Uspon na Sutorman

Rijeka Crnojevića, Riječki grad, Obodska pećina, Žabljak Crnojevića, Vranjina, Lesendro, Virpazar, noćni uspon na Sutorman
| 30. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/rijeka-sutorman/

Uspon na Sutorman

Rijeka Crnojevića, Riječki grad, Obodska pećina, Žabljak Crnojevića, Vranjina, Lesendro, Virpazar, noćni uspon na Sutorman

Uspon na Sutorman

Ujutro deo ekipe odlučuje da ide da obiđe Obodsku pećinu, i ja im se pridružujem. Pećina nije ništa posebno, ali usput je i nije teško doći do nje. na putu nazad spuštamo se do ledenog vira, tj. jezerceta koje pravi Rijeka Crnojevića, na tom mestu još potok kojem su izvorišni kraci tek stotinak metara odatle (jedan od njih u pećini). Sunce je već upeklo, ali skok u ledenu vodu (možda ću preterati, ali recimo od desetak stepeni) je kao strujni udar i mišići trnu momentalno. Jedva sam preplivao tih desetak metara tamo i nazad.

Tu dok se cedimo na suncu, oporavljajući se od ledenog šoka, neko je dobio ideju da svako otpeva izvornu pesmu iz svoje domovine. Nisam baš muzikalan pa nisam ništa pevao, ali slušam po jednu pesmu iz Turske, Italije i Hrvatske.

Po povratku u Rijeku Crnojevića, opraštam se sa Biketour ekipom koja ide dalje na zapad prema Bosni, dok ja krećem nazad ka čuvenom mostu da ga konačno fotkam. Tu u centru srećem i kratko pričam sa starijim meštaninom (mislim da je rekao da se preziva Strugar). Pripoveda mi o slavnoj prošlosti Rijeke i o neslavnom stanju u kojem je sada, o propasti fabrike konzervi, ribarstva, odseljavanju ljudi, zatvaranju prodavnica. Posebno mu je izgleda trn u oku obnovljena gradska riva, šetalište popločano i oivičeno kamenom. U kamenu i leži problem. Kaže “od tolikog silnog kamena ođe, oni su morali da dovuku kamen iz Dalmacije i to pogrešne boje”.

Obod

Nakon pada Žabljaka, Crnojevići se povlače dublje u planine, i grade sebi prestonicu u Obodu. Ali, i Obod je ubrzo doživeo sudbinu Žabljaka, a Crnojevići pomeraju prestonicu visoko u brda, u Cetinje.

U Obodu je bila manastirska crkva sv. Nikole, sedište Zetske mitropolije. Pored crkve nalazila štamparija u kojoj je štampan Oktoih, 38 godina posle Gutenbergove prve knjige. Ova štamparija je bila prva državna štamparija u Evropi i prva koja je štampala knjige na nekom od južno-slovenskih jezika, a štampari su bili monasi. Pored Oktoiha tu je za tri godine štampano još četiri knjige.

Sadašnja crkva obnovljena je 1743. godine na temeljima stare koju su Turci srušili.

Prelazim preko starog mosta i penjem se prema Obodu, Riječkom gradu. Kada su Turci zauzeli Žabljak, prestonica države Crnojevića je na kratko prebačena ovde, dok se nisu povukli još dublje u brda, u Cetinje. Gore nema bogznašta, crkva, ostaci zidina i temelja i ploča koja obeležava mesto gde je 1493. godine bila Obodska štamparija.

Spuštam se dole, prelazim Rijeku preko drugog mosta nešto dalje nizvodno, i vraćam se prema Podgorici nekoliko kilometara istim putem kojim sam i došao. Prolazim ponovo pored onog lepog mesta od juče i opet zastajem tamo. Penjem se dalje do Doljana, gde se odvajam od puta za Podgoricu i spuštam prema Karučima, Dodošima i zalivu Režavac. Na mnogim mestima pored puta vidim planinarske oznake, i već zamišljam fenomenalne vidike sa kamenih čuka oko jezera.


Rijeka Crnojevića na prilazu Skadarskom jezeru

Dodoši su malo ribarsko selo okruženo vodom gotovo sa svih strana. Zastajem kraj hladovine i od čoveka koji u njoj odmara dobijam vode, priču o okolini i upute kako da dođem do Žabljaka Crnojevića. Između ostalog, kada sam mu rekao šta sve planiram da obiđem, daje mi broj telefona igumana manastira Kom (Rade ili tako nekako), koji je, kaže, sjajan čovek, i da mu se slobodno javim, on će mi organizovati da me neko preveze do ostrva. Nije me put naveo tamo narednih dana, ali mi je mesecima kasnije stojalo u mobilnom: “Manastir Kom - iguman”

Dodoši su gotovo na najjužnijoj tački malog poluostrva opkoljenog zalivom Režavac sa zapadne i Gornjim Malim Blatom sa istočne strane. Sa južne strane je komad plavne zemlje u čijem centru je mala kamena čuka kojom dominira Žabljak. Kada voda nadođe, sve se to pretvori u plitku močvaru iz koje jedino Žabljak izviruje.

Ja sam došao u odličnom trenutku, voda je niska i putevi su suvi, bez problema mogu da nastavim iz Dodoša prema Žabljaku. Prelazim mostić sa kog dečurlija skače u vodu i stupam na kolski put (zemljano-peskovita podloga izviruje iz dva traga, između trava a sa strane nisko rastinje iz kojeg raste po koja vrba. Gledam okolo i merkam kamene vrhove koji mi izgledaju još dalji sa ove savršeno ravne palačinke, kad odjednom prasak i lom. Iz vrbaka istrčava krdo konja, prelepih, nanegovanih, duge grive i sjajne kože. Dorati, zelenci, belci, a sa njima je i nekoliko ždrebadi.

Uplašili su me, pa nisam na vreme odreagovao, ali sam izgleda i ja njih uplašio, pa dok sam izvadio fotoaparat, već su počeli da zamiču u vrbak sa druge strane. Posle sam čitao da su to (polu)divlji konji koje je neko tu pustio ko zna kada i da se sada brinu sami o sebi. Bila je i neka reportaža da su bili ugroženi prilikom jedne posebno gadne poplave, pa da su ih dobrovoljci spašavali.

Žabljak Crnojevića

Izgrađen još u doba Vojislavljevića i Dukljanskog kraljevstva u XI veku, Žabljak Crnojevića bio je prestonica države Crnojevića u XV veku, sve dok ga Turci nisu zauzeli 1475. godine.

Turci crkvu sv. Đorđa pretvaraju u džamiju, ojačavaju bedeme i prave od Žabljaka snažno uporište koje drže sve do 1878. godine.

Žabljak je već blizu. Odavde mi izgleda kao polulopta koja izviruje iz ljubičastog cveća i zelenila, sa velikom krunom na vrhu. Dodoši su severozapadno od Žabljaka, i da bih mu prišao (i ušao sa istoka), morao sam da ga obiđem u širokom polukrugu sa južne strane. Iz daljine se to nije videlo od drveća, ali svuda oko podnožja Žabljaka su kuće, neke od njih prilično trošne, ali u svim se živi. U dvorištu jedne od njih ostavljam bicikl i nastavljam peške uz stepenice. Zidine su u solidnom stanju, a i unutar tvrđave postoje ostaci nekoliko objekata (fale krovovi, prozori i vrata, ali to verovatno ne bi bio problem kada bi neko rešio da restaurira ovo mesto).


Žabljak Crnojevića

Kada nadođe voda, pogled sa zidina je verovatno kao sa Nojeve barke, ali sada samo sa severne strane iza livade vidim plavu površinu Gornjeg Malog Blata, dok je sa svih ostalih strana samo zelenilo.

Vraćam se do bicikla i vozim prema Ponarima i Golubincima, gde se uključujem na magistralni put koji vodi od Podgorice prema moru. Prolazim pored Vranjine i zastajem kratko da fotkam zalazak sunca kod ostataka tvrđave Lesendro. Saobraćaj je prilično gust na ovom delu i jedva čekam da skrenem u Virpazar.


Lessendro

A u Virpazaru lepo mirisno veče. Doterani turisti izašli da se prošetaju ulicama ovog primorskog mesta na obali jezera. Neka ideja mi je bila da ovde negde prenoćim, ali sada vidim da je suviše urbano da bih tu negde tek tako otvorio šator. I juče i danas sam relativno malo vozio i nisam se previše umorio. Na more ću ići starim putem (pošto biciklom ni ne mogu kroz tunel Sozine) i čeka me uspon na Sutorman, dobrih 850m visinske razlike. Odlučujem da to izvezem sada u toku noći, i da se ujutro probudim sa pogledom na more. U Virpazaru sam se snabdeo vodom i kupio dopunu za mobilni, i nastavio kako sam naumio.

Stari put se izgleda vrlo slabo koristi od kada je tunel probijen, ali se slabo i održava (na par mesta se odronio deo puta). Bez ikakvih teškoća sam se polako klackao uzbrdo kroz mirisno veče obasjano mesečinom. Ideja da se po noći umesto po dnevnoj jari popnem na Rumiju se pokazala odlična. Konačno, kada sam izašao na prevoj, čak sam po mraku lako uspeo da nađem izvor koji sam ucrtao sa vojne karte.

Međutim, sada kada sam se popeo, trebalo je naći to mesto gde ću da otvorim šator i probudim se sa pogledom na more. Krenuo sam blago nizbrdo, i dole u daljini sam video svetla Bara, a iza njih zamislio more. Ok, ovde negde, bilo gde, će biti dobro. Ali kao za inat, put vijuga spuštajući se niz strme padine. Iznad puta strmina, ispod put strmina, i jedna i druga pokrivene makijom. Makija je mešavina niskog meditaranskog rastinja koja se širi po degradiranim staništima. Ovde su sigurno nekada bile visoke hrastove šume koje su posečene, a smenilo ih je neprohodno žbunje i trnje.

Plašim se da ako ovako nastavim spustiću se do Bara, što mi nikako nije rešenje, em se neću probuditi “sa pogledom”, em ću imati još veći problem sa noćenjem.

Bilo je oko ponoći kada konačno nailazim na nešto što liči na puteljak sa strane, silazim sa asfalta, probijam se desetak metara (dalje ni ne može), ostavljam bicikl i nalazim taman toliko prostora da na kosoj kamenitoj podlozi otvorim podlošku i uvučem se u vreću. Nema govora o otvaranju šatora niti o bilo kakvom udobnom spavanju. Preskačem večeru pošto će me sunce svakako dići vrlo brzo. Klizim niz podlošku dok se okrećem pokušavajući da se smestim u najmanje neudoban položaj između dva kamena, a da pritom ne pokidam vreću na trnje.

Tekst napisan 2016. na osnovu kratkih beleški.



mapa | trek | visinski profil | slike (27)