Moračke planine, Lola i Žurim

kroz travnata prostranstva okrunjena stenjem i kamenjem
Crnogorska dijagonala - 2009 | Crna Gora sa kraja na kraj, preko dva Žabljaka 27. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/lola-i-zurim/

Moračke planine, Lola i Žurim

kroz travnata prostranstva okrunjena stenjem i kamenjem

Moračke planine, Lola i Žurim

Moračke planine

Iako su za mnom dva naporna dana, pet - šest planina i oko 180 kilometara pretežno makadama, budim se svež i odmoran. Na moje oduševljenje, prvo što vidim po izlasku iz kuće su udaljeni vrhovi Komova koji vire kroz procep koji Morača pravi između masiva Sinjevine i Kape Moračke. Prvi put da ih vidim, a da pauzdano znam da su to oni.

Zahvaljujem se na svemu mojim domaćinima i krećem na put preko moračkih planina. Već drugi put prolazim ovim širim područjem, i iako krajolikom dominiraju travnate kose prošarane stenama, nekako ima poseban šmek i draž. S vremena na vreme nailazim na ljude u poslu, i svi su vrlo srdačni i ljubazni.

Neško Vujačić

U podnožju planine Lole, ispred usamljene kolibe nailazim na živahnog starca. Obradova se on kad me vide, kao da sam mu rod rođeni. Uvede me unutra ne hajući za moje planove i programe i krene da me nudi rakijom. Ali ima nekoliko flaša i nije siguran koja je najbolja. Probere on dva kandidata, naspe punu čašu iz jedne, trgne, naspe punu čašu iz druge, trgne, kaže “ova!” pokazujući prstom na pobednika i iz nje naspe obojici po dozu.

Čim je to važno pitanje rešeno, počnemo mi neki razgovor, pa o čemu ćemo, nego o “porijeklu”. Naravno, ispostavlja se posle druge rečenice da smo “rod”. Neško Vujačić, kako je inače ime mog rakija sagovornika, je iz plemena Nikšića Trebješana, a zajednički predak nam je upravo taj mitski Nikša, sitni feudalac s početka XIV veka.

Nakon što nas je to saznanje dodatno zbližilo, već uz drugu dozu pričamo o svemu i svačemu; pitam ja njega koliko dugo je tu sam, kaže već nekoliko nedelja, žena mu je bolesna dole u selu. Pita on mene za stanje useva u Vojvodini (standardno pitanje) i ja složim nešto da zvuči pametno, itd.

U suštini najinteresantnije mi je bilo da čujem nešto o istoriji tog kraja. Koliko sam povezao, ove planine su bile dom uskocima, očajnim ljudima koji su se tu sklonili nakon što su se negde zamerili Turcima. Zatim su ih odatle terorisali i pljačkali, što im je bio osnovni izvor prihoda, za “junački” ali i dalje vrlo siromašan život. Neškovi preci, Trebješani, bili su svojevremeno najače pleme u okolini Nikšića. Iz njihovih redova bio je i vojvoda Grdan koji je podigao jednu od od najvećih buna protiv Turaka na prelazu XVI u XVII vek. Ta, kao i druge bune koje su Trebješani dizali grubo je ugušena, i nakon toga sledila je “pohara” od koje se pleme nikad nije oporavilo. Ljudi su se rasejali na sve strane, a Neškovi preci su došli ovde, u Gornju Moraču, u Uskoke.

Malo uskoci, malo hipici

Zabavljao bi on tu mene i zalivao rakijom do sutra, ali ja ipak želim da krenem dalje. Penjem se na Šljemena, manji greben na severozapadu Lole, i spuštam u Štirni do. A tamo čudo. Na sve strane kamenjar sa po kojom travkom koja izbija tu i tamo, a samo oko jedne kućice na malom placu eksplozija vegetacije. Ne znam šta su radili, nasuli humus, pažljivo negovali, puštali klasičnu muziku, ali njima nekako sve lepše uspeva nego svim komšijama kilometrima unaokolo.

Penjem se na manji prevoj, i tu umesto prema Lukavici, pogrešno skrećem u Krnovsko polje. Vrlo brzo shvatam grešku, ali lepo me je poneo put koji ide nizbrdo, pa računam, naići ću već kasnije na neko skretanje koje će me vratiti gde treba. Prolazim pored nekoliko koliba, ali pažnju mi privlače kockaste kućice razbacane po travnatim padinama. Neodoljivo me podsećaju na srednjeameričke pueblose. Vidim da ovaj put vodi negde gde ne treba, i okrećem se nazad taman na vreme da vidim znak koji kaže “Mali Pariz”. E sad sam u totalnom čudu.

Vraćam se putem kojim sam došao i zastajem pored kuće u čijem dvorištu žena nešto radi, da je pitam za pravac. Ne sluša ona uopšte šta joj pričam, već će “Što si tako mršav? Jesi jeo nešto danas? Hajde da ručaš!” Gorštačko gostoprimstvo je mač sa dve oštrice, kada ti treba, može život da ti spasi, a kad ti ne treba, ne možeš da ga odbiješ bez velike neprijatnosti.

Ulazim unutra i sedam za trpezu pored đeda, starca koji sa svojim suvim licem, snežno belom kosom i obrvama i svetlo plavim očima neodoljivo podseća na mog dedu. Pričam tu malo sa njima, čude mi se što radim to što radim, čude se kada sam im rekao koliko imam godina, pošto njihov sin tj. unuk koji tek što je punoletan je dosta krupniji od mene, itd.

Pitam ih za pravac, i jasno je i njima i meni da sam skrenuo gde ne treba, samo što se ne slažemo šta dalje. Ja bih najradije da presečem nekom prečicom, dok bi me ona najpre poslala okolo naokolo do asfaltnog puta za Nikšić, pa da odatle hvatam skretanje za Kapetanovo jezero. “Hajde đede, idi pokaži momku put” reče žena pošto sam ja ostao uporan u svojoj nameri. Dok smo stigli do neke livadice gde on napasa krave, već treći put mi ponavljao: “Sad ću ja tebe da naučim kako da ideš, kreneš…” Slušam ga strpljivo, i u trenutku mi sine da ga pitam za Mali Pariz. Kaže, nekada se tu skupljala omladina iz grada i pravila igranke, pa su tom naselju od milošte nadenuli ime Mali Pariz. I tabla koju sam video njihovo je delo.

Dok guram bicikl uz strmu travnatu padinu, pedesetak metara udaljen starac mi brdskim razglasom šalje poslednja uputstva kako da nađem prečicu do Lukavičkog jezera: “Idii livadoom gore do glavicee… Do glavicee. Pa onda put krtoolee. Nemooj da skrećeš, nego pravo do krtoole. Pa pored vodee na čukuu…” Samo sam mu mahnuo i nisam dalje slušao. I tako mi je to isto već tri puta ispričao.

Lukavica i Piperi

Prolazim glavicu, krtolu, čuku, jednu, drugu, treću, sve nešto improvizujem, nigde na vidiku nečega što bi se moglo nazvati putem. Na jednoj čuki malo dalje, grubo u pravcu kojim mi se čini da treba da idem, vidim čobana i stado ovaca. Penjem se i prilazim mu. Lepo je “radno mesto” odabrao, odličan pogled gde god da se okreneš. “Ođe ti Lovćen, ođe Maganik, ođe Žurim”, itd… Lepo se vidi i put na koji treba da siđem i posle kraćeg spusta niz travnatu padinu nalazim se na njemu.

Ubrzo me put navodi u jedan veći piperski katun. Nekako sam od samog ulaska pa sve dok nisam poodmakao osećao neku nelagodu. Na samom ulazu je na nekoj motki razapeta polugola lutka iz butika, sve vrvi od života, s’ jedne strane neko lupa o šerpe, s druge muču goveda, grupice klinaca se jure okolo… Kao da sam ušao u selo Komanča i promicao između vigvama, nesvesno izbegavajući kontakt očima da se ne bih zamerio…

Posle još jednog pogrešnog skretanja i improvizacije koja je sledila izlazim konačno na poznat put Nikšićka Župa - Kapetanovo jezero. Vozio sam tu pre dve godine, samo što je od tada makadam zamenjen asfaltom sve do Bojovića Bara.

Mali svet

Stižem do kraja asfalta i prelazim poslednjih nekoliko kilometara koji me dele od Kapetanovog jezera. Pravim manju pauzu kod Nikšinog kiljana. Crkva Svetog Ilije čija gradnja je tek počinjala kada sam tu bio pre dve godine, sada je već skroz gotova. U blizini crkve šatra a iz njenog hlada nekoliko ljudi galami da im priđem. Neki od njih su vidno intoksicirani, neki malo manje.

Ovaj što je najpijaniji, navalio da idem kod njega, on će da me ugosti, ima jagnje da zakolje, ma ne, vola, a ja bih bio najsrećniji da nikada više nikoga ne zakolje. Drugi, ćutljiviji sedi čovek, skoro da ne skida pogled sa mog bicikla. “A jel znaš ti možda jednog biciklistu”, već naslućujem o kome se radi, ipak nije ovuda prošlo hiljadu bajkera, “Jovana Erakovića iz Beograda”. Naravno da znam, doduše ne lično, ali njegov tekst i opis vožnje pre tačno deset godina kada je prošao upravo ovim krajem je možda bio presudan kada sam početkom 2004. kopajući po Internetu uopšte počeo da razmišljam o biciklizmu na takav način.

“A jel znaš da ima tekst u kome piše o meni na Internetu”, pipa se po džepovima, “nije mi sad tu, ali našao sam to ja”. Naravno da znam, vrlo je simpatično Jone opisao susret sa ovim starcem kod Nikšinog kiljana. “A jel možeš nekako da mi pomogneš da dođem u kontakt sa njim, voleo bih da mu se javim?” Može, što da ne. Uzimam broj telefona koji sam po povratku poslao Jonetu e-mailom, ali nikad nisam dobio nikakav odgovor pa ne znam da li je epizodni junak brdsko-biciklističkog epa uspeo ponovo da dođe u kontakt sa njegovim protagonistom i autorom…

Kapetanovo jezero

Neposredno pred Kapetanovim jezerom, susrećem se sa dva čoveka. Ne sećam se kako je tačno započeo razgovor, ali došlo je do predstavljanja, i jedan od njih, onaj koji je vodio glavnu reč, kaže “Dragan Minić”. “Ahaa, od Bulatovića?” upitam ja. “Da, a otkud ti to znaš?” pogleda me on začuđeno. “Paa, i ja sam poreklom od Rovčana”. Prošetam ja tu njega ukratko po rovačkoj istoriji, pa će on: “eno ona kuća tamo sa prodavnicom je moja, sačekaj me tamo samo da (ne sećam se tačno šta je trebao da uradi sa tim čovekom), pa ćemo fino da se ispričamo o rovačkoj istoriji”. Hm, još je uveliko dan, i bez problema mogu da se spustim do Veljeg Dubokog, možda i kroz kanjon Mrtvice, ali i ovo je zgodna prilika za razgovor. Pri tom imam ja još jednu skrivenu agendu.

Maštanje, planiranje i kombinovanje raznih finti i varijanti mi je uža specijalnost. Tako već neko vreme maštam o višednevnom planinarskom boravku na Moračkim planinama, gde bi jedna grupica stacionirana kod Kapetanovog jezera napravila niz jednodnevnih šetnji sa usponima na okolne vrhove, obilaskom kanjona Mrtvice, vrela Morače, itd… Eto zgodne prilike da prikupim sve potrebne podatke vezane za logistiku. Pristajem na “razgovor”, i rastajem se privremeno sa grlatim Minićem. VREMEPLOV Leto 2016, a ovaj plan i dalje čeka realizaciju

Kada se Dragan vratio, kod njega se okupilo još nekoliko komšija. Brzo se ispostavilo da je moje znanje rovačke istorije svežije od njihovog, ali sam svašta drugo korisno saznao. Saslušavši moje planove, Dragan me je uputio na svog prijatelja u Veljem Dubokom kod kojeg mogu da ostavim bicikl kada budem išao u Višnje, uputio me je na rođake u katunu na planini Maganik ako se rešim da se uputim na tu stranu i trudio se da me odvrati od prolaska kroz kanjon Mrtvice.

Načelno smo se i dogovorili da je skroz izvodljivo da sa grupom prijatelja dođem u ranu jesen, kada su košenje i ispaša pri kraju i kada on među poslednjima ostaje na jezeru. Tada se u kućicama pored jezera može naći dovoljno mesta za spavanje, a i on bi mogao da pomogne oko organizovanja prevoza, na primer ako bi se spustili niz Milin do do Veljeg Dubokog i kroz kanjon Mrtvice do Međuriječja, da nas neko tamo pokupi, natrpa u kamion i vrati gore do Kapetanovog jezera. VREMEPLOV Nažalost ovo nisam ostvario i kontakt sa Draganom mi je zamro nakon što sam mu par godina kasnije po prijateljima koji su boravili u tom kraju poslao neke knjige.

Ni drugih zanimljivih priča nije manjkalo, naročito nakon što sam posle nekoliko čašica razgovora “spontano” otvorio temu Manitog jezera. Nizale su se fantastične priče jedna za drugom, kao da su se moji sagovornici trudili da nadmaše jedan drugoga pripovedajući o crnim konjima i zelenim ovnovima koji u sumrak izlaze iz jezera, o zimskom danu, zaleđenom jezeru i strašnom prasku uz koji se kroz led probijaju jelenski rogovi, o jezeru koje nema dno, već na određenoj dubini zapravo plutaju neke kamene ploče, itd. VREMEPLOV Dve godine ranije sam takođe slušao zanimljive priče o Manitom jezeru, ali moji tadašnji sagovornici nisu bili ni blizu ovako pričljivi i maštoviti.

Bilo je već kasno kada sam se kroz mrklu noć bez mesečine popeo do brežuljka iznad Drganove kuće gde sam ranije otvorio šator. Taj dan se nisam previše umorio, i imao sam još dovoljno snage da ležim neko vreme na travi pored šatora i posmatram mnoštvo svetlucavih tačkica iznad sebe.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (16)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...