Rovca kamena i Župa Nikšićka

uspon kroz Rovca od Veljeg Dubokog do Kapetanovog jezera, Manito jezero, Nikšin kiljan, Nikšina ploča, manastir Sv. Luke u Nikšićkoj Župi, mramor bana Ugrena, Nikšić
Crna Gora biciklom - 2007 | tragom predaka 24. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/rovca-do-niksica/

Rovca kamena i Župa Nikšićka

uspon kroz Rovca od Veljeg Dubokog do Kapetanovog jezera, Manito jezero, Nikšin kiljan, Nikšina ploča, manastir Sv. Luke u Nikšićkoj Župi, mramor bana Ugrena, Nikšić

Rovca kamena i Župa Nikšićka

Nadigli smo se pre zore, posle svega nekoliko sati spavanja. Božina mi je ponudio da deo puta idem sa njim, pošto je on krenuo na katun kod majke. Posle desetak metara postalo je jasno da to baš neće funkcionisati, jer Božinin konj nije hteo da trpi prisustvo bicikla (ili bicikliste) kraj sebe. Zahvalih mu se na svemu, pozdravismo se i krenusmo svako na svoju stranu, on prema Stožcu a ja prema Veljem Dubokom. VREMEPLOV Sa Božinom sam obnovio kontakt preko fejsbuka godinama kasnije.

Kapetanovo jezero

Prošao sam Liješnje iznad Mrtvičkih greda i spustio se u Velje Duboko, seoce stegnuto u kamenom amfiteatru. Obišao sam crkvicu i staro “macursko” groblje i krenuo dalje prema Kapetanovom jezeru. U dvorištu jedne od poslednjih kuća na izlazu iz sela videh ljude u nekom poslu. Javio sam im se i poželeo srećan rad. “Ideš li gore na Kapetanovo jezero?” upitao me je jedan od njih. “Pričekaj malo da istovarimo sijeno iz kamiona pa ćemo te povjesti gore ako želiš”. Želim, što da ne. Tu sam malo pričao sa starcima i igrao se sa unučićima dok Januševići nisu istovarili seno.

Put do jezera je u užasnom stanju, potpuno nepodoban za vožnju bicikla. Ovi dobri ljudi su mi uštedeli najmanje dva i po - tri sata mučnog guranja po suncu koje je već pržilo. Dok sam tako stajao na platformi kamiona koji je odskakivao po džombastom putu, i pridržavao bicikl fiksiran gurtnama za daske, jedan od braće Janušević mi je pokazivao vrhove Maganika koji su izranjali i govorio mi kako se koji zove.

Vrhovi se više nisu nadnosili visoko nad nama i imao sam osećaj da smo im sada nekako ravni. Kamion je konačno prestao da se trese - stigli smo u Milin Do i pred kolibu Januševića, i tu sam čak i ručak dobio.

Do jezera mi je ostalo još nekoliko kilometara preko Trebiješa. Malo vozim, malo guram i osvrćem se unaokolo kao izgubljen diveći se kamenim divovima oko sebe. Preda mnom se ukazuje poveća srcasta vodena površina okovana kamenim liticama. Pravim krug oko jezera, parkiram bicikl i počinjem da se penjem na Orlovac prema Brnjiku, a od gore fenomenalan pogled - oba jezera kao na dlanu. Nisam želeo da se zadržavam i da silazim do Brnjičkog (tj. Manitog) jezera, već sam se zadovoljio pogledom od gore.

Kod Kapetanovog jezera sam učinio par dobrih dela, okrpio gumu na kolicima nekom starcu, na’ranio klince bombonama i pošao dalje.

Put za Nikšićku Župu ide preko Male Lukavice, a tu se nalazi jedno od bitnijih mesta na mom proputovanju - Nikšin kiljan. U pitanju je kameni monolit ukrašen šarama (stećak) koji označava mesto na kojem je poginuo vojvoda Nikša, predak svih Nikšića, Trebješana i Rovčana.

Nikšin kiljan

Prema legendi nakon što se Gojak već iselio u Međuriječje, jednom prilikom kada mu je Nikša išao u posetu, na Lukavici su ga presreli i ubili razbojnici. Jedan od njih koji je ugrabio Nikšinog konja, oružje i odelo, požurio je na trg u Podgoricu da to odmah proda. Na njegovu nesreću, na pazaru se toga dana zadesio Nikšin sin Radovan koji je prepoznao vranca i očevo odelo i oružje. Namamio je razbojnika, obećavajući mu velike pare, da izađu sa pazara i odmakne se malo od naroda. Tu ga je ubio, oteo plen pa požurio da traži mrtvoga oca. Našao ga je na Lukavici, poneo i sahranio u selu Zagrad gde i danas stoji Nikšina ploča. Na mestu pogibije kasnije je pobijen veliki mramor, kiljan, te se od tada ovo mesto zove Nikšin kiljan. Verziju ovog predanja sam čuo prethodno veče i od Božine uz gusle.

Pored kiljana je u izgradnji crkvica sv. Ilije. Na tom mestu se svake godine na sv. Iliju (drugog avgusta) dešava veliki sabor pet plemena. Nisam tačno upamtio koja su plemena u pitanju, ali recimo da su Rovčani, Župljani, Piperi, Moračani i ne znam ko bi bio peti, možda Uskoci. Do sabora je ostalo još desetak dana ali pripreme su već bile u toku.

Ostavio sam za sobom Lukavicu, Bare Bojovića, pogled na Žurime i počeo obroncima Maganika da se spuštam prema Zagradu. Tamo sam uspeo nekako da pronađem staro groblje, i na njemu Nikšinu ploču. Odustao sam od vožnje do Morakova gde je na jednom bregu Kurvin grad - ruševine Susjeda, srednjevekovnog grada hercega Stjepana, i umesto toga požurio prema manastiru sv. Luke u Nikšićkoj župi.

Nikšićka Župa

U zelenom dvorištu bela crkvica a u hladu konaka sto. Za stolom sedi debeo monah sa dugom bradom, kao presađen iz Banata Stevana Sremca, bori se sa krupnom kriškom lubanice. Kada me je ugledao, odmah mi je punih usta gestikulirao da mu se pridružim, ali mene je više interesovalo da mi ispriča nešto o manastiru, Župi i Nikšićima. U borbi za njegovu pažnju lubenica je ipak odnela prevagu, i posle par šturih rečenica bio sam opet na putu za Nikšić.

Zastao sam na kratko pored mramora bana Ugrena koji označava mesto njegovog davnašnjeg sukoba sa Gojakom Nikšinim, prošao pored jezera Liverovići i ubrzo se našao u predgrađu Nikšića. Odmah me je zapljusnuo mediteranski šmek, miris crnogorice, dok sam miris mora verovatno umislio.

Nikšić

Nikšić je pomalo zastrašujuće mesto; nakon kratke vožnje kroz grad stekao sam utisak da prvenstvo na putu umesto saobraćajnih propisa ovde određuje veličina vozila - onaj koga će više boleti se sklanja sa puta.

U centru Nikšića bacio sam pogled na Bedem - ostatke turske tvrđave, ali pošto se bližio mrak, nisam se zadržavao, već sam ubrzao prema izlazu iz grada. Usput sam obišao stari rimski most na Moštanici. Iako je izgrađen u drugom veku nove ere, i dalje je sjajno očuvan, jedino što nakon regulacija toka Zete u koritu Moštanice ispod mosta više nema vode…

Dok vozim branom Slanskog jezera, sa jedne strane su mi nepregledne livade na kojim se konji poigravaju i u daljini grad i planine, a na drugoj jarko crveno-narandžasti zalazak sunca iznad površine jezera i dim požara koji divlja na suprotnoj obali.

Počinjem već malo da se brinem, pada mrak a ja sam blizu grada. Moram uskoro da otvorim šator, ali ne bih da to bude na nekom suviše pristupačnom mestu, negde gde će neko u toku noći nabasati na mene. Uzimam u obzir obalu jezera, ali odustajem od te ideje. Odvajam se od jezera, put počinje da krivuda i polako se penje kroz krš iz kojeg se probija po koje drvo. To ne obećava, i sad se već malo više brinem.

Paranoja u Las Nikšiću

Srećom usput nailazim na stariju ženu koja putem tera kravu, kozu i kera. Zastajem, javljam joj se i u trenutku je procenjujem. Pitam je da li je ona tu negde u blizini i da li mogu negde kod nje u dvorištu da otvorim šator do jutra. Sad ona mene procenjuje i kao da se nećka. Nema tu više onog međusobnog poverenja na koje sam nailazio u brdima, ovo je već civilizacija, a ona donosi strah čoveka od čoveka. Ubeđena valjda mojim osmehom da sam bezopasan pristaje da me primi, pa uz razgovor o požarima guram bicikl nekoliko stotina metara u društvu starice, krave, koze i kera.

Stižemo u kuću, baba mi pokazuje livadu iza kuće na koju mogu da se smestim i upoznajem se sa đedom. A đed iako gluv ko top - željan razgovora. Kako pita nešto babu, ona ga u momentu otkači i njemu nikako nije jasno šta se dešava. Pita onda mene nešto, i tako nas dvojica malo popričasmo, svako svoju priču…

Čujem se sa devojkom. U Novom Sadu neka nervoza i frka sa potvrdom za konferenciju, uverenjem iz studentske službe, vizom za London. Ostaje da se čujemo kada stignem na more.

Dok u kuću mojih domaćina stižu neki ljudi, ja se polako povlačim u svoj šator, i razmišljam kako možda baš i nisam trebao da izgledam toliko bezopasan. Premotavam u glavi scenarije iz američkih filmova o psihopatama i konačno padam u san.

Tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (36)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...