Biciklom kroz kanjon Mrtvice

Kapetanovo jezero, Velje Duboko, Višnje, kanjon Mrtvice
Crnogorska dijagonala - 2009 | Crna Gora sa kraja na kraj, preko dva Žabljaka 28. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/rovca/

Biciklom kroz kanjon Mrtvice

Kapetanovo jezero, Velje Duboko, Višnje, kanjon Mrtvice

Biciklom kroz kanjon Mrtvice

Ujutro sam se popakovao, pozdravio sa Minićima i krenuo put Veljeg Dubokog. Posle desetak minuta i par prečica preko livada, išao sam kroz Milin do poznatim putem usečenim i strmine Bodiguza, jednog od zapadnih vrhova planine Stožac. Put mi je bio poznat od pre dve godine kada sam prošao tuda, ali iz suprotnog smera. I sada sam jednako bio oduševljen kamenim vrhovima i grebenima između kojih je Milin do stešnjen.

Stari trgovački put je išao od Dubrovnika do Onogošta (srednjevekovnog Nikšića) i tu se račvao. Jedan krak išao je na sever, prema Durmitoru, a drugi kroz Nikšićku Župu preko Bojovića Luka, Male Lukavice, Trebiješa, Veljeg Dubokog, Liješnja prema manastiru Morača i dalje za Brskovo (Mojkovac) i Rašku.

Ne znam kakav je put bio dok su njim išli karavani, ali sada je loš, skoz uništen erozijom i kamionima kojima meštani spuštaju seno sa planine u Velje Duboko, ali pošto sam išao konstantno nizbrdo, iz sedla sam izlazio samo na odabranim mestima gde iz Bodiguza izbija ledena bistra voda, obično u kameni bazenčić iz kojeg hrani mali potok koji strmo pada ka Veljem Dubokom gde se spaja sa Mrtvicom.

Šćepanovići

Po predanju, Gojak Nikšin se doselio u Rovca početkom XV veka, tu se oženio ćerkom kneza Bogdana i sa njom imao četiri sina: Šćepana, Bulata, Vlaha i Stojana (Srezoja). Ovo predanje potvrđuje turski defter (knjiga poreskih obveznika) iz 1477. koja među ostalima, poimence nabraja Šćepanove sinove: Vuka (Vukca), Vlatka, Božidara, Radoja i Stanišu.

Šćepan se bio naselio u Liplju, iznad desne obale Morače, nekoliko kilometara od manastira Morača. Ovo kamenito neplodno mesto već u prvoj generaciji nije moglo da prehrani sve njegove potomke, koji su počeli da se iseljavaju u druge delove Rovaca, u Nikšćku Župu, Hercegovinu, Zatarje...

Boškovići vode poreklo od Boška Stanišinog Šćepanovića, koji se iz Rovaca iselio početkom XVII veka, i računaju ovako pasove od Šćepana do Boška: Šćepan -> Milak -> Petar -> Andrija -> Radosav -> Radonja -> Staniša -> Boško. Milak se ne pominje u defteru iz 1477. pa je to mogao biti nadimak jednog od petorice navedenih sinova, možda nije bio živ u vreme popisa a možda je u pitanju i greška u imenu ili se jedna generacija izgubila u računanju.

Šćepanovići u Veljem Dubokom i Višnjama vode poreklo od kneza Radojice Šćepanovog, jednog od prvih stalnih naseljenika tog kraja koji se do tada koristio samo leti. Draškovići potiču od Radojicinog sina Draška.

Kroz Velje Duboko sam prošao i pre dve godine, ali ovaj put sam rešio da posetim i Višnje (kao “visoko” a ne kao voće), zaseok na padinama Stožca, nekoliko stotina metara iznad Veljeg Dubokog. Višnje većinom naseljavaju Šćepanovići i Draškovići, koji su Boškovićima najbliži u Rovcima (deli nas nešto više od 400 godina), a i Mrtvica tu negde izvire.

U Dubokom sam ostavio bicikl kod Draganovog prijatelja (zaboravih ime) i krenuo da se penjem strmom prečicom za Višnje. Dan je bio sparan i teško sam napredovao ali vredelo je. Usput sam naišao na dve porodice Šćepanovića, prvo na jednu pa na drugu, i razgovor, osveženje i hlad su bili više nego dobrodošli, posebno onaj drugi, na imanju Zdravka Šćepanovića, koji pravi drevni orah. VREMEPLOV Slikali smo se zajedno ispod tog oraha, i obećao sam da ću im poslati fotografije, ali obećanje nikad nisam ispunio pošto sam izgubio papirić na kom sam zapisao adresu…


Nisam bio do vrela Mrtvice, ali su mi objasnili kako da dođem do mesta sa kojeg se lepo vidi veliki vodopad - Jelačin slap, visok sigurno nekoliko desetina metara. Ispod njega, kažu, postoji još jedan, Badanj, ali do njega se može prići samo od dole, uz Mrtvicu.

Dok sam se spustio nazad u Velje Duboko, već je bilo prošlo pola dana, pa umesto da tražim taj Badanj, otišao sam pravo po moj bicikl kod Draganovog prijatelja. On me je odvraćao od namere da prođem kroz kanjon Mrtvice, “nemoj, ti si naš, ‘ajde da nisi pa da kažem idi pa nek ti je sa srećom”, “ima zmija, znam ja, prolazio sam pre 20 godina”, itd. Pozdravio sam se sa njim i obećao da ću krenuti malo, da vidim kakva je situacija, pa ako ne može da ću sa vratiti. VREMEPLOV Na putu kroz kanjon nisam video ni čuo ni jednu zmiju.

Skrenuo sam sa glavnog puta u Veljem Dubokom na sporedni, koji me je odveo preko travnate udoline u obliku levka koji se sužava ka ulazu u kanjon. Staza se u početku šetala levo - desno, premeštajući se sa jedne ivice tj. strane podnožja kanjona na drugu. Vode je vrlo brzo nestalo, i korito koje sam pratio je postalo suvo. Najvećim delom nije bilo moguće voziti, naišao bih na po koje oboreno stablo ili kupicu sipara preko kojih je bicikl trebalo preneti.

Nedugo nakon ulaska u kanjon, staza me je navela niz desnu stranu dole do samog korita. U njemu nije bilo vode, ali znaci su bili jasni da onda kada je ima, teče sa velikom silinom. Ispred mene je bio “kanal” dubok skoro dva metra, nejednake širine, ali na mestu gde se staza spušta širok takođe oko dva metra, sa jednim velikim kamenom sa jedne a drugim sa druge strane. Tu je očigledno bio most kojeg je voda odnela.

Mnogo akrobacija i natezanja sa natovarenim biciklom je bilo potrebno kako bi se bicikl spustio u korito a još više kako bi se bezbedno podigao na drugu stranu. Kada sam konačno nastavio stazom koja se uspinjala od korita ka levoj ivici kanjona već sam bio u dubokoj senci, delom zato što sam bio stešnjen među tim silnim gromadama a delom što je dan već bio na izmaku. U Višnjama mi je bilo lepo i zadržao sam se duže nego što sam planirao.

Put kroz kanjon Mrtvice

Velje Duboko, kao što mu i ime asocira, se nalazi u velikoj rupi okruženoj planinama. Njega je sa svetom vezivao samo jedan put, isti onaj kojim sam se jutros spustio od Kapetanovog jezera, i koji bi me da sam nastavio njime doveo do dugog uspona u Liješnje. Oba kraka su vijugava i zbog velike visine zimi kada napada sneg vrlo teško prohodna.

Zato je Velje Duboko vekovima bilo odsečeno od sveta mesecima svake godine, sve do 1973. godine, kada su jedinice JNA na čelu sa Danilom Jaukovićem, general-majorom Titogradske vojne oblasti, probile put kroz kanjon Mrtivce dug oko 7km kojim su spojena sela Velje Duboko i Mrtvo Duboko. Time su meštani Dubokog dobili brzu pešačku vezu sa Međurječjem koju je moguće koristiti cele godine.

Međutim, put se slabo koristi poslednjih decenija, a mogu samo da nagađam koji su razlozi. Pretpostavljam da je broj stanovnika Veljeg Dubokog drastično pao, i da su kuće koje se i dalje održavaju u velikom broju "dedovine" koje potomci koji žive u Podgorici, Kolašinu ili Nikšiću koriste tokom leta kao vikendice.

Polako sam već počeo da zalazim u najtešnji deo kanjona - Mrtvičke grede. Put me je popeo u usek u levoj ivici kanjona, dvadesetak metara iznad korita, takozvani “Danilov put” koji je vojska napravila miniranjem. I pre nego što je počelo da se smrkava, postalo mi je jasno da će me mrak uhvatiti pre nego što izađem. Put je već bio bolji, više nije bilo gromada ili stabala koje sam morao da preskačem, a i imao sam dve lampe, čeonu i još jednu na volanu, tako da se mraka nisam plašio, ali nije mi se dopadalo da prođem kroz kanjon ni ne videći ga. Zato sam odlučio potražim mesto u kanjonu gde bih prenoćio.


Kada sam stigao do najprepoznatljivijeg dela kanjona, gde je put u dužini od stotinak metara u kontinuitetu usečen u stene bilo je poslednje svetlo dana. Neobično mesto, ne bih mogao ni sa čim da ga uporedim.

U narednih pola sata video sam samo neposredno ispred sebe. Buka dole u koritu nagovestila mi je da je ono što dole ne vidim Bijeli a za njim i Crni nerin, dva bogata vrela koja hrane Mrtvicu vodom sa Maganika, i od tog trenutka na dalje me je šum Mrtvice pratio. Znao sam da su tu i radovao sam se što ću ih videti, ali nisam se mnogo nervirao pošto sam svakako odlučio da se vratim ujutro, samo da ne odem predaleko ka izlazu iz kanjona.

Kako sam izašao iz Mrtvičkih greda, kanjon je počeo blago da se širi i staza više nije bila usečena u stenu, već je prolazila uskim grbavim zelenim pojasem obraslim niskim rastinjem. Moj šator je mali, oko 2 metra kvadratna je sve što mi treba.

I zaista, nedugo zatim jedna bočna stazica odvojila se blago u desno, nizbrdo prema Mrtvici i dovela me na malu zaravan - kameno gnezdo desetak metara iznad reke, načičkano sitnim stenjem i kržljavim tankim stablima i ušuškano mahovinom. Sa lakoćom sam našao odgovarajuće mesto za šator, i na brzinu se raspakovao i postavio kamp. Kada sam bio gotov bilo je već oko pola deset.

Mrak oko mene, tu u dnu drugog najdubljeg kanjona u Crnoj Gori, bio je potpun. Iz pravca Mrtvice razlegala se potmula tutnjava. Vazduh je bio svež ali ujedno i prezasićen vlagom. Malo sam istražio okolinu, i nedaleko od mesta gde sam otvorio šator video stazicu koja se spušta do Mrtvice. Odlično, par minuta neprijatnosti kupanja u ledenoj vodi pružiće mi komfor da spavam čist.

U povratku sa ledene noćne toalete, prolazim pored drvene table koju su postavili planinari i koja me je obavestila da se nalazim kod “Kapije želja”, da tu živi vila sa Maganika i da ispunjava želje, dovoljno je zamisliti jednu i baciti kamen kroz kapiju u Mrtvicu.

Čitao sam neke legende o maganičkim vilama, ali ovo sa kapijom i željama je glupost, deo obaveznog planinarskog folklora koji izgleda prati skoro sve staze. Razmišljam malo o tome dok se vraćam u šator i pravim večeru. Ove noći spavaću sa vilama, ali pritislo me nekako to što sam sam. Ne volim da putujem sam, i već posle nekoliko dana počnem da “kriziram”.

Tekst napisan 2016. na osnovu kratkih beleški.



mapa | trek | visinski profil | slike (15) | video klipovi (2)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...