Uspon na Bjelasicu

od Dobrilovine preko Mojkovca, Biogradskog jezera i katuna Dolovi do Pešića jezera
Crna Gora biciklom - 2007 | tragom predaka 21. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/uz-taru-do-bjelasice/

Uspon na Bjelasicu

od Dobrilovine preko Mojkovca, Biogradskog jezera i katuna Dolovi do Pešića jezera

Uspon na Bjelasicu

Budim se kasno, posle devet, pakujem se i tek oko pola jedanaest sam na magistrali. Gledam prema okomitim kamenim liticama Sinjevine. Tu odmah iza je Zabojsko jezero kod kojeg je kolibu imao moj pradeda pre nego što se iz Polja preselio za Vraneš. Bilo je u planu da svratim do jezera, u nekim varijantama je čak trebalo tamo da zanoćim, ali sam odustao jer su mi svi rekli da je put nenormalno strm, pa sam procenio da nije vredno tolike muke i eventualnog rizika. Obići ću ga jednom kada budem obilazio Durmitor… VREMEPLOV I zaista jesam obišao Zabojsko jezero dve godine kasnije kada sam obilazio Durmitor. Prenoćio sam na obali i vredelo je sve muke, jedno od najlepših mesta na kojima sam bio…

Krećem dalje kroz kanjon, i nastavljam putem iznad Tare, uglavnom uzbrdo. Posle par kilometara nailazim na proširenje na kojem se nalazi fenomenalno mesto: Crna poda, rezervat džinovskih borova (najviših koje sam ikada video). Zastajem na par lepih vidikovaca i udišem opijajući miris borovine koja se topi. VREMEPLOV Crna poda je teško stradala u šumskom požaru nekoliko godina kasnije.

Poslednju vodu sam natočio još na česmi pre mosta kod Đurđevića Tare, trećinu potrošio na putu do Dobrilovine a ostatak na večeru. Za ujutro sam ostavio samo par gutljaja koji su mi već odavno prošli kroz sistem. Idem sad uzbrdo, po velikoj vrućini, znojim se i nadam da ću ugledati neku česmu.

Na spustu prema Bistrici mi puca guma, daleko od svakog hlada. Brzo je menjam i krećem dalje. Prolazim pored Bistrice, i nigde ne vidim česmu koja je ucrtana na karti. Tek u Gojakovićima nailazim na lepo uređen izvor pored puta. Tu sam se odmorio i osvežio, oprao rukavice i jučerašnji dres, snabdeo vodom i krenuo dalje.

Kod Gojakovića se klisura Tare otvara da bi otkrila prostrana i plodna Polja. U Poljima se nisam zadržavao, mada sam gledao da li ima neko fino senovito mesto gde bih mogao da doručkujem. Tu živi i moj deda-stric Stevo, sin rođenog brata mog pradede koji je ostao u Poljima (to je isti onaj koji je sa pradedom kopao zlato u Americi početkom XX veka), ali bilo bi nepristojno kada bih se samo kratko zadržao kod njega, pa sam samo prozujao kroz Polja.

Ceo taj potez od Gojakovića prema Mojkovcu već liči na selo: relativno „ušoren“ niz kuća sa obe strane puta. Tek kada je put izašao na most, shvatio sam da se nalazim pred Mojkovcem. Dva mosta preko Tare, jedan pored drugog: stari i novi, na brežuljku iznad mostova beli spomenik Mojkovačkoj bici, a između magistralni put koji se penje prema Mojkovcu.

Kartica u fotoaparatu mi je bila već skoro puna, pa sam krenuo da nađem neku foto radnju da je ispraznim. Nisam zažalio. Mojkovac je fin gradić sa lepo uređenim centrom kojim dominira prostrani trg sa spomenikom serdaru Janku Vukotiću, a iza trga parkić sa partizanskim spomenikom. Nakon što sam tu u hladu doručkovao, brzo i lako sam našao foto radnju i uskoro krenuo dalje prema Bjelasici.

Ekološka država

Crna Gora je čistija od nekih urbanijih ili industrijalizovanijih oblasti samo onoliko koliko je proporcionalno ređe naseljena. Možda čak i manje. I u brdima, tamo gde ima ljudi, ima prljavštine. Groblja napuštenih automobila nisu retkost u jarugama između koliba.

Mislim da sam možda razumeo koji je uzrok tome, tj. koji sled misli dovodi do toga da se nečiji izraubovani automobil, šporet ili frižider nađe negde gde mu nije mesto. Recimo da imam tako neku olupinu sa kojom ne znam šta ću – dakle, imam problem. Ne mogu da je bacim bilo gde, na svoje ili tuđe imanje, ali ako bih našao neku liticu ili nepristupačnu jarugu ispod puta, bez previše napora bih rešio problem, i to bez narušavanja nečijeg poseda, a moj „svetao“ primer bi svi sledili.

To je što se tiče divljih deponija. Uzvodno od ona dva mosta preko Tare kod Mojkovca koje sam pominjao, nalazi se gradska plaža. Još par kilometara uzvodno, između magistrale i Tare nalazi se (pretpostavljam takođe gradska) deponija. Idealno mesto, tik uz Taru, „biser ekološke države“, “suza Evrope”, kako kažu brošure…

Biogradska gora

Prešao sam preko mostića preko Tare, i krenuo na uspon prema Biogradskoj gori, žestokih četiri kilometra i 200 metara visinske razlike. Srećom, sve je asfalt u gustoj šumi koja pruža zaklon od sunca, pa se može izvoziti. Ovo je prva deonica na kojoj je bilo više saobraćaja, i to pretežno strane registracije. Unosan posao što se nacionalnog parka tiče (1.5e po osobi), ali meni nisu naplatili ulaz, kažu „Platićeš dok se popneš do jezera“.

Pomalo sam se razočarao kada sam stigao do jezera. Sparina, stotine parkiranih automobila, ljudi više nego na Štrandu, skaču u vodu sa splava jedni drugima na glavu, špartaju jezerom u čamcima, kampuju u šumi oko parkinga… Uz to, ne može se živeti od muva, skoro gore nego na Fruškoj gori tokom leta.

Krenuo sam stazicom oko jezera (biciklom, naravno), i tek tu, kada sam malo odmakao, se oraspoložio. Srećom, izgleda da većina posetilaca zna samo za drveni ponton na početku jezera. Okolina jezera je lepo uređena, možda i previše uređena za moj ukus: klupice, drvene nadstrešnice, uređeni vidikovci, itd.

Podloga stazice je uglavnom vozna; na nekim mestima je malo kamenitija, ali ja sam sa tovarom skoro sve izvozio, na zaprepaštenje nekih prolaznika. Dok sam se tako borio sa kamenjarom na jednom posebno nezgodnom mestu, obrati mi se jedan sredovečni ženski glas sa jakim dinarskim akcentom rečima „Bolje siđi i guraj, ili ćeš ostati bez one stvari“ (ona je upotrebila jednu drugu reč). Iznenađen, samo sam uz osmeh rekao „Dobar savet“, sišao i pregurao taj deo.

Najlepši deo stazice je krajnje južni, gde su radnici nacionalnog parka celom dužinom preko močvarnog dela podigli drvene staze, oko 1.5m iznad zemlje. A okolina je fenomenalna. Prava prašuma, baš ona koju reklamiraju.

Uspon prema Dolovima i Svatovskom groblju

Bilo je već pet sati kada sam krenuo da se penjem prema Dolovima. Put je odlično trasiran makadam, ali je to ipak bio najveći off road uspon koji sam izveo. Preko 800m visinske razlike u 10-ak kilometara puta, i onda još pedesetak u narednih 5km. Bez obzira na ove zastrašujuće brojke, brzo i lako sam se popeo, zadržavajući se uglavnom na mestima na kojima sam to hteo (zbog vode ili lepog pogleda).

Neposredno pre izlaska iz šume prema Dolovima, osim češkog para sa džinovskim rancima na leđima (inače, kao da se pola Češke preselilo na Bjelasicu), na obostrano oduševljenje sreo sam prvog i jedinog bajkera na svom putu. Čim smo se ugledali, kočenje i osmeh od uva do uva. Belgijanac, 30-40 godina, obilazi Crnu Goru biciklom sa suprugom. Upravo se spušta prema Biogradskom jezeru (bez tovara, ako sam razumeo idu kombinovano džip-bicikl), i ne može da dođe do daha hvaleći mi lepotu Šiškog jezera, sa kojeg upravo dolazi. Srodna duša, kao da gledam u ogledalo. Pita gde ću, reko’ do Pešića jezera, kaže „It’s possible, it’s possible“. Tu se pozdravismo, i svako krene svojim putem.

Izašao sam iz šume, i oko mene su počeli da pucaju vidici, prvo na gore, prema Bendovcu, Crnoj Lokvi i Razvršju, a uskoro i na dole, prema brdima oko Kolašina. Kod katuna Dolovi, poslednjeg (i jedinog) na putu prema Pešića jezeru, napravio sam kratku pauzu, sipao vodu i popričao sa ljudima. Kažu, nema šanse da stignem do jezera pre mraka. Mogao sam da biram, da prenoćim tu u Dolovima, i da sutra vozim prema Zekovoj glavi i Pešića jezeru, ili da se potrudim da stignem pre mraka. Odlučio sam da se potrudim. Imao sam snage, sunce je bilo na zalasku i nije više bilo tako toplo, a i devojka me svaki put kada se čujemo pita „Kada ćeš stići do mora?“.

Proredio sam pauze, što nije bilo lako jer sve oko mene je bilo prelepo, i kada sam prošao Svatovsko groblje, najteži deo uspona je bio gotov. Raspitao sam se kasnije šta je to bilo sa svatovima. Rekoše mi da su u pitanju Vasojevići, i da ih je po jednoj teoriji zatrpao sneg, a po drugoj da su naišli na neku drugu grupu i tu se na brdu pobili…

Obilazak Šiškog jezera nije bio u planu, ali da sam oko kilometar posle Svatovskog groblja samo malo sišao sa puta i popeo se na neku čuku, lepo bih video i veliko i malo jezero. Ali, pošto se mrak bližio, a nisam hteo da spavam na vetrometini daleko od vode, umesto da zastanem i potražim mesto sa kog se vidi jezero, ubrzao sam prema Zekovoj glavi koja se već odavno jasno videla.

Na putu sam propustio i vidikovac prema još jednom, Ursulovačkom jezeru. Nešto pre osam sati izlazim na strmu liticu i po prvi put vidim Pešića jezero u dnu cirka u kojem se mrak već taloži. Vazdušno oko kilometar iza jezera nazire se katun. Od grebena do jezera nema nikakvog puta. Samo se nazire nešto, što nije sigurno da li je kozja stazica, vododerina, erozija ili nešto četvrto. Pa dobro, bar je nizbrdo i bar imam dobar pregled terena. Silazim sa bicikla, i počinjem cik-cak da guram kroz borovnice, putanjom koja mi se učinila najlakšom, i najkraćom. Uspevam da stignem do jezera dok se još videlo nalazim na livadi lepo ravno mesto desetak metara od obale. Otvaram šator, raspakujem stvari, i u tom trenutku da nije bilo meseca, mrak bi bio gust kao testo. Po mesečini se kupam u ledenom jezeru, prizor još nadrealniji nego onaj sa Tare prethodnog dana.

Pravim carsku večeru, najedem se, gledam zvezde (mesec je zašao, nema ni jednog jedinog veštačkog izvora svetla, sve se vidi, čak i Mlečni put do detalja) i padam u san. Umesto huka Tare, noćas je oko mene mukla tišina.


Integralni tekst napisan krajem jula 2007.



mapa | trek | visinski profil | slike (15)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...