Od Sušice do Semolj gore

Preko Durmitora i Sinjevine
| 26. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/susica-semolj-gora/

Od Sušice do Semolj gore

Preko Durmitora i Sinjevine

Od Sušice do Semolj gore

Durmitor

Sutradan puštam sebe da odspavam malo duže, jedem, pakujem se i krećem dalje. Penjem se na istočnu stranu kanjona putem koji je jednako loš kao onaj kojim sam se spustio. Na strmijim delovima guram, na ostalim uspevam da vozim. Pogled na Sušicu je fenomenalan. Zastajem na skoro svakoj okuci da bacim pogled iz novog ugla na taj džinovski usek u stenema koji u daljini kulminira Škrkom, kako ga vegetacija kojom je obrastao gotovo celog boji zeleno. Ispred sebe vidim strm kameni put i na njegovom kraju oblake.

Čim sam izašao na visoravan Male Crne Gore, stupam na asfalt i njime se polako penjem kroz retke četinare do Malog i Velikog Štulca. Sa južne strane nada mnom se uzdiže durmitorski masiv čijim prvim planom dominira Crvena greda, a sa severne zjapi kanjon Tare, čiji huk se čuje iako je više od hiljadu metara ispod mene.

Obišao sam Štulac i nešto posle stare žičare sišao sa asfalta na prečicu koja me vodi pored Barnog jezera. Čuo sam zanimljive priče o njemu, da mu je površina obrasla vegetacijom dovoljno debelom da može da izdrži težinu čoveka, i da se sva ugiba kada se hoda po njoj. Prilazim do obale, ali se ne zadržavam da bih oprobao te priče. VREMEPLOV Par godina kasnije vratio sam se na Durmitor i stavio to na probu - beži tlo pod nogama ali se ne potone :-)

Od Barnog jezera skrećem na neki sporedni put da obiđem još Zminje jezero. Vrlo je lepo, jedno od lepših na Durmitoru. Nalazi se na skrovitom mestu, ušuškano u četinarsku šumu. Ali kada sam stigao tamo, bila je prevelika gužva za moj ukus, pa se nisam mnogo zadržavao.

Vraćam se malo istim putem i uskoro izbijam na Ivan Do, pa asfaltom pored vikendice u kojoj sam par puta prenoćio pre par nedelja i vozim do Žabljaka.

Sinjevina

Iako sam se juče brinuo da sam se preforsirao, noć me je odmorila i povratila mi snagu. Nabijam tempo, čemu pogodoje to što pretežno idem blago nizbrdo i prilično brzo prolazim Pašinu vodu i stupam na obod Sinjevine. Kod Bukovice silazim sa magistralnog puta za Šavnik i nastavljam uzanim lokalnim putem za Boan. Krajolik je vrlo interesantan, nekako istovremeno pitom i surov. Uz put su razbacane kućice sa uređenim dvorištima i voćkama okolo a u daljini stenje i kamenje.

Nastavljam da pratim tok rečice Bukovice skoro do njenog ušća u Tušinju. Ko je pažljivo čitao tekst mog prethodnog putešestvija, “Durmitor biciklom 2009”, verovatno se seća da sam pri pomenu Pive naveo da je ona između ostalog zanimljiva i po tome što njen tok često menja ime, i to nasleđujući ime manje pritoke. Tako reka Tušinja kada naiđe na manju pritoku Bukovicu dobija njeno ime. Komarnica preuzima Bukovicu a Piva Komarnicu. Na kraju kada se Piva i Tara sretnu, obe gube svoje ime i nastaje Drina.

Prolazim kroz Boan, malo mesto koje ni po čemu nisam upamtio, i nastavljam da pratim Tušinju uzvodno. I Krnja Jela, mesto koje podseća na Boan, je iza mene, obronci Sinjevine takođe. Kasno je popodne, sasvim dovoljno sam prešao za danas, pa se zadovoljavam da napravim pauzu na prvom zgodnom mestu na Semolj gori. Penjem se i penjem, a zgodnih mesta nigde. Konačno stižem na prevoj, razvođe crnomorskog i jadranskog sliva, s jedne strane voda teče prema Pivi, Drini, Savi i Dunavu a sa druge pravo u Moraču, Skadarsko jezero i Bojanu.

Semolj Gora

Kako mi namera nije ni bila da se na tom mestu spustim prema Morači, silazim sa asfalta na sporedni makadam i nastavljam da tražim mesto gde bih mogao da uglavim šator. U sumrak prilazim katunu Javorje i skrećem na bočni slepi put prema kući ispred koje sam ugledao siluetu čoveka.

“Dobro veče”, javljam mu se, i pitam da li bih mogao tu u blizini kuće da otvorim šator. “Ne može”, odgovara visok, mršav čovek svetlog tena u ranim tridesetim godinama. “Đe ćeš od ovol’ke kuće ti da spavaš u šatoru”, reče on, utrpa mi bicikl u šupu i uvede u kuću. Naravno, to veče sam bio počasni gost u kolibi Malina Bojića. Pitao sam ga za to zanimljivo ime, a on tvrdi da je jedan od svega nekoliko njih koji se tako zovu u Crnoj Gori.

Obično kada pričam nekome da vozim danima po bespućima Crne Gore, zamišljaju me u nekom Bear Grillovskom okruženju, a ja eto, malo-malo pa se nađem u komforu “kolibe”, koja je to samo u nazivu, jer je skroz omalterisana, sa pločicama, parketom, strujom, vodom i naravno televizorom koji trešti na sav glas, čini se na veliko zadovoljstvo najmlađih Bojića.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (15)