Morača i Rovca

Vragodo, vodopad kod vrela Morače, manastir Morača, Kaluđerski most, uspon u Rovca
| 23. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/moraca-i-rovca/

Morača i Rovca

Vragodo, vodopad kod vrela Morače, manastir Morača, Kaluđerski most, uspon u Rovca

Morača i Rovca

Ujutro sam uspeo ranije da ustanem. Sedim i pričam malo sa starcima (rakija i tako to), pakujem se, zahvaljujem na gostoprimstvu i krećem dalje. Domaćin mi je rekao da ću morati da se vratim nekoliko kilometara do Dragovića Polja (uzalud sam se penjao), i tu se spustim do Morače.

Glava Morače

Tako sam i uradio. Od Morače prema Bojićima ide najstrmiji asfalt koji sam ikada video. Da nije bilo one muke na Bjelasici juče, bar deo bih uspeo da vozim, a ovako skoro sve guram. A i ko za inat, uvek mi se najgori usponi poklope sa najjačim suncem…


Od Bojića prema Ljevištu je posao nešto lakši: makadami koji idu blago uzbrdo, da bi se konačno spustili do same Morače. Nastavljam uz reku prema Glavi Morače i nailazim na kraj puta, ostavljam bicikl, i krećem koritom reke, sa kamena na kamen. Posle oko 100-150 metara, i nekoliko nedoumica koji od izvorišnih krakova treba pratiti, stižem na mesto na koje sam i krenuo: predivan kameni amfiteatar, obrastao mahovinom i rastinjem, a na pozornici u glavnoj ulozi ogroman, 20-30 metara visok vodopad. Voda kipi, huči, prašti a sav taj šum odzvanja o stenovite litice.

Sedam na stenu ispred vodopada i nekoliko minuta ga mirno posmatram. Zovem devojku i oduševljen kažem „Pogodi gde sam!“, a ona mi puna nade udgovara „Na moru?“. Ma ne, na vodopadu na Morači, ovo je još lepše od mora.

Vraćam se do bicikla, kupam se u Morači, perem odeću i vezujem za bisage da se suši. Za manje od sat vremena, sve je suvo. Idem istim putem preko Bojića i Dragovića Polja do Mijoske. Sad je lako, pošto je nizbrdo. I od Mijoske prema Platijama je sve na dole, odmor koji mi je dobro došao.

Stižem pred manastir Moraču, još jedno mesto od velike važnosti za moje pretke.

Manastir Morača

Manastir je 1252. godine podigao Stefan Vukanov Nemanjić, a prvi upravitelj manastira i župe Morača po predanju bio je Nikša, predak svih Rovčana, Nikšića Župljana i Nikšića Trebješana. Zato je manastir oduvek bio velika svetinja za Rovčane koji su ga vekovima čuvali i branili, iako fizički nije na njihovoj plemenskoj teritoriji.

U restoranu pored samog manastira ostavljam bicikl kod konobarice koja mi odgovara da u manastiru ne prave problem oko odevanja. Ulazim u crkvu i sučeljavam se sa ljubaznim „trgovcem“ duge brade i u dugoj crnoj mantiji, iza tezge načičkane svim i svačim. Ipak ga pitam da li smem ovako obučen u crkvu, kaže „’Ajde kada si došao, ali nemoj sledeći put“, i pokuša da me zainteresuje za širok asortiman tisovih krstova (mali, veliki, stvarno veliki), razglednica (od 1 do 3e), brošura (od 3 do 5e), brojanica, lekovitih ulja i vodica, itd…

Nisam zbog toga došao, pa nastavljam da obilazim unutrašnjost crkve. Nalazim čuvenu fresku „Gavran hrani sv Iliju“ i naspram nje fresku rovačkog kneza Vukića Vučetića koji je obnovio manastir krajem XVI veka. Pored je i freska ktitora manastira, Stefana Vukanovog, a ispod nje veliki sarkofag bez natpisa, za kojeg crkva tvrdi da se u njemu nalaze Stefanove mošti.

Oko manastira se nalazi lep i skladan konak, u dvorištu cveće i ukrasno rastinje, a u uglu spomenik sa imenima svih žrtava ratova 1850-1945 iz ovog kraja.

Manastir se nalazi na visokoj terasi iznad reke Morače, i pored njega protiče Manastirski potok. Jedan krak potoka bučno pada neposredno ispod mastirskih zidina, i pravi desetak metara visok vodopad. Drugi krak potoka se završava vodopadom Svetigora, koji nešto dalje pada u Moraču sa litice visoke pedesetak metara.

Rešio sam da se spustim do Morače, i probam da nađem neki bolji ugao iz kojeg se vidi vodopad Svetigora. Ostavljam bicikl kod prodavnice, i krećem da se probijam uskom stazicom na dole, kroz đubre i smrad. Vodopad je odlično skriven rastinjem, tako da nigde ne uspevam da ga vidim u celosti, ali zato detaljno obilazim stari Kaluđerski most. Deluje jednako loše kao na dokumentarcu od pre tridesetak godina koji sam gledao, a izgleda da ga neće ni obnavljati. Više nikome ne treba – ni monasima koji su ga podigli, ni meštanima koji koriste druge, novije mostove, ni turistima koji ga gore od manastira ni ne vide, a ne postoji neki pristojan put kojim bi mogli da mu priđu. Vraćam se do bicikla, i nastavljam put prema Rovcama. VREMEPLOV Nekoliko godina kasnije ponovo je aktivirana priča o pravljenju brane na Morači i plavljenju Platija. U tom slučaju nivo jezera bi došao nekoliko metara ispod manastira dok bi Kaluđerski most ostao duboko pod vodom. Ali, kao i za slične sulude ideje na Tari, i ovde borbe i otpori i dalje traju…

Vozim nizbrdo kroz kanjon Morače. Sa desne strane vidim kanjon Ibrištice koja se uliva u Moraču. Već se nalazim na teritoriji plemena Rovaca.

Rovca

Rodonačelnik ovog plemena bio je Gojak, sin vojvode Nikše koji je bio potomak onog Nikše Grbljanina, upravitelja manastira Morača. Gojakov otac, Vojvoda Nikša, sitni feudalac ili bogati stočar u Nikšićkoj župi, došao je u sukob sa banom Ugrenom Jerinićem. Sukob je razrešen tako što je Gojak ubio bana Ugrena, a Nikša je postao najmoćniji velikaš u Župi.

Gojak je zbog ubistva morao da se skloni u klisuri reke Mrtvice. Tu se oženio ćerkom kneza Bogdana, i imao četiri sina: Šćepana, Bulata, Vlaha i Srezoja (Stojana). Ovaj širi kraj je zbog svojih geografskih odlika postao poznat kao Rovca (deminutiv množine od „rov“), a od Gojakovih sinova su se razvila rovačka bratstva Šćepanovića, Bulatovića, Vlahovića i Srezojevića. Moj predak Boško, rođen je u Rovcama i bio je iz bratstva Šćepanovića.

Međuriječje

Stižem do skretanja za Međuriječje, spuštam se do mosta na Morači (to mi je ujedno bilo skoro jedino spuštanje u Rovcama) i pokušavam da nađem put za Zeleni vir. Lutam nepokošenim livadama i puteljcima koji se u njima gube, i konačno odustajem.

Još pre nego što sam krenuo, jasno mi je bilo da biciklom neću moći da prođem kroz kanjon Mrtvice (drugi po dubini u Crnoj Gori), ali hteo sam da dođem bar do početka (odnosno kraja) kanjona, i da vidim stari most preko Mrtvice kod Zelenog vira, ali nisam uspeo da nađem neki pristojan put, samo strmu pešačku (markiranu) stazu. Moraće da ostane za neki naredni put. VREMEPLOV O da, i te kako je moguće, dve godine kasnije sam prošao biciklom kroz kanjon, koliko znam, prvi koji je to uradio :-).

Međuriječje je jedan od najpitomijih delova Rovaca, na nadmorskoj visini od dvestotinak metara, još uvek sa lakoćom kanjonom Morače prima talase topolog vazduha sa juga. Oštar kontrast sa surovim kamenjarom na severozapadu Rovaca. Po dolasku u Rovca, Gojak se naselio baš u Međuriječju, u predelu koji se zove Lipije. Posle njega je tu ostao njegov sin Šćepan, dok su se ostali sinovi raširili dalje po Rovcama. I danas su Šćepanovići najbrojniji u Međuriječju. Ali, moji preci su od Šćepanovića koji su se iselili iz Međuriječja u severni deo Rovaca, Velje Duboko i Višnje.

Krenuo sam polako lošim asfaltom uzbrdo, i ubrzo ugledao crkvu svetog Luke na Ćećima. U pitanju je veoma staro mesto koje je od vajkada služilo Rovčanima kao zborište, i tu se uvek nalazila crkva, ali pošto je Međuriječje najpristupačnije od svih Rovaca, crkve su stalno rušene i ponovo zidane, tako da je i ova sadašnja novijeg datuma.

„Rovca kamena“

Rovca su oduvek predstavljala bespuće, skrovito mesto daleko od glavnih puteva kojima idu vojske osvajača, daleko od utvrđenih gradova i njihovih vojnih posada. Jedini takav put koji je prolazio u blizini Rovaca, odnosno njenim rubnim teritorijama, bio je trgovački put koji je išao od Dubrovnika preko Onogošta, gde se račvao, i jedan pravac je išao preko Durmitora i Pljevlja, a drugi preko Luka Bojovića, Trebiješa, Veljeg Dubokog, Liješnja do manastira Morače i dalje preko prevoja Crkvine dolinom Tare do Brskova, Nikolj Pazara i dalje za Rašku.

To je bilo zgodno tada, kada je pretila opasnost od Turaka i njihovog zuluma, ali čovek bi pomislio da se u XXI veku nešto promenilo. Ali i danas kroz Rovca prolazi samo jedan „kvazi-asfaltni“ put, napravljen pre petnaestak godina, veoma tužnog kvaliteta. Sam asfalt se nazire samo u prvih kilometar dva, dok je na svim drugim delovima ostrugan sve do podloge, a od Veljeg Dubokog do Kapetanovog jezera put je gotovo neupotrebljiv za bicikliste.

Ponovo sam se doveo u situaciju da mi mrak diše za vratom daleko od svakog zgodnog mesta za šator. Već neko vreme idem konstantno uzbrdo, karta kaže da prolazim kroz razne zaseoke Cerovice a ja nigde ne vidim ni jednu kuću! Ispod puta strmina i gusto rastinje, iznad puta strmina i gusto rastinje. I rezerve vode su mi se odavno svele na minimum koji sam odlučio za svaki slučaj da ne diram. Što se rezervi snage tiče, tu nisam mogao sebi da priuštim taj luksuz…

Trešnjica

U trenutku kada mi je ostalo još desetak minuta dnevnog svetla dok sam se nalazio na raskrsnici puteva, čuo sam kako mi iza leđa prilaze kola. Ubrzo se pored mene zaustavlja lep mali auto, prozor sa vozačke strane lagano klizi na dole i dva tamna oka počinju nemo da me proučavaju.

Poželim dobro veče krupnom mladom čoveku od tridesetak godina, i užurbano počinjem razgovor. Kažem mu da idem prema Veljem Dubokom i Lukavičkom jezeru i pitam da li negde u blizini ima livada i izvor pitke vode gde bih mogao da otvorim šator. Na moje razočarenje saopštava mi da je put ovakav sve do Liješnja (još oko pet kilometara) i da tek tamo mogu da nađem to što tražim.

Sad njega interesuje zašto sam ja ovde. Pomenem mu na brzinu da su mi preci starinom iz Rovaca, pa da želim zato da obiđem ovaj kraj. To mu se svidelo. Predstavio mi se, i krenuo detaljnije da me pita „od kojih sam“. Stojim tako nalakćen na bicikl na sred raskrsnice negde u nedođiji, i „pretresam“ rovačke rodoslove sa Božinom Bulatovićem zavaljenim u sedište u kolima pored mene, kojeg ova situacija počinje sve više da zabavlja, a oko nas se mrak polako ali sigurno zgušnjava.

Upitam ga, kada je ponovo došao red na mene, gde on ide i da li možda mogu kod njega do ujutro da otvorim šator. To mu se iz prva nije mnogo dopalo. Kaže, ide prvo kod rođaka na kafu, pa onda u svoju kuću u Trešnjici (zaseok Cerovice) a to je skretanje od oko 5 kilometara sa mog puta, a i šta bih ja radio sa biciklom, tj. kako bih ga stavio u kola. „Rastavim ja njega za trideset sekundi“, uporan sam.

Božina se i dalje mršti, deluje mi da mu ne bi smetalo da provede veče sa mnom u razgovoru, ali rado bi izbegao logistički košmar prenosa bicikla koji bi morao da otpočne tako što bi on izašao iz kola, a to mu se baš ne radi.

Konačno se otvaraju vrata od kola i ja sa olakšanjem počinjem da razgrađujem mog mazgu u komade koje će gepek malog gradskog automobila moći nekako da svari. I pre nego što sam se smestio u suvozačko sedište, Božina mi tutnu u ruke hladnu limenku Guarane, i dok sam ispijao energiju iz nje počeli smo polako da se kotrljamo prema Trešnjici.

Svraćamo na kafu kod Božininih rođaka, a tamo veselo društvo Bulatovića: Božinin stariji brat Ljubiša, i Natalija, Raco, Nebojša i Snežana, dvoje ljudi srednjih godina i njihovi sin i ćerka od 15-20 godina. Sa lakoćom sam se utopio u pozitivnu atmosferu koja je vladala na bledo osvetljenoj terasici poluzagrađenoj voćkama. Od samog početka sam zasut pitanjima sa svih strana, „Šta ti je ovo“, „a šta ovo“ redom za svaki deo opreme počev od gps-a pa do stativa, treptalice, cajgera… pa „kuda si krenuo“, „gde si bio“, i sve to nekako u šaljivom tonu.

Domaćica mi sipa sok i insistira da mi podgreje večeru. Zvoni mi mobilni, mama zabrinuta kao i uvek, da je umirim kažem joj „Ne brini mama, ja sam u Trešnjici kod rođaka, Bulatovića“, što je neko od njih čuo iako sam se malo izdvojio, i to im se svima jako dopalo. Uskoro se opraštamo sa njima i krećemo.

U Trešnjici nas dočekuje Komnen Bulatović, Božinin otac

. . .

Prethodni tekst u dahu sam ispisao nekoliko dana po povratku iz Crne Gore. Posle toga se svašta izdogađalo i tekst je ostao bez kraja, kao da još uvek sedim sa Bulatovićima u Trešnjici. Hajde, posle skoro tri godine da probam da opišem preostalih nekoliko dana mog prvog crnogorskog proputovanja.

Dakle, stigosmo u Trešnjicu u dom Komnena Bulatovića, i tu sam nastavio da uživam u njihovom gostoprimstvu. Iako premoren, do sitnih sati podsticao sam Božinu i Komnena da mi pričaju predanja i legende o Rovcima, Macurama, Vuksanu Bulatoviću i dobijao odgovore što u reči što u stihu (uz gusle). Pitao sam Božinu za Brnjičko jezero, poznato i kao “Manito”. Napravio je pauzu, ispravio se, i izmenjenim glasom me upitao “A zašto te to interesuje?” Prepričavam mu legendu na koju sam naišao:

Kako je Manito jezero dobilo ime

Plašeći se iznenadnog nailaska Turaka, Rovčani su često na jedan vis iznad planine Utlice slali dečaka Vojina da stražari. Tu bi Vojin uzeo sviralu i tako lepo svirao da je svojom svirkom i lepotom opčinio vilu koja je živela u obližnjoj pećini. Ali svirku je čula i neman koja je živela u Brnjičkom jezeru, iskočila iz jezera, poletela na Vojina, udarila ga repom i usmrtila. Kad je vila videla da je dečak poginuo, počela je da roni suze od kojih poteče bistra voda, koja se od tada naziva Vilina voda. Jezero iz kojeg je iskočila ona manita neman nazvano je Manito jezero, a vis gde je Vojin poginuo – Vojinovac.

Božina me je tiho i nekako sa nelagodom saslušao, i onda se neodlučno nadovezao na moju priču, kako nisu baš čista posla sa tim jezerom, i kako kažu da se ne valja zadržavati oko njega predveče, jer u suton izranjaju zeleni ovnovi i crni konji (ili beše obrnuto). “Ti želiš da ideš kod tog jezera?” upitao me je. “Naravno!” odgovorio sam. “Pa dobro”, ako baš moraš govorila je njegova intonacija, “ali nemoj jako da mu prilaziš, jer ono te nekako privlači sve bliže i bliže”.

Božina nikad nije bio do Manitog jezera, iako je odrastao u Rovcima i ima kolibu u katunu Doli ispod Stožca, nekoliko kilometara od jezera. Bilo mi je neobično takvo strahopoštovanje prema jednoj prirodnoj sili od ljudine koja kada bi u planini naletela na medveda, medvedu bi bilo bolje da se skloni. VREMEPLOV Dve godine kasnije vodio sam slične razgovore sa dva starija čoveka na obali Kapetanovog jezera i od njih čuo još fantastičnije priče o Manitom jezeru.

Integralni tekst započet krajem jula 2007. a završen u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (18) | video klipovi (1)