Sa stricem do Barica

ne vozim ja bicikl iz nužde, već zato što mi je gušt; lepo je kada me okolnosti poštede muke i velikog napora, ali taj napor je ipak deo čari
| 19. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/put-do-barica/

Sa stricem do Barica

ne vozim ja bicikl iz nužde, već zato što mi je gušt; lepo je kada me okolnosti poštede muke i velikog napora, ali taj napor je ipak deo čari

Sa stricem do Barica

U Selakovićima sam bio čašćen i gošćen, vodan po okolini (video sam stare kuće sa slamenim krovovima, savardake, male vodopade i lepe vidikovce, sa jednog se vidi čak i Bjelasica), slušao priče i legende iz ovog kraja. Brzo smo se zbližili, do te mere da su rešili da me usvoje, makar do kraja nedelje. Ali, to bi skroz poremetilo moj gusto nabijeni plan, pa su me posle dva dana pustili da nastavim put, naravno tek nakon što sam obećao da ću uskoro ponovo doći.

Ipak stric Mišur nije hteo da rizikuje da zalutam negde, pa je rešio da me isprati makar do Barica. Krenuli smo tako zajedno, spustili se dole do Ljuboviđe, obišli crkvu i groblje u Muslićima, i krenuli da se penjemo strmim asfaltom prema Galici. Posle oko 1.5km sizifovskog guranja strmim usponom i preko 150m visinske razlike, u susret nam je naišao kamion sa drvima. Pošto smo bili tek na prvoj trećini uspona, a do Barica je bilo još najmanje desetak kilometara, stric se sa kamiondžijom dogovorio da nas pokupi u povratku kada izbaci tovar. Tako je i bilo. Nerado sam pristao da vežem bicikl, i ostavim ga samog na prikolici, a ja da uđem u kabinu.

Kamionom smo brzo i lako prešli naš put, čak previše brzo za moj ukus. Nerazumevanje za strast pedaliranja je gotovo univerzalno. „Zašto nisi našao neki džip, pa njime prošao to što hoćeš“ ili „Ne bih ja tako išao biciklom ni da mi daju 10000e“ bile su redovne reakcije. Ali nema veće nagrade nego kada nakon teškog uspona, okupan u znoju lica svog izbiješ na neki prevoj sa kojeg puca pogled na dolinu, klisuru, kanjon, jezero… Taj prizor je tada zaslužen, i kao nagrada slede trenuci uživanja u pauzi na tom mestu.

Iz kamionske kabine koja se nemilosrdno trese na sve strane skačući po grubom makadamu, samo se kratko zevne u pravcu nekog takvog prizora koji odmah nestane iza prve krivine, brzo kao što se i pojavio. Dalje, tu su i druga čula koja su mnogo neposrednije utopljena u okolinu na biciklu nego iza vetrobranskog stakla. Miris smole koja se na suncu topi u borovim šumama, miris sveže pokošene trave, miris cveća, miris svežine koji se podiže sa površine jezera ili reke. Tu su i zvuci. Vetar ne zvuči jednako kada duva na livadi, i kada prolazi kroz šumu. Zrikavci „zriče“ na različitom jeziku na moru i u brdima. Ptice se drugačije oglašavaju.

Na većim visinama, gde je vlaga manja i vazduh nešto razređeniji, neverovatna je razlika koja se oseti pri ulasku u hladovinu, ma kako ona mala bila, pogotovo kada je sunce u zenitu. Sa jarko obasjane livade i temperature koja je iznad granice nekih starijih termometara, jednim okretom pedala se ulazi u skroz drugačiji, 10-15°C svežiji svet debelog hlada šumarka smrče…

Sa jedne strane mi je drago što je stric pošao sa mnom, i što sam sa njim proveo praktično još jedan ceo dan, ali malo mi je žao što sam ostao nekako uskraćen za neposredan doživljaj Galice, Sokolca, Pisane Jele… Mada realno govoreći, ako bih do Sokolca još i mogao kako-tako da vozim (stari asfalt i pristojan makadam), preko Pisane Jele bih se prilično namučio, pošto je u pitanju strm, totalno uništen makadam. Naravno, to nije nešto što bi me sprečilo.

Boškovići u Zatarju

Boško Stanišin (Stoškov) Šćepanović, poznat i kao Perčinaš, iselio se iz Rovaca početkom XVII veka (grubo nakon sloma Grdanove bune) i naselio iza (tj. severno od) kanjona Tare, u selu Obod na planini Cer. Bratstvo Boškovića koje je od njega nastalo, se proširilo po Zatarju, i postalo jedno od brojnijih u tom kraju.

Na Baricama su u početku isključivo bili katuni, da bi se kasnije izgradila i stalna naselja. Danas u predelu Barica i njihovoj okolini ima stotinak domaćinstava Boškovića, a mnogi su se odatle iselili u gradove i niže predele, a svoje kuće koriste samo leti kao vikendice.

Barice

Kamion nas je izbacio na samom početku Kamenog Polja, koje pripada Gornjim Baricama. Uprkos svom imenu, nije u pitanju „ljuti krš“, već prostranstvo livada, opkoljeno sa svih strana crnogoričnom šumom. Nadmorska visina varira između 1400 i 1600 metara.

Krenuli smo polako prema baričkoj crkvi, nedavno izgrađenoj zajedničkim zalaganjem Boškovića, Čuljkovića i drugih Baričana. Zanimljivo mi je bilo kako je stric uspostavljao kontakt sa Baričanima, naravno, sa daljine od više desetina metara: „Eee, jeste od Boškovića?“, „Ne no šta smo?!“, usledio bi obično odgovor. Posle jednog takvog prozivanja, prišla nam je čobanica Rajka, i ispričala ponešto o crkvi.

Bližio se mrak, i trebalo je uskoro da nađemo neki smeštaj. Stric Mišur diplomatski upita Rajku za smeštaj negde u okolini, ili da li bar negde može šator da se otvori. „Nećete valjda od tolike rodbine spavati u šatoru?“ bio je odgovor. Stric je zatim direktnije upita da li možemo kod njih da prenoćimo, i tu ona krene u defanzivu: kosi se sada, tu su joj sva braća u maloj kući, nema mesta, itd…

Krenuli smo dalje, i ubrzo zastali kod jedne kolibe da tu zatražimo prenoćište. Domaćini su još bili dole na livadi i kosili, tako da smo sačekali da se vrate. Prva je stigla starica od koje smo saznali da su i oni od Boškovića, ogranak Vasilića (koji se odvojio od Boškovog sina Ilije, dok smo mi od drugog sina, Radovana; prema tome, najbliži zajednički predak nam je sam Boško). Za staricom je stigao i domaćin, Milun (Mujo) Bošković, žilav, čvrsto građen oko 35 godina star čovek svetlog tena i srednjeg stasa, njegova žena Daca i troje dece, dečak od desetak godina i dve nešto mlađe sestre. Razmenili smo par rečenica, i kada su čuli da nam treba smeštaj, uveli su nas u kuću.

Od samog početka smo ljubazno primljeni. Objasnio sam Milunu da stativ za fotoaparat koji je gurtnom bio privezan povrh sveg tovara, ne služi za merenje nadmorske visine (kao što je on mislio), nego da za to služi ovo (ponosno sam mu rukom pokazao GPS). Tu je ljubaznost prešla u oduševljenje, pošto se on već dugo koleba da li da dovede vodu iz obližnjeg izvora do kuće ili ne (pošto nije mogao da ustanovi da li je izvor iznad kuće, što je neophodan uslov da bi sistem spojenih sudova ispravno funkcionisao).

Ispred kuće već ima česmu sa vodom iz izvora koji je udaljen nekoliko kilometara, ali Milun nije baš zadovoljan sa tom vodom, pošto nije dovoljno „ledna“. Brđani su inače opsednuti „lednom“ vodom, i ako slučajno makar malo stoji u čaši ili „bidonu“ (kako se tamo kaže za svaki kanister), voda se ugreje preko tih 10-ak stepeni celzijusa, ili koliko već ima na izvoru, i više nije podobna za ljudsku upotrebu.

Uglavnom, dok smo se dogovarali kako ćemo da ustanemo u pola šest ujutro i obiđemo sve okolne izvore iz kojih bi potencijalno mogla da se dovede voda, pojavio se još jedan Bošković – Tomaš, ili Tośa (čita se „Tošja“ sa jako mekim „š“; ja sam inače gde god da odem, od milošte bio Maśa (Mašja), skraćeno od „Mašan“).

Tośa je doneo vest o skupu Boškovića koji treba 18. avgusta da se održi u Trebaljevu. Boškovići su se od pre nekoliko godina organizovali, osnovali udruženje i počeli da se masovno okupljaju i arhiviraju građu vezanu za njihovo poreklo i istoriju. Kao plod tog rada nedavno je izašlo već drugo izadanje Rodoslova Boškovića, obimna knjiga koja osim geneoloških tablica sadrži brojna predanja i legende, fotografije i druga svedočanstva vezana za bratstvo.

Manje–više sve što je izašlo iz štampe vezano za rodoslovlje mi je lako dostupno u Matici srpskoj, a mnoge knjige sad imam i kod kuće, makar fotokopirane ili skenirane. Neke od njih pisali su školovani istoričari i etnolozi, dok su druge na epsko-romantičarskom nivou, bez pravilnog navođenja i citiranja izvora koji se koriste. Sve sam to iščitao i donekle uspešno pokušao da raspetljam, i nadao sam se da će mi od pomoći biti „živa reč“ i „živa tradicija“ na koju ću naići u brdima. Kako sam se samo prevario… Ili možda samo nisam imao sreće da naiđem na nekog ko to sve ume i hoće lepo da pripoveda.

Najveća ironija je bila kada je Mujo u sred diskusije o Boškovićima otišao u drugu sobu i trijumfalno doneo oba izdanja Rodoslova. Koliko sam razumeo, čak i oni sada tradiciju uče iz knjige, umesto da je obrnuto…

Tokom večere smo još malo pričali o rodoslovu, zaključili kako ne bi bilo loše uraditi sajt sa obimnom bazom podataka i tako još bolje povezati sve koji su zainteresovani. Zatim nas je Mujo otpratio do naših kreveta. Spavali smo u „velikoj“ kući. Jeste to “koliba”, ali ne više u onom nekadašnjem smislu „bačije“, nego sa keramičkim pločicama, parketom, strujom, čisto, sveže okrečeno… sve u svemu prilično udobno. Nisu su nas mnogo potresli ni vukovi koji su se oglasili negde u daljini nakon što smo ugasili svetlo, kao ni pucnji u nebo koji su usledili iz okolnih koliba kao odgovor.

Integralni tekst napisan krajem jula 2007.



mapa | trek | visinski profil | slike (2)