Put počinje

od Bijelog Polja kroz Vraneš do Selakovića
| 18. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/vranes/

Put počinje

od Bijelog Polja kroz Vraneš do Selakovića

Put počinje

Što se tiče iskustva sa „brzim prugama Srbije“ - standardno cimanje. Borba sa šalterskim službenicama za rezervaciju za kušet kola, „dođi u 8“, „dođi u 10“, „dođi u 12“, „nema više karata“… Dodatna nepogodnost je bila to što se moj planirani polazak igrom slučaja poklopio sa završetkom Exit-a (trebalo je da krenem nekoliko dana ranije, 13. jula (dan ustanka u Crnoj Gori :-) ), ali Tiboru je odgovaralo da se pomeri). Ipak, uspeo sam umesto u ponedeljak, bar u utorak da obezbedim kartu, i u pola osam uveče se smestio u svoj kupe. Bila je velika sreća što sam taj kupe delio sa petočlanom porodicom (veoma fini i ljubazni ljudi) kojima je većina stvari bila u kolima u auto-vagonu, pa sam ja mogao sa biciklom i bisagama da zauzmem najveći deo police u kupeu, a krevet mi je bio 2/3 slobodan.

Kondukter mi nije pravio problem oko unosa bicikla (niti sam ga ja posebno pitao da li smem, već sam samo prošao pored njega), i nisam ništa dodatno platio.

Granicu između dve nove države prešli smo velikom brzinom, i niko nije proveravao dokumenta. Već oko pola četiri ujutro bili smo u Bijelom Polju, a Boban (čovek sa čijom porodicom sam delio kupe) mi je pomogao da iznesem sve stvari na peron. Preostalo mi je još da sklopim bicikl, svu tu gomilu opreme pretočim u kompaktan prtljag, stopim ga sa biciklom i sačekam da se malo razdani. Vreme mi je malo prekratio razgovor sa biciklistom iz Požege koji mi je tu prišao (imena koja nisam odmah zapisao u blokčić uglavnom sam zaboravio…).

Bijelo Polje

Sa prvim zracima sunca, krenuo sam sa stanice u kratak obilazak Bijelog Polja. Prvo me je dočekalo iznenađenje u centru gradića – prostran i lepo uređen park sa spomenikom i velikom fontanom. Prešao sam most preko Lima, obišao crkvu sv. Nikole (inače, Bijelo Polje se nekada po ovoj crkvi zvalo Nikolj-Pazar), vratio se da obiđem poznatu crkvu svetog Petra i Pavla (zadužbina iz XII veka humskog župana Miroslava, brata Stefana Nemanje, u kojoj, ili za koju je pisano „Miroslavljevo jevanđelje“) kao i gradsku džamiju. Pošto još nije bilo ni šest sati, ni u jedan od ovih objekata nisam mogao da uđem, već sam ih samo spolja pogledao.

Izašao sam iz grada i krenuo magistralom uz Lim do Slijepač mosta, pratio Bistricu do ušća Ljuboviđe i ušao u dolinu ove rečice, poznatiju kao Vraneš.

Boškovići u Vranešu

Moj pradeda, Marko Bošković je došao prvi put u Vraneš u zimu 1921. godine. Tu se sa Salkom, meštaninom sela Šahovići, zaseok Muslići, dogovorio da seno koje je kupio od njega ne nosi za Kolašinska Polja, gde je Marko živeo, nego da dotera svoju stoku u Musliće, i tu prezimi u staroj Salkovoj kući.

Godine 1924. , posle ubistva Boška Boškovića, u Šahovićima nastaje pakao. Muslimani su optuženi za ubistvo iako sa njim najverovatnije nisu imali veze, i razjareni "osvetnici" uz sporu ili nikakvu reakciju vlasti svirepo su pobili više stotina civila (o broju žrtava se i dalje spekuliše, neki navode cifre i od preko hiljadu), a imanja spalili. Muslimani vraneške doline, shvataju da im tu nema daljeg života, i sele se, neki za Novi Pazar, Bosnu a neki čak za Malu Aziju. Na njihova imanja se doseljavaju isti oni koji su ih proterali.

Prema priči mojih stričeva, kada je Salko rešio da se iseli, pradeda Marko je prodao svu stoku i imanje u Kolašinskim Poljima, pozajmio od braće i rođaka koliko mu je nedostajalo da kupi Salkovo imanje, doselio se u Musliće i na temeljima Salkove izgorele kuće, podigao novu.

Posle Drugog svetskog rata, Marko i svi njegovi potomci koji su preživeli rat, doseljavaju se u Sivac, u Vojvodinu. U Musliće se naknadno vraća samo najstariji sin, Radoš. Moji stričevi koji tamo i danas žive su Radoševi sinovi.

Vraneš

Čim se malo zađe u dolinu reke Ljuboviđe, opkoljenu oblim padinama obraslim gustom listopadnom šumom koja ponegde ustupa mesto zelenim pašnjacima, vidi se da je u pitanju župan i veoma plodan kraj. Plastovi sena i improvizovani mostići preko Ljuboviđe, redovan su prizor.

Prošao sam Tomaševo (selo Šahovići je posle Drugog svetskog rata dobilo ime Tomaševo), ušao u Musliće, i krenuo makadamom prema brdu na kojem se nalaze Selakovići, zaseok Muslića gde žive moje strine i stričevi Mica i Mišur (Radojica) i Milka i Mićo (Vukoman). Kada sam se pojavio gore, posle savladanih skoro 250 metara visinske razlike, sve sa pretovarenim biciklom, šok mojih rođaka bio je potpun, što zbog bicikla, što zbog činjenice da sam sam došao gore. Oni su očekivali da ću se javiti dole iz sela, pa da će neko doći kolima po mene, jer, jelte, kako bih inače ja kao gradsko dete iz Vojvodine uspeo da se snađem ovde u brdima. I u narednim danima tokom puta kroz Crnu Goru, moja veština snalaženja će često biti potcenjivana…

U Selakovićima je makar tokom leta prilično živo, jer se tu skupi svo potomstvo iz Beograda, Podgorice i drugih gradova. Zahvaljujući tome sam pored strina i stričeva (tu su bili i stric Milojica i strina Zorica iz Beograda) upoznao braću, sestre, sestriće i bratanice. Bicikl je bio hit, pogotovo kod mlađe populacije. Skinuo sam sav tovar i spustio sic (zapravo, inbus nisam ni vadio iz džepa pošto je stalno trebalo podešavati visinu za različite vozače). Tog dana moj Schwinn je prešao (nezavisno od mene), par desetina kilometara po brdima, i još je dobro i preživeo to ljuto testiranje – samo jedna slomljena žbica, sa strane lančanika, naravno, kvar koji sam brzo otklonio. Bez sumnje mala cena za oduševljenje, pogotovo mog sestrića Bojana.

Integralni tekst napisan krajem jula 2007.



mapa | trek | visinski profil | slike (10)