Kroz Zatarje i Potarje

preko Barica, Krička, Premćana do manastira Dovolja, preko Đurđevića Tare kroz kanjon do manastira Dobrilovina
| 20. 07. 2007. http://perpetuum-mobile.net/2007-cg-biciklom/zatarje-i-potarje/

Kroz Zatarje i Potarje

preko Barica, Krička, Premćana do manastira Dovolja, preko Đurđevića Tare kroz kanjon do manastira Dobrilovina

Kroz Zatarje i Potarje

Nebo je još bilo sivo kada smo krenuli Milunovim kolima prema izvorima čiju nadmorsku visinu je trebalo izmeriti. Vožnja kolima po brdskim putevima je fenomen za sebe. Stvarno je neverovatno gde su u stanju i gde se uopšte odvaže da prođu kolima. Koje su to strmine i kakvi razrovani putevi… To bi još bilo donekle razumljivo kada bi koristili terenska a ne gradska vozila.

Posmatraču sa strane bio bi dovoljan samo jedan pogled da vidi da sam baš ja tu nov: kola jure 30-40km/h po rupčagama vešto izbegavajući one najveće, strašno se tresu i skaču na sve strane, a svi putnici u vozilu se opušteno njišu i klate u ritmu sa trzajima karoserije – svi osim jednog koji se čvrsto sa dve ruke drži za ručku.

Na putu prema izvorima (u pitanju su izvorišni kraci potoka Kovačev do i još jedne bezimene pritoke Stožernice), naišli smo na još Boškovića, i Mujo je svima objavio da je sa njim „studenat iz Novog Sada“ sa spravicom koja meri nadmorsku visinu, i koji je takođe Bošković. Nakon što smo obišli Mujove izvore, izmerili smo visinu još nekoliko izvore i za ove druge rođake, i posle toga išli na neizostavno gošćenje u njihove kolibe, i naravno rakiju. U stvari, na jednom mestu sam se izvukao, i umesto rakije dobio domaći sok od Borovnice.

Lula mira u kolibama na crnogorskim brdima

Na putu brdima severne i centralne Crne Gore, prvi kontakt sa stanovništvom sam brzo i lako uspostavljao. Privući pažnju bilo je lako. Ipak, ne prolazi tu svaki dan neko u drečavom dresu i helankama, sa kacigom na glavi i rukavicama na rukama i naravno biciklom sa kojeg se tovar preliva. Drugi korak je bio da kažem „Dobar dan“ ili „Srećan rad“ ako vidim da su u nekom poslu, i time razbijem dilemu da nisam Čeh ili Nemac, pošto im je to prva asocijacija ( „Mislio sam da su samo Nemci tako uporni“ (tj. „otkačeni“), kako mi reče jedan pastir na Bjelasici). Ako bih pokazao inicijativu, razgovor koji bih započeo brzo bi bio prihvaćen, i bio bih pozvan u kolibu i pre nego što pomenem pretke.

Najteže od svega padalo mi je gošćenje. Ne pušim, ne pijem kafu, pivo, rakiju… Ali, odbiti sve što se nudi, bilo bi više nego nepristojno, gotovo analogno situaciji kada usamljeni kauboj ujaše među vigvame Komanča, oni mu ponude lulu mira, a on kaže „Ne hvala, ne pušim“

Kao najmanje bolno rešenje, opredelio sam se za rakiju (najbolji način da pokažem da sam „čoek“). Namrštim se, trgnem dva puta čašicu, procedim „Dobra!“ dok mi grlo gori, i računam da sam ispunio pravila visokogorskog bontona. Ali, toj tehnici je trebalo malo usavršavanja: ako bih brzo trgnuo rakiju u dva poteza (da što pre bude gotovo), odmah bi usledila nova porcija „lule mira“. Tako da je nekako najbolje bilo ostaviti čašicu do pola punu do pred kraj razgovora, i na kraju je dovršiti.

Ali, čim bi se pomenuli preci, ta malko zvanična srdačnost bi naglo prešla u vrlo familijarnu, i odmah bi krenula potraga za karikom koja nas vezuje, jer bez sumnje, sigurno smo rođaci, iako nikada nismo čuli jedan za drugoga. Ozbiljno, ljudi su tamo neverovatno povezani. Primera radi, na Biogradskom jezeru sam pričao sa potpuno nasumičnim prolaznikom koji je prvi komšija mog deda-strica u Poljima, u Gornjoj Morači sam prenoćio kod nekih staraca (opet skroz slučajno) koji su rod Bulatovića u Rovcima kod kojih sam sutradan noćio (takođe slučajno). To su samo neki primeri, a takvih slučajeva je bilo još.

Gostoprimstvo u katunima i brdskim selima je stvarno izuzetno. Pred gosta se iznosi sve kao pred najrođeniji rod, čak i više: gost spava u najboljem krevetu. Mogao sam bez preterivanja da provedem mesec dana u brdima i da skoro uvek spavam u krevetu i jedem za stolom, ali bilo mi je nekako neprijatno da to zloupotrebljavam, tako da sam se uglavnom opredeljivao za moj šator, osim u nekoliko izuzetnih slučajeva.

Nakon što smo izmerili nadmorsku visinu svih izvora, uporedili je sa visinom kuća, sve to lepo grafički predstavili i tri puta se gostili, seli smo na Mujovu livadu da se malo odmorimo od tog napornog prepodneva. Tu se okupilo još Boškovića, i počeo je živ razgovor. Vruća tema ovog leta u brdima su kosačice (tj. ručne kosilice) i balirke (mašine za uvezivanje četvrtastih bala sena). Kosačice već svi imaju (jedino sam na Lukavici nekoliko dana kasnije na par mesta video da se kosi na tradicionalan način), ali za balirkama još čeznu. „E kada bih imao balirku, pa da ceo posao mogu brže i lakše da uradim, život bi bio pesma“, obično bi se čulo uz uzdah.

Bližilo se deset sati, pa smo se vratili kod Muja u kolibu, tu sam po drugi put doručkovao, i rešio da krenem. Učtivo sam odbio ponudu da ostanem nekoliko dana (možda i ne tako učtivo, s obzirom koliko su me molili), pozdravio se sa stricem koji je krenuo prema Studencu i sa Milunom i Dacom koji su se vratili mukotrpnom plašćenju, i krenuo dalje prema Donjim Baricama.

Usput sam često zastajao opčinjen prizorom, upijao sve oko sebe i povremeno fotografisao. Nadao sam se susretu sa meštanima, pošto tu žive Otaševići, ogranak Boškovića koji nam je najbliži u Baricama.

Otaševići

Prema Rodoslovu Boškovića, sredinom XIX veka tu u Baricama je imao kolibu Rade Bošković. Jedne noći katun su napali Turci (odnosno Muslimani Kaljići), i Rade je ubio trojicu. Da bi izbegao odmazdu, povukao se sa Barica južno od Tare, najverovatnije u područje Šaranaca i Sinjajevine, teritoriju koja je već de facto bila pod kontrolom Crne Gore. Njegov sin Arsenije, moj čukundeda, ili je kao mladić sa njim prešao preko Tare, ili se tu rodio (taj deo nisam uspeo da razjasnim).

E sad, tu ima i jedna zabuna, u Rodoslovu piše da je Radev otac bio Otaš, od kojeg su barički Boškovići-Otaševići (i dalje se jasno navodi linija Otaš-Rade-Arsenije-Marko- itd...), ali moji stričevi tvrde da je Radetov otac bio Milovan. Nije nemoguće da su Milovan i Otaš jedna ista ličnost (što bi nekako i bilo najlogičniji rešenje), i to bi najlepše mogao da mi razjasni baš neko od Otaševića.

Nažalost, sve livade u Donjim Baricama već su bile uredno pokošene a seno pokupljeno na plastove, tako da na toj podnevnoj jari nisam video ni žive duše. Nisam želeo da zalazim među kolibe i duže se zadržavam, pa sam prošao kroz Barice ne saznajući odgovor na misteriju.

Put kroz Kričak

Makadam koji ide preko Barica je solidnog kvaliteta, i od Kotlajića (krajnje zapadni zaseok Krupica) prelazi u asfalt i ide sve do Kosanice.

Šire područje zapadno od Barica, delom uključujući i Barice, naziva se Kričak po prastarom arbanaško-vlaškom plemenu Kriča koje su tu potisnuli Drobnjaci sa Durmitora (odnosno „Jezera“). U pitanju je zapadni deo prostrane visoravni koja se proteže od Sokolca preko Barica i Krupica, i lagano spušta na severozapad prema Kosanici kroz koju prolazi magistralni put koji nekoliko kilometara južno ide preko mosta kod Đurđevića Tare. Nagib terena je grubo od 1600 do 1200 metara nadmorske visine. Visoravan je sa jugozapadne strane ograđena grebenima obraslim crnogoricom iza kojih se nalazi klisura reke Tare. Jedan od takvih grebena je niz vrhova: Rahman kula, Gradina i Šejtan kula koji na liniji jugoistok – severozapad razdvajaju selo Krupice od Premćana, seoca smeštenog na 500-600 metara visokoj terasi iznad Tare. Svi vrhovi su u rasponu od 1300 do 1400 mnv, i da bi se došlo do Premćana iz pravca Krupica, potrebno je savladati nekoliko stotina metara nadmorske visine (kumulativno), uglavnom makadamima dobrog kvaliteta, koji su na nekim deonicama presvučeni novim asfaltom. Pretpostavljam da će uskoro sve biti asfaltirano.

Što se zanimljivih naziva tiče (Šejtan kula, Rahman kula i slično) u pitanju su vrhovi na kojima su nekada bile turske karaule, izgrađene nakon Berlinskog kongresa (1878.) kada je granica između Turske i Crne Gore pomerena do reke Tare. Bilo mi je u planu da se popnem do neke od tih karaula, ali meštani su mi rekli da je sav materijal razvučen, i da praktično nema šta da se vidi. Priznajem, na onoj vrućini to je bilo dovoljno da me odvrati od napornog uspona kozjim stazicama, pa sam bez zadržavanja nastavio tamo gde sam krenuo: prema manastiru Dovolja.

Manastir Dovolja

Na Internetu sam čitao da je nedavno završena obnova manastirske crkve, pa pošto mi je bilo relativno usput, a i nalazi se na širem području na kojem su živeli moji preci, rešio sam da je obiđem.

Prema legendi, manastir je podigao kralj Milutin Nemanjić, i obdario ga bogatim imanjima, tako da je u manastiru uvek svega bilo „dovoljno“, pa je po tome i dobio ime. U stvarnosti je najverovatnije izgrađen krajem XIV ili u XV veku. Više puta je rušen, poslednji put u crnogorsko-turskim ratovima, odnosno bunama koje su se širile severno od Tare u drugoj polovini XIX veka. Od Carigrada je više puta tražena dozvola za obnovu, ali nije dobijena, pa je manastir zamro.

Da bi se stiglo do manastira, potrebno je skrenuti sa glavnog premćanskog puta, i spustiti se pet kilometara dugim strmim makadamom uglavnom pristojnog kvaliteta (grubo sa 1200mnv na nešto ispod 900mnv) prema zaseoku Dovolja. Na putu postoji nekoliko znakova koji upućuju na manastir, i uglavnom se nalaze na mestima koja nisu kritična, dok ih na raskrsnicama na kojima dolazi do češkanja po glavi uopšte nema. Sve dok na svoje iznenađenje na kraju nisam ugledao manastirsku crkvicu kako se beli na suncu, nisam bio siguran da sam na pravom putu.

Nešto pre crkve, odnosno baš u trenutku kada sam je ugledao dole niz put, doživeo sam jednu neprijatnost (najblaže rečeno). Neki pametnjaković je preko puta razapeo električnu žicu (ogradu) koja sprečava stoku da odluta sa livade, i ničim je nije obeležio. U pitanju je nizbrdica, tako da sam išao nešto brže, više sam gledao u crkvu nego u put, i tek nekoliko metara ranije ugledao tanku žicu kako na visini od oko pola metra ide preko puta, instinktivno zakočio, i ubrzo saznao kako se natovaren bicikl ponaša prilikom naglog kočenja na podlozi koja se kruni. Kada sam probao da je preskočim, jedan kraj se otkačio (kako je i napravljen). Prošao sam, i kao dobar dečko krenuo da je vratim u stanje u kojem sam je i zatekao, i tu se lepo opekao u trenutku kada je kolo ponovo zatvoreno…

Iste takve žice idu i svuda oko manastira (sjajan prizor: manastir ograđen ostacima građevinskog materijala i električnom žicom). Ali ako se to zanemari, mala bela crkva lepo se uklapa u strme livade i plastove sena koji je okružuju. Pored crkve se nalaze poveće ruševine konaka u čijem podrumu sam uplašio par slepih miševa. Ispod crkve se nalazi kosa, sveže pokošena livada, a odmah iza nje počinju strme ivice kanjona Tare, na tom mestu visoke skoro 300 metara. I zaista, tišinu tu osim vetra remeti samo huk brzaka Tare.

Crkvu nisam uspeo da vidim iznutra, pošto je bila zaključana, a u okolini nisam video ni žive duše. Crnogorska definicija sela se poprilično razlikuje od vojvođanske. Da bi se nešto kvalifikovalo za selo, dovoljno je da ima desetak kuća razbacanih na prostranstvu od više kilometara kvadratnih, a za zaseok je dovoljno i manje.

To objašnjava zašto sve od Barica do Đurđevića Tare jedini koje sam sreo su bili starac u Krupicama i žena u Premćanima koju sam skoro izvukao iz kuće da mi kaže kako da stignem do Dovolje. Nešto češće sam sretao goveda i konje. Susreti sa rogatom stokom su u početku bili neprijatni, moglo bi se reći obostrano. Niti ja znam šta da očekujem od te gomile mesa i rogova, niti oni znaju šta da očekuju od mene na biciklu, tako da smo se obilazili u širokom luku gde god je to bilo moguće. Posle sam se okuražio i shvatio da se ipak oni više plaše mene. Dovoljno je bilo da u toku vožnje tresnem prednjim točkom i gledam kako panično skaču sa puta.

Susreti sa konjima su bili prijatniji. Nekako se vidi da su u pitanju inteligentnije životinje koje registruju moje prisustvo, i kao da se raduju, mašu glavom, njište, kopaju zemlju i sve vreme gledaju prema meni, kao da se nadaju da ću prići. Ili se možda ljute? Šta ja znam, ipak sam iz grada…

Krenuo sam da se penjem nazad prema Rahman kuli, i tu platio cenu obilaska manastira. Čim sam prošao prevoj, dalje je bilo lako. Spustio sam se nazad do asfalta i sve dalje do Kosanice je uglavnom bilo nizbrdo. Predeli pored puta podsećali su na one koje sam već video, sa tom razlikom što je na par mesta bilo džinovskih borova.

Kanjon Tare

Izašao sam na magistralu, i sjurio se prema mostu kod Đurđevića Tare. Bilo je već kasno, a hteo sam pre mraka da izađem iz kanjona, pa sam odlučio da odustanem od obilaska manastira u Lever Tari. Most je prelep, a pogled sa visine od oko 150 metara prema zapenušanoj Tari je još lepši. Pored mosta se nalazi nekoliko spomenika, jedan partizanski, i jedna spomen ploča Boju na Šarancima (u kojem je učestvovao i moj čukundeda Arsenije, i dobio Obilića medalju za hrabrost).

Krenuo sam uzvodno uz Taru, ali to „uz“ ne bi trebalo da vara, pošto se put iako „uz“, na nekim mestima nalazi desetak metara iznad Tare, a na drugim preko 200. Čim sam malo zašao u kanjon, naišao sam na fenomenalno mesto: pored puta spomen ploča pogibije šaranskog vojvode Tripka Džakovića, ispod spomenika se Ljutica gromoglasno stropoštava u Taru, a iza prelep pogled na most.

Na putu kroz kanjon prema Dobrilovini naišao sam na više mesta na prelepe poglede, male slapove i prošao pored kampa za rafting. Put je dobrog kvaliteta i nije prometan. Jedan od retkih susreta bio mi je sa mladim Francuzima koji su me oduševljeno zaustavili. Kampuju na Durmitoru, pa idu da obiđu manastir Dobrilovina. Ispričasmo se malo (na frangleskom), dadoh im neki DVD sa slikama Fruške gore, e-mail adresu, i rekoh da se jave. Videćemo… VREMEPLOV Nisu se javili.

Manastir Dobrilovina

Sav srećan što ću uspeti da stignem pre mraka, spuštam se makadamom sa glavnog puta prema manastiru Dobrilovina, i nešto posle osam izbijam na livadicu ispred manastira.

Manastir mi je inače bio važna stanica, pošto je vekovima bio kulturno središte Zatarja i Potarja, i u njemu su krštavani moji preci stotinama godina. Moj čukundeda se borio u dva navrata za oslobođenje ovog kraja, u Boju na Šarancima i u Bici za Kolašinska Polja, i oba puta dobio Obilića medalju za hrabrost.

Ispred manastira - livadica, na livadici par voćki, pod voćkama klupica a na klupici monahinja pognute glave. Prilazim oprezno i mislim „moli se“, ali ubrzo vidim da kuca poruku na mobilnom. Prilazim bliže i želim joj „Dobro veče“. Podiže glavu i vidim da je u pitanju mlada žena od tridesetak godina sa izraženim tamnim obrvama, sva obmotana u crno.

Krećem da pričam. Izvinjavam se što je uznemiravam, pošto je već kasno, predstavljam se, kažem odakle su mi preci, da želim da obiđem manastir, zašto to želim, sve joj to ispričam sa mnogo entuzijazma. Tu negde kada se spomenulo obilaženje, ona me prekine i kaže da neću moći tako obučen u crkvu (u majci i biciklističkim do kolena). Pa dobro, naravno da neću, zato sam i poneo trenerku, da mogu da se presvučem, ali… sada je već osam i deset, i ako se budem raspakivao, presvlačio, obilazio crkvu, presvlačio i ponovo pakovao, nema teorije da pre mraka nađem mesto za kamp. Zato je pitam da li bih mogao negde na livadi da otvorim šator, pa ujutro na miru obiđem crkvu i krenem dalje sa prvim suncem. Bez promene izraza lica, stegnutog tokom celog razgovora, kratko mi odgovori „Ne može“. Zanemim od šoka na trenutak i pogledam oko sebe: prostrana travnata terasa stotinak metara iznad Tare, sa jedne strane manastirska crkva, iza crkve šumarci, pored neprimereno velik konak a ispred prostrana livada, pa sigurno 150x50m. Pogledam je još jednom i zamolim da bar u nekom budžaku livade otvorim šator, samo do jutra. „Ne može nigde na manastirskom dobru“, a ako hoću, mogu da otvorim šator negde gore kod magistrale. Uzdrman malo od hladnog tuša, pitam je da li bar mogu spolja da obiđem manastir i fotografišem, kaže „Može“. Okinem dva snimka, zahvalim se, izvinim na smetnji (računajući, možda je ganem). Kaže „Nema problema“, oprašta mi valjda.

Ne znam šta sam tačno očekivao i da li sam nešto očekivao, ali ovo mi je bilo iznenađenje da me tako oteraju kao psa lutalicu. No dobro, možda negde u hrišćanskom učenju ili manastirskim pravilima piše da putniku namerniku koji ni čašu vode nije tražio ne treba dozvoliti da prenoći bilo gde unutar manastirskog dobra… To mi je bio jedini neprijatan susret sa ljudima tokom celog puta.

Vile i drekavci

Krenuo sam užurbano da u narednih dvadesetak minuta pre mraka nađem mesto u kanjonu Tare da otvorim šator (što je, jelte, laše reći nego učiniti, jer je teren takav da teško može da se nađe pogodnih i ravnih 5 kvadrata ili koliko mi već treba da otvorim šator).

Neposredno pre nego što se makadam od manastira vrati na magistralu, nalazi se raskrsnica, i put koji se kontra od manastirskog strmo spušta prema Tari. Krenem tim putem, i sve gledam sa strane: kameni put, odmah iza ivice puta gusta šuma, strm teren. Naiđem usput na nekoliko ne baš najsrećnijih rešenja koja bi mogla da posluže kao rezerva, i produžim dalje.

Makadam kojim sam krenuo spušta se sve do mosta koji više ne postoji – odnela ga bujica (pretpostavljam). Od makadama do obale Tare se ukoso spušta strma stazica duga tridesetak metara, i tu se nalazi skela: sajla razvezana od jedne do druge obale, i za sajlu vezan čamac. Pedesetak metara ispred mosta, video sam slepi zemljani put. Idealno.

Parkiram bajs kod mosta, uzimam od stvari šta mi treba, i žurno se spuštam stazicom do Tare na kupanje. Nisam siguran da li se vile kupaju u sumrak ili u zoru, ali sam prilično siguran da me je neko video kako se go, prašnjav i dlakav kupam u Tari u smiraj dana, da bi me pre pobrkao sa nekim drekavcem nego vilom, i da bi prvo pucao a posle postavljao pitanja.

Niko nije naišao i na miru sam završio sa kupanjem, vratio se do bicikla i tako sav mirišljav (za promenu) krenuo da guram bajs uzbrdo prema livadici koju sam markirao. Skrenuo sam na onaj puteljak, i na samom kraju našao skrovito ravno mesto koje se ne vidi sa makadama, i tu sa poslednjim svetlom dana na brzinu otvorio šator i postavio kamp.

Na brzinu sam spremio večeru, i pre deset sati sam već duboko spavao dok je Tara hučala tridesetak metara ispod mene.

Integralni tekst napisan krajem jula 2007.



mapa | trek | visinski profil | slike (22)