Oprema, planovi i pripreme

šta poneti, kako se spakovati, kuda proći, gde zanoćiti...
Crna Gora biciklom - 2007 | tragom predaka 17. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/oprema-planovi-pripreme/

Oprema, planovi i pripreme

šta poneti, kako se spakovati, kuda proći, gde zanoćiti...

Oprema, planovi i pripreme

Nije lako povući granicu između potrebnog i nepotrebnog, između neophodnog i suvišnog tereta i uopšte predvideti šta je to što može da bude potrebno. Ispostavilo se da sam ovaj spisak dobro pretresao i da se nije desilo da sam propustio da ponesem nešto što mi je bilo neophodno, a sve što sam poneo a nisam koristio je moglo da se desi da mi bude potrebno. Jedna jedina stvar koju sam se kolebao da li da ponesem pa na kraju nisam, a koja bi mi malko olakšala život bila je čeona LED lampa. VREMEPLOV Na svako naredno putešestvije nosio sam sve manje dok konačno prtljag i opremu nisam sveo na go minimum. Jeste spartanski ali se isplati kada treba nositi bicikl + prtljag na leđima.

Ponešto od opreme sam morao sam da pravim ili improvizujem, na primer, morao sam da rašivam, zasecam i ponovo zašivam bisage (one jeftine Kelly’s) da ne bih kačio petama o njih, da ponovo osmislim sistem kačenja, da napravim omot preko pak tregera koji bi štitio bisage od prašine ili eventualno vlage sa puta (pošto pomenute bisage nisu vodootporne), da sašijem kesu u koju bih spakovao bicikl, da smislim gde i kako ću da fiksiram mobilni na volan, itd. Srećom, sve sam to uspeo na vreme da uradim.

Zatim, postojalo je pitanje hrane, tj. šta nositi, i šta je uopšte zgodno tamo spremati. Rešio sam da nosim isključivo dehidriranu hranu, u potpunosti izbegavajući konzerve kao rešenje sa dosta lošim odnosom korisne i nekorisne težine, kao i pirinač (za koji je potrebno dugotrajno kuvanje) i testo (koje je nepraktično zbog velike potrošnje vode). Odlučio sam se za instant pire, palentu, sojine ljuspice i razne semenke i koštice (slani obroci), i drobljeni keks, musli i kandirano voće (slatki obroci). Mama mi je pomogla da sve razmerim u porcije od 2.5 – 3dl koje taman staju u veliku šolju koju sam nosio. Za svaku porciju pirea, palente, muslija ili keksa posebno smo razmerili i odvojeno u kesice zavarili mleko u prahu, pomešano sa šećerom, kakaom, parmezanom ili origanom, zavisno od toga za šta će se koristiti. Pored svega toga nosio sam i flašicu parmezana, topljeni sir i puno bonžiti.

Što se higijene tiče, osim paste, četkice i brijača, rešio sam da nosim tečni sapun kao univerzalno rešenje za pranje svega: ruku, tela, kose, odeće, sudova…

Dakle, bio sam, ako ne u potpunoj, onda bar u priličnoj meri samodovoljan, ali cena toga bila je poveća količina tereta. Kako sam uvideo, to nije predstavljalo problem na ravnom ili umereno strmom terenu, sve dok je podloga takva da omogućava koliko-toliko normalnu vožnju. Ali zato bilo je „smrt“ kada je bicikl trebalo gurati ili čak nositi…

Planovi i pripreme

Već veoma dugo planiram obilazak Crne Gore različitim sredstvima na različitom terenu i u različitom obimu. Još davne zime 2003/2004 počeo sam da sanjarim o planinarenju po Bjelasici, šetnji oko Biogradskog jezera i pogledu sa Zekove glave. Upravo tražeći na Internetu informacije o Bjelasici, naišao sam na sajt Freebiking koji mi je prilično promenio percepciju putovanja, obilaska i boravka u prirodi…

Ali, tada još nisam imao ništa od opreme, ni za planinarenje (tj. treking) ni za biciklizam. Tek tog leta (2004.) sam počeo da pravim prve korake po Fruškoj gori i okolini na mojoj krntiji od starog bicikla.

Kako je vreme prolazilo, polako sam se opremao, prvo 2005. veliki ranac (75l) i odlična vreća (Ferrino Nadir), pa bicikl (Schwinn Moab) i druga bajkerska oprema 2006, da bih do početka leta 2007 kupovinom šatora konačno zaokružio svaku stavku na spisku neophodne opreme.

Paralelno sa nabavkom opreme, počeli su da mi rastu i apetiti šta i koliko treba obići. Sve više sam se zanimao za poreklo predaka, i nekako je bilo logično da prođem kroz krajeve u kojima su boravili i o kojima sam čitao. „Problem“ je bio u tome što su se tokom vekova raspršili po širem prostoru Crne Gore, a sve dok nisam kupio mtb sredinom jula 2006, jedina opcija koju sam imao, bila je pešačka.

Početkom 2007, ispunio se još jedan važan preduslov, neophodan da bi ozbiljniji planovi uopšte mogli da otpočnu – našao sam zainteresovanog saputnika. Tibor je rešio da mi se pridruži, pa pošto se nas dvojica odlično slažemo na vožnjama, a i njemu nije previše važno kuda će se ići, to mi je savršeno odgovaralo.

Kako se bližio jun i planovi su počeli sve više da se uobličavaju. Kopao sam po literaturi, Internetu, kartama i osmišljavao kuda bi bilo lepo proći, crtao trekove, generisao visinske profile, procenjivao šta je realno a šta ne, tako da sam vrlo brzo imao prilično kompletan plan.

Nezavisno od mojih planova za bicikliranje po Crnoj Gori, moj tata je već neko vreme oživljavao usnule veze sa našom rodbinom, tako da je nekako logično bilo da mi prva stanica u Crnoj Gori bude upravo upoznavanje sa stričevima (u drugom kolenu) i braćom u Vranešu, pa bih odatle krenuo dalje.

Ali, Boškovići u Vranešu žive tek nekoliko generacija, i tu su se doselili iz Kolašinskih Polja, gde su stigli iz područja koje se šire zove Donji Kolašin, a uže Barice. Postojbina pre Donjeg Kolašina su im bila Rovca, pre toga Nikšićka Župa, a najdalje što je poznato - područje Luštice i zaliva Krtoli.

Dakle, osnovni plan je bio da se ide vozom do Bijelog Polja, odatle kratka vožnja do Selakovića u Vranešu, pa severno od kanjona Tare kroz Donji Kolašin do Đurđevića Tare, zatim preko mosta pa kroz kanjon do Dobrilovine i Mojkovca, krug po Bjelasici, vožnja do izvora Morače, prolazak kroz Rovca i spuštanje kroz Nikšićku Župu do Nikšića, zatim pravo na jug do Kotora i krug oko Luštice. Za dalje je bilo više varijanti: 1) da se nađemo sa devojkama i da budemo par dana na moru, 2) da i dalje vozimo do Bara, Rumije, Podgorice, Cetinja, itd, 3) da vozimo sve do Novog Sada i usput svratimo kod Srđana, mog brata, koji je u to vreme bio na (planini) Tari, ili 4) da se jednostavno vratimo busom.

Problem kod planiranja mi je bio to što mi je ovo prva vožnja ove vrste, i nisam bio siguran oko procena koliko je moguće preći dnevno, po kakvom terenu, koliko je vremena potrebno za sklapanje i rasklapanje logora, spremanje hrane, pranje odeće, itd… VREMEPLOV Ispostavilo se da su procene bile dobre, pa čak i konzervativne. Od svih mojih crnogorskih putešestvija, na ovom sam najviše vremena proveo na asfaltu i najmanje ‘egzibicija’ sam pravio, mada nije prošlo bez toga :-).

. . .

Kada su svi planovi već bili gotovi, dva dana pre polaska, istog dana kada sam već razmerio svu hranu i ubacio i poslednju stvar u bisage, Tibor mi je javio da on odustaje. Mogao sam da biram, da li da i ja odustanem od svega, ili da nastavim kako je planirano, ali solo. Dileme zapravo nije ni bilo. Jedini problem bio je kako saopštiti mojima da planiram da idem 10-ak dana po crnogorskim planinama potpuno sam.

Integralni tekst napisan krajem jula 2007.


Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...