmim putem koji nije ništa drugo do blatnjava vododerina u koju su točkovi mog bajsa duboko upadali. Nema ništa strašnije od toga kada se bicikl gura uzbrdo a odbije da bude onaj “cikl” iz svog naziva. Zadnji točak mi se potpuno zaglavio od blata, ali sam ga uporno vukao na vrh, makar kao plug. Pri kraju uspona visokog sedamdesetak metara sam se probio kroz trnje i žbunje, i izašao na Malu gradinu.

Ležimirska Mala gradina

Već pri prvom pogledu na visoke zemljane bedeme čija se spoljna ivica strmo spušta, jasno je da je u pitanju nešto što je čovek napravio. U sredini se i ovde, kao i na Velikoj gradini, nalazi njiva. Nema razloga da ne verujem meštanima kada kažu da su šance i bedeme napravili austrijski vojnici, a tu je i austrijsko vojno kupatilo koje to potvrđuje, ali nisam naišao ni na šta što bi moglo da nagovesti da li je objekat i ranije bio u upotrebi. Krenuo sam dole, i uz mnogo muke se kroz blato i glib spustio do korita potoka Kuštilj. Tu je usledilo kupanje bicikla, ali nije mu previše pomoglo, pošto je zemlja izgleda neka ilovača koja se teško skida…

Boža i Vlada

Krenuo sam uzbrdo prema Čotovima, i skrenuo za vikend naselje Banovac, u nameri da potražim ležimirsku pećinu. Nisam čuo ni video puno ljudi, pa sam pomislio da ću u potrazi za pećinom biti prepušten sam sebi. Ali, kada sam se već skoro popeo na brdo, u jednom dvorištu sam ugledao Božu kako nešto majstoriše. Ovaj dedica neodoljivo podseća na starijeg gospodina kojeg “Denis the pest” izluđuje u stripu i crtanom filmu.

U početku mi se učinilo da je razgovoru prišao dosta nezainteresovano, i da je probao na brzaka da me se reši. Kada sam mu pomenuo ležimirske pećine, to ga je asociralo na Genu (profesor u Jovinoj gimnaziji, u Novom Sadu uglavnom na lošem glasu), koji ih je izgleda takođe tražio. Konačno mi je rekao “Hajdemo mi do Vlade”. Tako smo nas dvojica pošli do Vlade, čije je kuća još dublje u brdu (jedna od poslednjih).

Vlada je Božina sušta suprotnost: živahni mršavi starčić, stalno sa osmehom na licu. U većini novosadskih srednjih škola je predavao samodbranu i zaštitu (ili kako se već zvalo), a kad je to ukinuto, položio je ruski, pa je radio kao profesor ruskog do penzije. Odmah nakon što smo se upoznali, doneo mi je da probam fantastičan med (i prstom podvukao crtu na pola tegle kao meru koliko moram da pojedem), a njih dvojica su se bacili u konverzaciju oko nekog kazana za rakiju.

Posle nekih petnaestak minuta, krenuli smo prema obližnjoj pećini. Kako smo krenuli da se penjemo uz sve strmiju liticu (na kojoj nije bilo puta), prošlo mi je kroz glavu “da li si ti normalan?! Penješ se kozijim stazama sa dva sedamdesetogodišnjaka”. Vlada je izgledao dosta vitalno, i ispeo se na vrh skoro pre mene, dok me je Boža, koji je i po ravnom jedva uspevao da nadiše, mnogo više brinuo. Ali nije odustao, i uskoro nam se pridružio na vrhu kod pećine.

Pećina je dosta mala, ali izgleda kao da je prirodna. Otkrivena je odronom ili vađenjem kamena. U njoj ima tragova (doduše veoma malih) pećinskog nakita, i jedan deo je pokriven lišajevima. Ima nekoliko otvora. Ispred jednog otvora se nalazi trag od loženja vatre, kao da je tu neko nedavno živeo, ili se sklonio od nevremena, što je posebno iznenadilo moje domaćine. Ubrzo smo se vratili do Vladine kuće, ali još nepristupačnijim putem. Tamo smo razgovarali još neko vreme, i saznao sam da tu u blizini, na severnoj strani grebena, u dolini potoka Lišvara postoje tragovi nekog samostana. VREMEPLOV Prolazio sam tu kasnije nekoliko puta i ništa nisam našao. Ni u literaturi nisam našao pomen nekog samostana u tom delu Fruške gore.

Skrenuli su mi još pažnju da je šuma tamo strašno neprohodna. Pozdravili smo se sa Vladom i krenuli prema Božinoj kući, gde sam ranije ostavio bicikl. Odatle mi je on pokazao gde da tražim vrelo potoka Kuštilj, pa pošto je već bilo dosta sati (oko pola tri), krenuo sam žurno.

Čim sam sišao sa puta, pokajao sam se. Blato je bilo neopisivo - jako teško gurati a potpuno nemoguće voziti. Prelazeći tih nekoliko kilometara, samo sam se nadao da to što me čeka zaista vredi tolikog truda. Ubrzo sam naišao na kuće koje mi je Boža opisao, produžio još malo, i naišao na zasek u planini (verovatno neki stari kamenolom), ali od pećine ni traga. Ne želeći više da gubim vreme, požurio sam nazad. Analizirajući karte po povratku kući, zaključio sam da bi vrelo koje sam tražio moglo biti na oko pedesetak metara vazdušno od kamenoloma. Ništa - za sledeći put.

Prošao sam pored zloglasnog motela i izbio na asfalt. Tu sam se dugo čistio od blata, i uspeo samo jedan mali deo da ostružem. Čekao me je strm uspon, a blato nije ni malo pomagalo.

Iza leđa sam ostavio raskrsnicu na Čotovima i krenuo na istok. Posle par neuspešnih pokušaja, konačno sam napipao pravo skretanje za svilošku Veliku gradinu, i ušao u šumu. Put je bio pravi šumski, dosta blatnjav i prekriven debelim slojem lišća i granja, i pri tom prilično strm. Posle downhill-a koji je trajao dosta dugo, našao sam se u podnožju brda koje nosi naziv Velika gradina. Parkirao sam sam bicikl pored drveta i počeo da se penjem uz liticu koja je odabrana baš zbog toga što se uz nju teško penje. Posle malo muke, izbio sam na prelep greben prekriven travom i zelenišem, i njime ubrzo stigao do vrha.


Sviloška gradina

Dimenzije gradine su ogromne, nekoliko stotina metara u dužinu i par desetina u širinu, ali tu na žalost nema mnogo šta da se vidi. Probijajući se kroz šibljak koji je prekrio celu visoravan, stigao sam do kompleksa dubokih rovova koji okružuju vrh. Kao što sam pomenuo, ukupna dužina (obim) tih rovova je možda oko kilometar, dok su duboki oko dva metra (možda ponegde dublji). Osim rovova, nisam ništa drugo interesantno primetio (Bogda je pominjao neke kapije i podrume), ali da budem iskren, nisam se previše ni zadržavao.

Spustio sam se do bicikla gde me je čekala dilema: da li da se vraćam onim strmim putem uzbrdo do Partizanskog puta (99% bih mora da guram, a tu ima bar dva kilometra), ili da krenem ka malom asfaltnom putu kojeg je karta obećavala. Taj put se odvaja negde južno od Sviloša i ide grubo na jugoistok prema Partizanskom putu. Odlučio sam se za drugu varijantu, pošto mi se učinilo da sam ugledao u daljini asfalt kako se belasa (što je zapravo bilo par stabala divlje jabuke u cvetu). Ispostavilo se da put do asfalta kojim sam krenuo uopšte nije kratak, niti ide nizbrdo.


To je u stvari bio offroad najekstremnije vrste, sve sa popadalim deblima na svakih desetak metara, žitkim blatom, dubokim koritima potoka koja učestalo seku “put”, ako se uopšte tako može nazvati linija koja ide kroz šumu i gde je rastinje samo malo ređe… Iskilavio sam se boreći se sa biciklom koji je pri tom bi opterećen bisagama, i posle oko kilometar i po, krivudajući kroz šumu, naišao sam na usamljenu (i pustu) šumarsku štalu, i na pedesetak metara iza nje put koji sam tražio.

Put je bio dosta uzan i pokrivan betonskim pločama, ali u dosta dobrom stanju (ma, posle one “vožnje” kroz šumu, svaki tvrd put će mi biti više nego dobar). Trebalo je da odlučim na koju ću stranu, da li da skratim vožnju i krenem prema Svilošu i banoštorskoj skeli, ili prema grebenu i Grgurevačkoj pećini. Zapravo i nije bilo mnogo dileme - nastavio sam prema grebenu.

Posle oko pet minuta vožnje kroz prelepu šumu, naišao sam na znak koji mi zabranjuje da produžim dalje - prokleta vojska, i tu su se instalirali. Šta da radim, da li da se napravim lud i nastavim još desetak minuta asfaltom kroz “zabranjenu zonu” dok ne izbijem na Partizanski put, ili da se upustim u avanturu penjanja bogazama kroz šumu koja bi mogla da traje neodređeno dugo. Rekoh, šta mi treba da me ubije neka budala koja čuva neku drugu budalu koja neće u Hag? Niko ne bi ni znao gde sam nestao - poj’o bi me mrak. VREMEPLOV Kasnije sam saznao da je to zapravo put za vilu Ravne, nekadašnje mesto za zabavu visokih državnih funkcionera, danas prilično napušteno. Bez ikakvih problema sam tu prolazio kako peške, tako i biciklom.

Uglavnom da ne dužim, penjao sam se uz strmi klizavi uspon (koji nije baš lako uspeti ni bez opterećenja) sve sa biciklom na leđima, pa jedno najmanje četrdeset minuta, možda i duže. Sve to stoji, da je šuma prelepa, prepuna puževa, što ovih običnih to i golaća nekoliko vrsta, i da deluje gotovo netaknuto, ali trebalo mi je dosta koncentracije i samohipnoze da bih uživao u okolini. Kada sam već bio na granici da mi presedne uživanje, konačno sam izbio na Partizanski put. Očistio sam bajs, i bukvalno doleteo do Grgurevačke pećine.

Iako nikad ranije nisam bio tamo, pećinu sam iz prve pronašao. Malo sam zavirio i ušao u nju, ali se u jamu nisam spuštao. Najdublje delove nisam uspeo da dobacim bater-lampom. U povratku do bicikla, uplašio sam jednog tamno sivog zeca koji je iskočio iz žbuna. Odvozao sam se do početka makadamskog puta koji ide prema Andrevlju, i tu se parkirao. Ostalo mi je još da proverim jezerce u Papratskom dolu, a koje se vidi na karti. Krenuo sam da se spuštam i spuštam.

Posle nekih deset minuta iz misli me je prenuo šum - na pedesetak metara ispred mene je istrčala svetlo smeđa - oker srna, ili beše srndać pošto je puštao neke ljutite zvuke. Za tren oka mi je nestao iz vida. Išao sam dalje i naišao na potok i uskoro na mesto koje bi možda moglo da bude ono plavo zadebljanje na karti. Ali sve je prepuno granja i lišća, a potok nije nešto bogat vodom, tako da od jezera nema ni traga. Krenuo sam iscrpljen nazad.

Jedva sam se dovukao do gore, i jedino o čemu sam mislio penjući se, bilo je kako ću čim stignem do bicikla da izvadim jabuku iz bisaga. Tako je i bilo. Seo sam na kamen i krenuo da je “obrađujem” dok je slaba kišica počinjala da pada. Nikada nisam ni pomislio da jabuka može da mi pruži toliko zadovoljstva i uživanja. Sočna, pomalo kisela i prepuna brzih voćnih šećera koji su mi u tom trenutku bili preko potrebni. Taman dok sam završio sa jabukom (pojeo sam sve sem peteljke), i kišica je počela da jenjava.

Krenuo sam da se spuštam pet kilometara dugim makadamskim putem kroz šumu prema kamenolomu kod Andrevlja. Bilo je pravo uživanje juriti kroz šumu uz povremeno izbegavanje ili preskakanje prepreka na putu. Otprilike jedan kilometar severno od kamenoloma video sam još jednu srnu/srndaća. Ovaj put u pitanju je bila neka tamno smeđa-sivkasta varijanta. Istrčala je pedesetak metara ispred mene, i počela da se penje uz strmu padinu poluparalelno sa putem. Pošto sam išao veoma brzo, a srnino kretanje je bilo otežano terenom, mogao sam da je gledam najmanje tridesetak sekundi (i zbog toga zamalo da završim u nekoj rupi).

Za sobom sam ostavio i skretanje za Obadovo. Mrak je bio već veoma blizu, tako da nisam želeo da se probijam kroz šumu i da tražim taj lokalitet po pomračini. To mi ostaje za sledeći put. Oko pola kilometra dalje, pažnju mi je privukla buka vode, pa sam sišao dole u kalj da bih video mali slap. Ubrzo sam izašao na asfalt, i predamnom je bio poslednji veći uspon - prema Andrevlju. Bio sam motivisan, pa sam se popeo “očas” posla i jurnuo prema Čereviću. U Beočinu sam bio oko 8:15, taman dovoljno kasno da me prođe svaka nada da ću stići na skelu. Pa dobro, bar je do Novog Sada sve ravno, a i saobraćaj tog dana nije bio isuviše intenzivan.

Za oko 13 i po sati prešao sam nešto manje od 80 kilometara, od toga 10-15 kroz šumu. Video sam dva vodopada (prvi je pravi pravcati vodopad po svim standardima, dok je drugi zapravo samo mala kaskada), tri gradine, dva sela, tri pećine, dva spomenika, austrougarsko vojno kupatilo, nekoliko interesantnih sela, zeca, dva puta po jednu srnu, nekoliko većih ptica grabljivica i još dosta toga.

Imao sam prilike da vozim po raznim terenima, a prvi put do sada kroz pravu prašumu. Vreme je bilo prilično dobro (iako prognoza nije mnogo obećavala). Ujutro je bilo malo izmaglice, ali sam na južnoj strani planine konstantno imao sunčano vrema. Kiša je kada se sve sabere padala ne više od dvadesetak minuta. Temperatura je bila idealna za vožnju bicikla (ne računajući jutro, kada je ipak bilo malo hladnije).

Moja najupečatljivija vožnja je i dalje vožnja po zapadnoj Fruškoj gori, ali od sada je i ova na visokom drugom mestu.

Integralni tekst napisan nekoliko dana posle vožnje.



slike (45) | video klipovi (5)