Niz Bjelasicu do Gornje Morače

nezvani gosti u zoru, mukotrpan uspon na Zekovu glavu, tobogan do Dragovića Polja
| 22. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/bjelasica-gornja-moraca/

Niz Bjelasicu do Gornje Morače

nezvani gosti u zoru, mukotrpan uspon na Zekovu glavu, tobogan do Dragovića Polja

Niz Bjelasicu do Gornje Morače

Oko 15 do 5 ujutro se budim, ne znam zašto, možda zato što mi je zima. Negde u daljini, grubo iz pravca Crne glave, se čuju neke životinje. Otkud znam, možda su to oni planinski glodari. Ušuškavam se bolje u vreću i pokušavam da nastavim da spavam. Zvuci se jasnije čuju, podseća na neko kevtanje, režanje, cvilenje. U daljini, mnogo dalje, čujem prigušeno lajanje katunskih pasa.

Kevtanje se sve bolje čuje. Uspravljam se i otkopčavam iz vreće. Srce mi lupa. Slika koja mi prolazi kroz glavu je čopor vukova koji se igraju međusobno. Čujem topot korak nekoliko životinja u trku par desetina metara iza šatora. Ako i jesu vukovi, a ne znam šta bi drugo moglo da bude, ta znam kako zvuče psi, a ovi ni jednom nisu zalajali, leto je, pa verovatno nisu gladni. Samo da im ne privučem pažnju, pa da priđu iz radoznalosti.

Meškoljim se u šatoru, a svaki pokret gromoglasno šušti. Tražim nešto čime bih mogao da se odbranim ako zatreba, i trudim se da pri tome budem što je moguće tiši. Kevtanje se i dalje čuje. Topot koraka, cvilenje pa režanje. Švajcarski nožić mi je ostao sa svim sudovima u predšatoru. Kraj mene je, osim bicikla, polurastvoren stativ, pošto sam noćas slikao zvezde sa dugom ekspozicijom. I nije neko oružje. Pronalazim kraj sebe upaljač i embecin u spreju. Eto mi improvizovanog bacača plamena, samo da proradi.

Ne znam šta ću od sebe. Sedim u šatoru u otkopčanoj vreći, ali ipak pokušavam da se ogrnem (zima je, ne mogu da ocenim tačno, ali čini mi se da je ispod 10°C. U jednoj ruci stežem upaljač, a u drugoj ledenu bočicu sa embecinom. Kucam kratku poruku devojci i šaljem.

Zvuci koji su me uznemirili i dalje odjekuju jezerom, ali čini mi se nešto dalje. U stanju pripravnosti, ali ipak nešto opušteniji (više nije crvena uzbuna, nego žuta). Sad je već skoro sedam. Posle više od sat vremena adrenalina, prvi zraci sunca obasjavaju šator, a (z)vukovi postaju vrlo udaljeni, otprilike kao i kada sam ih prvi put čuo, samo ovaj put negde iz pravca brda preko puta jezera (Srednji krš). Šaljem devojci još jednu poruku, da mi se „čini da se vukovi udaljavaju“. Par minuta kasnije, ponovo je zavladala potpuna tišina, a ja sam se bacio na zemlju da na brzinu odspavam još malo pre nego što upeče sunce.

Beranci

Budim se nešto posle devet. Vukovi su već neka davna uspomena, sad mi treba pijeća voda. Još sinoć sam čuo potok kako se uz žubor spušta u jezero. Pretpostavljam da je tu negde i izvor, perem na brzinu dres i biciklističke u jezeru, i krećem da nađem izvor. Stižem do potoka, pratim ga pedesetak metara, i nailazim na slab izvor u jednoj rupi. Barica je suviše plitka da bih u njoj mogao da ispravim flašu. Proširujem je, i dok čekam da se zamućena voda izbistri, u daljini vidim dve ljudske figure.

Zapravo, video sam ih na drugoj strani jezera još dok sam išao uz potok. Računam, sve najvrednije imam uz sebe, a i valjda mi neće dirati ništa. Izgleda da su i oni isto pomislili i zato krenuli prema meni. Vičem „Ovde ima pitke vode, ako vam treba“, a oni meni „Jel’ ono tvoj šator?“. Prilaze mi i počinjemo razgovor.

Miško Pajković i Ivan Čukić iz Berana, došli su džipom do Pešića rupa, i kada su izašli do jezera videli su moj šator. Zabrinuli su se da je u pitanju neki lakoverni stranac koji je ostavio sve stvari i krenuo da se penje negde (prema Crnoj glavi), a onda su ugledali mene.

Krupan, snažno građeni pedesetogodišnjak Miško je posebno oduševljen susretom, dok je Ivan nešto suzdržaniji. Slušam Miška dok mi nabraja čelne funkcije u raznim telima na kojima se nalazio, i pamtim jedino da je bio predsednik mtb saveza Jugoslavije. Zato se i oduševio biciklom.

Vadim bajs iz šatora i svi se na smenu slikamo. Priča se dalje širi. Ivan je ginekolog a Miško je preplivao sva lednička jezera bivše Jugoslavije, Ivan često ide u Beograd pošto tamo završava neke postdiplomske studije, a Miško ima brata u Vrdniku. Pa dobro, Fruška gora je onda blizu i jednom i drugom. Razmenjujemo brojeve telefona i e-mail adrese, i dogovaramo se da ćemo se naći na Fruškoj gori. VREMEPLOV Razmenili smo par mail-ova po povratku, poslao sam im fotke, ali posle nismo ostali u kontaktu.

Pričam im o mojoj jutrošnjoj avanturi, kažu „Nema šanse da su vuci u ovo doba leta, sigurno su katunski psi“. „Katunski psi?! Pa valjda znam kako pas zvuči?! A i u 10 do 5?!“. Pitaju da li sam izlazio iz šatora da vidim; ma kakvo izlaženje, samo sam se nadao da će ostati kako jeste – ja u šatoru a oni izvan. Kada sam pomenuo topot koraka oko šatora, kaže Miško: „Možda je konj? Da li se čulo frrrr, frrrr“, krene on da oponaša konja. Dobro, ’ajde, mora da sam lud. Na ivici nervnog sloma sam, i možda sam sve sanjao…

Zvoni telefon, devojka je konačno uspela da se probije kroz GSM mrežu do mene. Probudila se i pročitala moje poruke (lepo mogu da je vidim kako joj se kosa diže na glavi). Izgleda da ona druga poruka nije bila dovoljno jasna, tj. da je opasnost prošla, tako da ona sve do pola jedanaest nije sigurno znala da li sam živ, ili se već rastvaram na aminokiseline u želucima čopora vukova.

Beranci nastavljaju prema Šiškom jezeru, gde su i krenuli, a ja sklapam i pakujem kamp, i nešto pre 12 sati, po najžešćem suncu počinjem uspon prema Zekovoj glavi.

Zekova glava

Još iz podnožja, kada sam od Pešića jezera gledao prema Zekovoj glavi, video sam da će tu biti podosta posla. Ali, Miško me je hrabrio kako „To nije tako strašno“, i da ću „izaći za oko sat i po“, a i pre nego što sam krenuo iz Novog Sada, ponovo sam čitao Jonetov putopis na Ciklonautu, gde piše da je i on pre nekoliko godina izgurao natovaren bajs prema Zekovoj glavi.

Počinjem da guram. U početku ide relativno glatko, na i dalje blagim zelenim padinama nema mnogo rupa i stenja, tako da je bicikl moguće gurati. Napredujem polako, i na visini od oko 100 metara iznad jezera, na mestu gde se one blaže livade završavaju, a ljuti kamenjar počinje, srećem grupu planinara koji mi prilaze iz pravca Zekove glave. Još iz daleka čujem „Pa kuda si ti krenuo Boškoviću?“. U pitanju je čovek sa kojim sam juče razgovarao kod Biogradskog jezera, i koji ne uspeva da sakrije zaprepaštenje. Kaže „Juče sam ti se divio, ali danas se više ne divim. Da li si ti normalan?!“. Za njim pristižu, dve gospođe i jedan stranac (čini mi se Englez). One me malo blaže pozdravljaju. Kaže jedna „Kud si krenuo?“, a ja rutinski „Da upoznam Crnu Goru“, a kaže ona „Pa ja ću ti ispričati“, i tu krene da se bori sa mnom oko volana, kao da mi pomogne da se izvučem iz neke rupe.

Tu one počnu da me ispituju „Da li sam jeo“, „Da li mi treba nešto“, „Aha, namazao si se kremom za sunce, ali ispucala su ti usta, da li imaš labelo“, i na kraju „Pa dobro, nemaš još mnogo do vrha“, na šta čovek viknu „Pa ti ga još i hrabriš?!“.

Žao mi je što nisam zapisao imena ove družine (mislim da je Englez John ili Jack), pa ih nisam ni upamtio. Slikali su me na toj litici sa biciklom umesto divokoza koje su pobegle od podnevne jare, od čoveka sam dobio breskvu i još jedno „Ti nisi normalan“, i potom smo se razišli. Uskoro su ponovo postali tačkice, samo ovaj put daleko dole, dok sam ja nastavio skroz gore.

Najteži posao je tek počinjao: skoro 200m nadmorske visine, sve kamenjar i kozije staze. Bicikl je bilo nemoguće gurati, tako da ga je preko svake rupe ili stene trebalo podići i preneti, što nije bilo baš lako. Zbog svog tereta koncentrisanog iznad zadnjeg točka, težište se toliko pomerilo nazad, da prosto nisam imao gde da uhvatim bicikl tako da bude balansiran i da mogu da ga podignem. Jedino što sam mogao bilo je da se natežem sa njim. I kao da to nije bilo dovoljno, taj dan nisam baš najsjajnije privezao prtljag, tako da bi mi se posle par naginjanja sve iskrivilo. Tanana stazica koja se nalazi na karti i koju sam video pred sobom, ide strmom liticom istočno od Zekove glave, iznad kaptiranog izvora Kofilj. Nije mi se baš dopala ideja da tu guram bicikl, pa sam rešio da se pravim pametan, i da izbijem na greben severoistočno od Zekove glave. Nadao sam se da tu možda postoji neki put koji je produžetak istog onog puta kojim sam došao od Dolova.

Posle mnogo muke, uspeo sam da izbijem na greben, da bih saznao da je baš tu kraj puta, i da prema releju ide stazica preko pravog pravcatog kamenjara, gde bukvalno ni jednog trenutka nije moguće gurati. Šta je – tu je. Krenuo sam da iznesem bicikl i tih poslednjih sto metara visinske razlike. Tehnika je bila 1: podigni prednji točak, 2: stisni kočnicu, 3: podigni zadnji točak, 4: stisni kočnicu, 5: pokušaj da se sam podigneš tako da ti bicikl ne sklizne, 6: ponovi postupak.

Od ranije sam navikao da me saputnici ispaljuju, pa sam često solo išao na planinarenje ili vožnje po Fruškoj gori, tako da mi samoća nije bila nova ili teška. Društvo mi jeste nedostajalo u mnogim trenucima, na primer nad nekim prelepim vidikovcem gde bih mogao da prozborim ono potpuno očigledno „Kako je ovde lepo“, ili uveče za večerom. Pomoć oko rasklapanja i posle za sklapanje logora, podela posla i mogućnost da se paralelno otvara šator, pere veš, kupa, sprema večera, peru sudovi, itd… bila bi svakako zgodna, ali još dve ruke na ovom usponu na Zekovu glavu bi me spasile neopisivih muka na kojima sam se nalazio.

Da je još neko bio sa mnom, relativno lako i brzo bi deo po deo zajedno izneli jedan za drugim biciklom. Ovako, alternativa mi je bila da se natežem sa mazgom koja neće ni da mrdne, ili eventualno da skinem sav tovar, pa da ga nosim malo po malo do gore. Nisam imao živaca za to, pa sam nastavio pravo glavom kroz zid.

Posle mnogo truda i upornosti, više od tri sata od polaska sa obale jezera, našao sam se na strmoj visoravni Zekove glave. Od releja (i vode, pošto sam poslednji gutljaj odavno popio, a sunce je pržilo sve jače) me je delilo još stotinak metara, i… bodljikava žica!

Pomislih „Šta još?!“, i krenem da se provlačim kroz zarđalu bodljikavu žicu, sve sa natovarenim biciklom. Sad mi još samo fali neka nadrkana budala u maskirnom odelu. Baš me briga, nek me hapse, nek me vode gde god hoće, samo nek mi daju vode i sklone sa ovog sunca.

Srećom, „nadrkane budale“ čuče u hladu bar do 4, tako da sam mirno izašao na put, i putem izgurao poslednje metre do releja. Jezero se nalazi na 1838mnv, a Zekova glava, drugi najviši vrh Bjelasice na 2117mnv. Za nešto više od 3 sata sam izneo oko 40kg teškog natovarenog mazgu na usponu koji je dugačak oko 1.5km a visinska razlika je 279m. Bilo je to nešto najteže što sam ikada pokušao. VREMEPLOV Najteže do tada :-). Pobrinuo sam se da na narednim putešestvijima pomeram granicu težine i ‘ludila’. Dobro je rekao onaj čovek dole…

Prišao sam ružnoj betonskoj zgradi na Zekovoj glavi, i sa strepnjom gledao polupane prozore. Ako ovde nema nikoga, ko zna kada ću sipati vodu… Ostavio sam bicikl, ušao unutra i počeo da vičem „Dobar dan“, „Ima li koga?“, i dalje ne baš siguran koga ću tu zateći i na kakav prijem ću naići.

Nakon što sam tako vikao neko vreme, pojavi se čovek srednjih godina i začuđeno me pogleda. Zamolim da li može da mi da vode, ma može, sve može, uvede me u kontrolnu sobu gde se upravlja tv signalom koji relej prenosi, i kaže „Sedi, odmori se“. Ja reko’ „Mislio sam da ćete me oterati kad me vidite“, a on „Oterati?! Ma ne. Hoćeš da ručaš, ima pasulja? A ima gore i kreveti, možeš da odmoriš, možeš da ostaneš koliko hoćeš…“. Upamtio sam ime dobrog čoveka: Gojko Vukotić.

Kolašin

Oprostio sam se sa Gojkom, pokazao mi je kojom stazicom da siđem do puta, da bih izbegao vojni punkt, i uskoro sam opet bio u sedlu. Iako sam se nalazio na visini preko 2000 metara, prelepi daleki vidici su nažalost izostali. U tom trenutku sam mislio da je to možda zbog vetra koji je jako duvao i podigao prašinu, ali posle sam saznao da je uzrok „zamućenog“ neba vatra koja divlja negde kod Mateševa.

Od Zekove glave do Kolašina ide makadam veoma lošeg kvaliteta. Bar sam išao nizbrdo, a nisam baš siguran da li je tu uopšte moguće ići uzbrdo. Bio sam prilično iscrpljen posle uspona na Zekovu glavu, tako da na tom dugom spustu prema Kolašinu nisam registrovao mnogo šta. Na jednom mestu sam naišao na krdo prelepih konja, najlepših koje sam ikad video: dorati, riđani, belci, vranci, zelenci…

Prošao sam i iznad Eko sela, ali nisam posebno zastajao. Kod Jezerina makadam prelazi u asfalt, kojim sam se velikom brzinom spustio do Kolašina. U gradiću se nisam previše zadržavao, samo sam prošao kroz lep centar tražeći foto-radnju da skinem slike sa aparata (bezuspešno, pošto je bilo već popodne).

Spustio sam se na magistralu, i krenuo da se penjem prema razvođu slivova Tare i Morače (kod Crkvina), odakle počinje dugačka besplatna vožnja. Na spustu prema Mijoski brzina gotovo da mi nije padala ispod 45km/h.

O kvalitetu i stanju magistrale mogu da kažem samo najbolje. Odličan asfalt, široke trake (dovoljno da kamion može da pretekne biciklistu bez napuštanja trake), a na usponima ima čak dve trake u tom smeru. Tuneli obnovljeni i prošireni, napravljene galerije, a što se tiče opterećenja, u tim kasnim popodnevnim satima bilo mi je čak manje neprijatno nego u saobraćaju u nekim prometnijim ulicama u Novom Sadu.

Gornja Morača

Stižem ispod Mijoske i krećem prema Gornjoj Morači. Napuštam tok rečice Slatine, i ispod mene se pojavljuje klisura Morače, a iznad niz ogromnih nazubljenih kamenih vrhova koji se žute na večernjem suncu. Posle kratkog spuštanja počinju uzbrdice, tako da imam dovoljno vremena da se divim neverovatnim kontrastima oko sebe: gustoj zelenoj prašumi u klisuri Morače, brojnim vodopadima ispod i iznad puta, kamenitom Taliju, surovom Stožcu i Kapi moračkoj u daljini.

Sudeći po karti, trebalo bi da sam prošao već kroz nekoliko sela, a nisam video ni jednu jedinu kuću. Ne samo to, nego ovaj put se sve upornije penje. Plan je da se spustim do Morače i idem prema izvoru, ali nigde ne vidim odvajanje, a ako ovako nastavim, ima da završim u Šavniku.

Već sam na poslednjim rezervama snaga, a i dalje uporno okrećem pedale. Ponovo se nalazim u situaciji da mrak samo što nije pao, a ja još nemam mesto za logor. Usput sam ostao i bez vode. Konačno, u poslednjem trenutku, na mestu gde magistrala pravi veliku serpentinu u pravcu Redica i razbija svaku iluziju da će uskoro biti neko skretanje prema Morači, nailazim na mali sporedni put, prvi posle mnogo kilometara.

Poslužila me je sreća. Čim sam sišao sa magistrale, naišao sam na uređen izvor. Sporedni puteljak se brzo završava, i prelazi u konjsku stazu. Jasno mi je da će vrlo brzo biti mrak, i da nije baš najsjajnija ideja da krećem tom stazicom u nepoznato. Ispod staze vidim kućicu i u blizini čujem glasove. Prilazim i javljam se koščatom starcu. Pitam da li mogu negde kod njega da otvorim šator do jutra, kaže, mogu ako hoću deset dana.

Vraćam se po bicikl, i guram ga prema voćnjaku iza kuće. Pojavljuje se i starica iz bašte, i zapanjeno me gleda. Nude mi da prespavam u kući, ali ljubazno odbijam i užurbano otvaram šator. Kada sam zabio poslednji klin, mrak je već bio potpun. Starci su se već povukli u kuću, pa sam i ja ušao u šator. Danas ništa od kupanja, moraću da se zadovoljim vlažnim maramicama. Na brzinu večeram i pokušavam da se odmorim posle napornog dana.

Integralni tekst napisan krajem jula 2007.



mapa | trek | visinski profil | slike (16) | video klipovi (1)