Kroz krš i kamen

duga vožnja od Nikšića preko Čeva i Njeguša do Kotora, obalom Boke do Luštice
| 25. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/niksic-lustica/

Kroz krš i kamen

duga vožnja od Nikšića preko Čeva i Njeguša do Kotora, obalom Boke do Luštice

Kroz krš i kamen

Nakon nemirne noći ustajem u cik zore, doručkujem i ćaskam sa babom. Ostavljam joj sav višak hrane (sir, pršutu i pogaču koje nisam mogao da odbijem i koje nosim još od Bulatovića). Zahvaljujem se na gostoprimstvu, kaže dobrodošao sam i u buduće.

Kroz krš i kamen

Tek je šest sati a ja već zajahao vijugavu sivu liniju koja vodi na jug - u krš i kamen. Poda mnom se tope kilometri. Prolazim odličnim pustim asfaltnim putem kroz Pješivce, Cuce i Bjelice, prolazim kroz Čevo i napredujem ka Njegušima. U daljini je Lovćen, za mnom ostaje Njegoševa rodna kuća. Od gore prži sunce od dole kamen i asfalt. Poslednji hlad je kilometrima na severu. Još jedan prevoj i stupam na put za Kotor.

Gledao sam davno na TVCG emisiju o staroj konjskoj stazi Kotor - Cetinje, i kopka me da prođem njome. Uspevam da joj nađem početak, silazim sa asfalta i oprezno guram bicikl strmim belim puteljkom koji krivuda kroz makiju. Bolje reći borim se da ga zaustavim dok klizi naniže po podlozi koja se kruni. Shvatam da ukoliko naiđem na neki deo koji ne može da se pređe, na primer obrušena deonica puta dva kilometra dalje, ima da se napatim da se vratim do asfalta. Odustajem i s mukom se vraćam tih nekoliko desetina metara po siparu do asfalta i krećem da se spuštam prema Kotoru.

Kotor

Posle nekoliko krivina, ispred sebe konačno vidim more, ali malo sam razočaran. Horizont je zamućen dimom od požara koji danima besne oko Herceg Novog, i umesto svetloplavog neba i tamnoplavog mora, sve nekako vidim kroz žućkasto-smeđe-sivi filter.

U Kotoru me dočekuje težak miris sparine pomešan sa dimom. Dok prolazim kroz redove ružnih sivih zgrada u predgrađu, vetar prevrće plastičnu ambalažu po putu. Zastajem kod prodavnice da se okrepim izvrsnim crnogorskim jogurtom i popravljenog raspoloženja spuštam se do Starog grada. Prolazim kroz “Vrata od mora”, vozim uzanim uličicama sačuvanim iz nekog drugog vremena i bez greške nalazim crkvu svetog Luke.

Zovem devojku. Danima se približavam moru i žurim što pre da stignem, i sad kada joj javljam da sam konačno tu, kao da je zatečena. Odlazak na konferenciju joj je propao zbog papirologije, posvađala se nešto sa roditeljima i sad sam još ja nestrpljiv da mi kaže kada dolazi. Posle niza poziva u oba smera i promenjenih “dolazim”, “ne dolazim” odluka, ostaje na tome da ipak neće doći.

Dok se veče bliži, u prvom trenutku mi je bitno samo da budem načisto šta ja dalje da radim; da tražim smeštaj u Kotoru ili da nastavljam dalje ka Luštici. Tek kada je to razrešeno, na putu za Tivat dok vozim prelepom obalom Boke počinje da mi splašnjava moral.

Muo, Prčanj, Stoliv, Verige, Lepetane, Lastva, Tivat i skrećem prema Luštici. Površinom Boke klizi topao vetar i nosi nekoliko jedrilica prema Baošićima.

Krašići

Počinjem da planiram gde ću da zanoćim, a svakako će mi trebati i pijaće vode. Od kako sam zašao u kraški teren, česmi uz put odavno više nema. U jednom od vikend naselja na putu za Krašiće vidim ženu kako poliva baštu. Pitam je da mi naspe vode u flašu, kaže “Nema problema”. Prosuo sam ono malo tople vode i dodao joj flašu. Vraća mi je punu i kaže “Ali ova voda ti nije za piće”; reko’, baš ti hvala.

U Krašićima ulazim u prodavnicu da kupim balon od pet litara vode, i tu se za mene zalepi neki lik. Jao bajker, jao iz Novog Sada, pa i on je iz Novog Sada, evo baš i neki njegov drugar treba ovih dana iz Novog Sada bajkom da dođe na more. Hm. “Jesi ti možda Goran? Kako ti se zove drugar?” pitam ga ja, kaže “Da. Tibor”. “Možda i neće doći” pomislih.

Neverovatna koincidencija da u prodavnici u Krašićima naletim na Tiborovog druga kod kojeg je po dogovoru trebalo da prenoćimo dok smo na Luštici. A Goran i ne znajući to, sa nesmanjenim entuzijazmom me zove kod njih. Posle par mrkih pogleda koje mu je uputila devojka, očigledno ne deleći taj entuzijazam, smanjuje poziv nudeći supu ili sok. Ali oni prvo idu negde dalje u Krašiće, pa tek posle.

Takvo rešenje u kom bih posle supe/soka u deset uveče trebao da nastavim dalje tražeći mesto za šator mi nije baš odgovaralo. Iako bih na kraju verovatno dobio tu da se smestim, niti sam želeo da se namećem niti mi je društvo baš trebalo u tom trenutku. Razmenjujemo brojeve telefona i ja nastavljam prema Klincima. Usput nailazim na makadam koji se penje dalje u brdo i nemajući više izbora krećem da ga pratim sa poslednjim zracima sunca. VREMEPLOV Par godina kasnije i Goran je počeo da vozi bajs, pa smo nekoliko puta vozili i zajedno u okolini Novog Sada.

Ubrzo nailazim na kamenu čistinu iznad koje se uzdiše stara austrougarska karaula. Teren nije baš sjajan, strma, neravna, kamenita podloga, ali prešao sam danas 140km, nije mi baš sve po volji i hoću da se ovaj dan već jednom završi.

Uz večeru gledajući svetla Herceg Novog na drugoj strani zaliva razmišljam šta mi je dalje činiti. Već nekoliko dana gonim sebe do maksimuma i još se nisam oporavio od one ludorije na Bjelasici. Cilj koji me je vodio i nosio više nemam. Da otpadam tu sam dva dana na Luštici i prikupljam snagu za dalji solo put niti imam želje niti volje. Pri tom mi se i nokat na nozi zagnojio i tek čišćenjem i previjanjem svako veče uspevam da zadržim palac da ne otpadne. Rešavam da sutra obiđem šta još mogu i vratim se za Novi Sad.

I kao za inat te noći jedva da sam spavao. Cele noći sam klizio na dole po kosoj neudobnoj kamenoj podlozi koja je isijavala toplotu koju je preko dana skupljala na suncu.

Tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (22)