Severnom stranom Rumije

Sa pogledom na Skadarsko jezero
| 01. 08. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/skadarsko-jezero/

Severnom stranom Rumije

Sa pogledom na Skadarsko jezero

Severnom stranom Rumije

Odabrao sam skrovito i ušuškano mesto za šator, ali posledica je bila da je vetar, ako ga je i bilo te večeri, moj kamp zaobilazio u širokom luku. Kamen na kojem sam spavao i koji me je okruživao sa svih strana ispuštao je toplotu koju je ceo dan upijao. Prethodnog dana sam bio stalno na suncu i izgoreo sam malo, pa sam i ja isijavao. A u želucu mi je kuvalo.

Budi me mučnina u pola noći, izlećem iz šatora i povraćam pored. Ili sam trudan ili me je udarilo sunce i nije mi se složio onaj silan jogurt i testo. Te sam noći dušu ispovraćao i jedva da sam uopšte spavao. Nije pomoglo to što sam imao vrlo malo vode.

Ujutro se pakujem (preskačem doručak) i krećem uz obalu jezera u potrazi za vodom. “Uz obalu” ne opisuje baš najbolje put kojim sam išao - gore-dole uvek 250-350 metara iznad jezera, nikad bliže od 2-3 kilometra od obale. Jezero se često nije ni videlo. I kao za inat, severna strana Rumije je bezvodna - usput neću naići na česme i izvore i prodavnice su mi jedina opcija, one koje rade subotom.

Srećom, u obližnjem selu Ostros nailazim na prodavnicu. Ulazim, a unutra nekoliko mladića živo razgovara na albanskom. Na moje “Dobar dan” i osmeh nastaje tajac. Donosim vodu i neku narandžastu gaziranu tečnost na kasu i prodavac me ljubazno uslužuje na ispravnom srpskom.

Tu u blizini Ostrosa se nalaze ruševine čuvenog manastira Bogorodice Krajinske i bilo je u planu da ih obiđem. Postojao je i neki plan da se spustim u Donje Muriće, i tu iznajmim čamac ili nađem nekoga ko bi me prevezao do obližnjih otoka od kojih je svaki interesantan na svoj način i krije ostatke crkvice ili tvrđave. U tu svrhu sam sačuvao ceo jedan dan. Ali nije mi ni do čega, odustajem od svega toga i odlučujem da skratim put i što pre se vratim kući.

Ostatak vožnje bio je uglavnom mučenje - nepodnošljiva sparina, a ja se borim sa dehidracijom jer mi je muka i teško mi je da nateram sebe da pijem. Pri tom sam i malaksao pošto u želucu nisam zadržao skoro ništa od onog što sam pojeo juče a danas samo jednu-dve čokoladne bananice.

Misli mi je malo skrenulo mesto Koštanje (Koštanica). Tu sam prošao pored prastarog zasada ogromnih pitomih kestena koji su mestu i dali ime. Desetak stabala je bilo dovoljno da napravi hlad u koji bi mogao da se smesti fudbalski teren. U narednom selu, mislim da su bili Livari, nailazim na starca sa dečakom, prve ljude koje srećem na ovo žezi. Javljamo se jedan drugome i započinjemo razgovor.

Oni su Albanci, poreklom su iz ovog kraja ali već dugo žive i rade negde na zapadu, a u zavičaj se vraćaju samo leti. Priča mi o starim kestenima, kaže zasadili su ih još Turci pre 600 godina. Pita me gde sam prenoćio, i kada sam mu objasnio i upitao ga kakvo je to mesto, kaže “da, Taraboš, tu su vođene bitke pre sto godina, i od kada je tu granica ljudi se nisu vratili u taj kraj”. Kaže da sam dobro uradio što sam se sklonio sa puta. Miran je ovo narod, ali ko će ga znati, uvek može da se nađe neko naopak. To sam znao od ranije i čini mi se da to nije specijalno za ovaj kraj.


Skadarsko jezero

Kaže mi da se najviše pazim albanskih turista sa Kosova od kojih neki tu (u Ulcinjskoj rivijeri) divljaju razulareni, i da ih baš ni lokalni Albanci ne vole previše. Na kraju, kada sam ga pitao za vodu, potvrdio mi je da je ovo bezvodan kraj, i poslao sa mnom dečaka koji nas je sve vreme mirno slušao, da me odvede do najbliže bistijerne da iz nje zahvatim vode.

Nastavljam da vozim putem, koji se kako se približavam Virpazaru sve više penje, sve do nekih 400-500 metara iznad jezera. Teren se konačno malo otvara, pa i jezero sve više proviruje. Poslednjih petnaestak kilometara do Virpazara su srećom nizbrdo. Dok sam se spustio u grad i sišao do železničke stanice, bilo je već rano veče.

Brzo sam rasklopio bicikl, pripremio prtljag i oko sat i po čekao voz iz Bara, u društvu roja komaraca.

Do sada sam već dva puta praktikovao da kada putujem vozom uzmem spavaća kola, gornji ležaj i tu se sasvim lepo smestim, čak imam i više nego dovoljno mesta da se ispružim i odspavam. Pošto skroz rasklopim bicikl (rašio sam dve pijačarske “džambo” kese, spojio, a kada vozim, složim kesu i stavim ispod bisaga), kondukteri me nisu dirali i ništa nisam dodatno plaćao.

Ni kada sam putovao autobusom nisam imao problema, raklopljeni bicikl je tretiran kao svaki drugi kofer i platio bih doplatu 100 dinara za bisage i isto toliko za bicikl.

Ali ovaj put je bilo drugačije. Samo sam uleteo u voz bez rezervacije. Bicikl je naravno bio uredno raspakovan, pošto je ram bio prevrnut (nosim ga tako što proguram ruku u kesu i uhvatim za ram u blizini srednje glave, pošto tregeri kese ne bi izdržali), jedna pedala je virila napolje. Kako me kondukteri vide, oči im se zacakle i odmah pitaju “a jel to bicikl, e pa moraš doplatnu kartu da platiš za bicikl”. Nije bicikl, već moj prtljag, a šta je unutra to je moja stvar. Ali džabe.

Sa Crnogorcem sam se nekako objasnio, voz je bio polu-prazan i naplatio mi je samo putničku kartu do Bijelog Polja, i upozorio me da ću tamo morati ponovo da pregovaram sa “srbijanskim kondukterom”. Naš nije bio otvoren za saradnju i nije hteo da odustane dok mi nije naplatio doplatnu kartu za bicikl od 300 dinara. A u sitnim satima na granici ni ja nisam bio oran da se borim sa njim.

U ranim jutarnjim satima stižem u Novi Sad, sastavljam i tovarim bicikl i vozim polako kući.

Ovog leta sam u dve devetodnevne vožnje sa malim razmakom između prešao ukupno preko 800km po Crnoj Gori, pretežno brdskih i van asfalta. Obišao sam mnoga nova mesta i vratio se nekim na kojima sam i ranije bio. Pomerio sam neke granice i promenio način kako uopšte gledam na putovanje biciklom, osmelio sam se i bez prevelikog dvoumljenja uputio sa na dva točka (ili u nekim slučajevima dva točka na meni) preko planinskih klanaca, kroz kanjone ili vozio noću po mesečini.

Doživeo sam punu slobodu koju putovanje na biciklu pruža - slobodu kretanja i improvizacije. Bicikl, korišćen na ovaj način, zapravo je unapređeno planinarenje, omogućuje da se prevaljuje veći put, nosi veći teret uz znatno manji umor, a da pri tome ne uskraćuje ništa (sve dok se ne ide isključivo stazama gde je bicikl neophodno nositi). Sloboda je u tome što nije neophodno rutu oprezno planirati, kako bi se zanoćilo na tačno određenom mestu gde ima vode, hrane ili zaklona. Bicikl “smanjuje” i relativizuje distance i čini ih lakše dostupnim. Sa istim tovarom sa kojim se u planini peške pređe do 15 km za dan, na biciklu je moguće preći nekoliko puta više. To pruža mogućnost da se mnogo više improvizuje, istražuje i da se prate neplanirani zanimljivi tragovi na koje se naiđe.

Tekst napisan 2016. na osnovu kratkih beleški.



mapa | trek | visinski profil | slike (7)