Južnom stranom Rumije

Stari Bar, Ulcinj, Svač
| 31. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/sutorman-krajina/

Južnom stranom Rumije

Stari Bar, Ulcinj, Svač

Južnom stranom Rumije

Na lepo osunčanoj južnoj padini Sutormana, julsko sunce je upeklo čim je izašlo. Čim sam otvorio oči, proverio sam da li se more vidi - i vidi se, ili bolje rečeno proviruje između kamenih obronaka koji okružuju Bar.

Pošto je mesto na kom sam spavao jednako nepodesno za doručak koliko i za spavanje, odmah sam krenuo prema Baru. Makar nisam morao šator da pakujem.

Put za Bar vodi serpentinama konstantno nizbrdo. Usput prolazim pored ostataka tvrđave Crni krš o kojoj nisam uspeo ništa da saznam ni pre ni posle puta. Negde u ovom kraju bila je tromeđa Crne Gore, Mletačke republike (kasnije Austrije i Austro-Ugarske) i Turske. Ja sada polako zalazim u “turski” deo primorja, koji je Crna Gora dobila 1878. godine. Tvrđavu je mogao držati bilo ko od ova tri, ali ko god da ju je držao, kontrolisao je prilaz Baru sa severa.

U Bar ulazim u ranim jutarnjim satima, i idem pravo prema Starom Baru. Poslednji put sam prolazio ovuda pre skoro 20 godina, ‘90. ili ‘91. ali mi svejedno sve deluje poznato.

Stari Bar

Kada je došlo do sloma antičke civilizacije, postalo je nebezbedno živeti u ravnicama pored mora ako nisu bile zaštićene utvrđenim gradovima. Iz tog razloga se i stanovništvo okoline današnjeg Bara povuklo ka obroncima Rumije, i tu, 5 kilometara od obale mora, podiglo utvrđeni grad Bar. Na obali mora bio je Pristan, mala utvrđena luka u kojoj su se ljuljale barske lađe. Početkom dvedesetog veka, Pristan preuzima ime Bar, dok ostaci utvrđenog grada u brdu postaju poznati kao Stari Bar.

U prvim vekovima postojanja, Bar je kontrolisala Vizantija, do 1042. godine kada ulazi u Duklju Vojislavljevića, ali, kao i drugi romanski gradovi u primorju, zadržava određenu samoupravu. Prelazio je iz ruke u ruku, držala ga je ponovo Vizantija, Duklja, Raška, Zeta, Mletačka republika, srpska Despotovina, Hercegovina...

Za sve to vreme Bar uglavnom zadržava jak romanski i katolički karakter, i od 1089. godine Bar je sedište Barske nadbiskupije, i crkveni, politički i kulturni centar ovog dela primorja, ali po bogatstvu i trgovini stalno je bio iza Kotora, Dubrovnika, Drača...

Period čestih smena upravitelja Bara prekida Herceg Stjepan Vukčić Kosača, koji ga u savezništvu sa Crnojevićima 1442. godine osvaja od Despotovine Brankovića, i 1443. godine predaje Mlečanima, koji gradom vladaju do 1571. godine. Turci su Bar držali 300 godina, do 1878. kada ga dobija Crna Gora po odredbama Berlinskog kongresa.

U novoj državi (Stari) Bar polako predaje primat Pristanu (Novom Baru) i otprilike tada biva napušten od poslednjih stanovnika. 1979. godine ga je razrušio snažan zemljotres koji je pogodio crnogorsko primorje.

Stižem u Stari Bar, primorski grad na brdu pet kilometara od mora. Razumem logiku, kada se pojavi gusarsko ili drugo neprijateljsko jedro na horizontu, tih pet kilometara predstavljaju razliku između života i smrti (ili ropstva).

Šetam se kamenim uličicama između ruševnih građevina koje čekaju obnovu evo već četrdeset godina. Razumem nedostatak finansija za neke opsežne sanacije i rekonstrukcije, ali ne vidim kako to može da pravda postojanje budžaka zaraslih u šikaru, posebno na lokalitetu na koji se ulaz plaća (jedan ili dva eura, ne sećam se tačno) i koji očigledno vrvi od stranih turista, eto, već od osam ujutro.

Ali mesto ima poseban šmek, vrzmam se tu više od sat vremena i guram sa grupama ruskih turista, dok nisam obišao svaki kutak tvrđave. Ispod tvrđave se nalazi malo podgrađe popločano klizavim, do sjaja uglačanim kamenim pločama - pravi izazov i za vožnju bicikla i za guranje, pogotovo u spd patikama. Podgrađe je načičkano zanatskim radnjicama, prodavnicama i restoranima.

Bliži se podne, i ja kao da idem na solarni pogon, sedam za volan i krećem nizbrdo uličicama koje prolaze kroz ogromne maslinjake. Usput na trotoarima i semaforima nailazim na migraciju turista sa suncobranima, ležaljkama i loptama kako idu prema moru. Razmenjujemo poglede nerazumevanja.

Ostavljam Bar za sobom, i krećem da vozim jadranskom magistralom prema Ulcinju. U pitanju je ružan, prometan put, okružen neuglednim građevinama i neprijatnim mirisima. Sunce prži od gore a asfalt od dole, pogledi na more su retki, iako je put blizu mora.

Sa leve strane puta vidim pekaru i odlučujem da stanem. Poslednji put sam jeo juče u toku dana, a i prethodnih dana ishrana mi se svodila na musli, instant supe i smešu dehidriranog pirea, sojinih ljuspica i začina. Pekara je više nego dobrodošla. Albanci su pekari na glasu, izgleda sa dobrim razlogom. Pužić sa sirom nepotrebno ima u nazivu deminutiv, i prepun je sira. Verovatno mi je samo on bio dovoljan, ali moje gladne oči tražile su i jednako veliki pužić sa eurokremom. Sve to sam zalio sa dve litre odličnog crnogorskog jogurta, gustog i kiselkastog, sa blagim mirisom visokogorskih ispaša.

Kako sam seo nazad u sedlo i počeo da bućkam svoj obrok, koji bi svojim obimom zadovoljio manju porodicu, postalo mi je jasno da to i nije bila najbolja ideja. Sva krv mi se slila u želudac i moje telo se opiralo bicikliranju gore-dole po podnevnoj žezi. Gledam okolo u potrazi za nekim pristojnim hladom u koji bih mogao da se smestim, ali ništa ne nalazim.

Stižem konačno do Ulcinja i počinjem da se spuštam prema starom gradu. Pritisak mi je toliko pao, da praktično idem na autopilotu. Nedaleko od mesta gde ulica izbija na obalu mora vidim kafić sa baštom u hladu i odlučujem da tu odmorim. Te pauze se sećam kao kroz izmaglicu - sedim izvaljen u stolicu u uglu kafića, pijem hladnu nes kafu, jednu pa drugu i borim se sa očima koje mi se same zatvaraju. Posle oko sat vremena, možda i nešto duže, kao dolazim sebi, i krećem u obilazak Ulcinja.

Ulcinj je ružno haotično mesto, bez ikakvog plana i reda. Krivudave ulice načičkane ružnim zgradama, trotoari pretrpani tezgama, automobili parkirani na sve strane i pri svemu tome velika gužva. Spuštam se do Male plaže, polukružne uvale široke par stotina metara na čijem kraju vidim stari kameni grad. Plaža je pretrpana suncobranima i ležaljkama a more vrvi od glava koje idu gore-dole u ritmu talasa. Miris soli i kreme za sunčanje me prati do starog grada.

Stari grad Ulcinj

Ulcinj je jedno od najstarijih mesta na ovom delu Jadrana. Legenda kaže da su ga osnovali naseljenici iz Kolhide u petom veku pre nove ere, i da je po njima grad dobio ime Colchinium, ali je verovatnija priča da su ga Grci ili Rimljani nazvali po obližnjem plemenu Ilira. 163. pre nove ere zauzimaju ga Rimljani i drže ga do kraja antike. Podelom Rimskog carstva ostaje unutar teritorije Vizantije sve do 1040. godine kada ga osvaja Stefan Vojislav i pripaja Duklji. 1183. godine osvaja ga Stefan Nemanja, i ostaje u državi Nemanjića do kraja njenog postojanja.

Posle smrti cara Uroša počinje nestabilno vreme, i mnogi gradovi u primorju često bivaju opsedani i osvajani. Mlečani ga zauzimaju 1405. godine, i drže do 1571. kada celu južnu Mletačku Albaniju zauzimaju Turci (Mlečanima ostaju samo Boka i Paštrovići). Turci drže Ulcinj do 1880. godine, kada ih velike sile primoravaju da ispoštuju ugovor sa Berlinskog kongresa i grad predaju Crnoj Gori.

Ulcinj je imao dugu istoriju kao središte jadranskih pirata, još od doba Ilira, pa i kasnije tokom ranog srednjeg veka. Ali današnju reputaciju stekao je nakon prelaska u Turske ruke. Tu se prvo naselila grupa od oko 400 malteških i severno afričkih gusara, ali broj im je brzo porastao i pridruživali su im se Albanci, Turci i Srbi. Ometali su trgovinu u južnom Jadranu pljačkajući italijanske, dubrovačke pa i turske trgovce, a bavili su se i trgovinom robovima. Pijaca robova bila je smeštena na jednom trgu u starom gradu, i na njoj su pored crnih robova iz Afrike prodavani i zarobljenici iz okolnih krajeva. Navodno je i Servantes bio zatočen u jednom od ulcinjskih laguma nakon što je ranjen i zarobljen u bici kod Lepanta.

I danas postoje porodice u Ulcinju koje vode poreklo od ovih severnoafričkih pirata.

Zidine ulcinjske tvrđave sadrže slojeve gotovo iz svake ere koju su preživele - grčko-ilirske kiklopske zidine, rimski i vizantijski bedemi, kula Balšića i kasnije mletačke i turske građevine.

Ulcinjska tvrđava se nalazi na kamenoj kupici koja sa zapadne strane zatvara ulcinjsku uvalu. Grad obiluje nivoima i stepenicama i nije baš zgodan za obilazak biciklom. Teško je stradao u velikom zemljotresu 1979. godine, i umesto da bude planski obnovljen i restauriran, danas deli sudbinu ostatka Ulcinja. Haotična gradnja i novogradnja (pretpostavljam divlja jer ne vidim u koji urbanistički plan bi se ovo uklopilo) obiluje unutar zidina i betona ne nedostaje. Uprkos tome, može se naći više vrlo lepih kutaka koji odišu romantičnom slikom starog Mediterana.

Napuštam Ulcinj, i obalu mora. Ovo je već drugi put da posle više dana u planinama biciklom dođem do mora, a da ga ni ne pipnem… Malo sam se razdrmao i vozim ka Šasu, mestašcu u podnožju Rumije, desetak kilometara od mora. To mesto mi je interesantno, jer se tu nalaze ruševine čuvenog grada Svača.

Svač

Aleksandar Deroko kaže: "Ruševine prvobitno vizantiskog zatim, od XI veka, grada katoličkog episkopa. Svač je zauzeo Nemanja 1181 godine. Mongoli su grad razorili 1241. godine a stanovništvo poubijali. Svač su držali zatim Nemanjići sve do XV veka kada je ostao napušten. Grad je kovao i svoj novac (s natpisom "Sovacii civitas"). Od svega je danas ostalo na prostranoj krševitoj zaravni malo temelja starog naselja, među kojima se uzdižu još samo zidine nekih crkava, sve zaraslo u žbunje, a više ovoga, na izduženoj uzvišici iznad jednog jezera, bila je tvrđavica, koja je danas takođe potpuno u ruševinama."

Ostaci Svača su i danas u sličnom stanju kao što ih opisuje Deroko pre sedamdesetak godina.

Čitao sam teorije da je bio prestonica Duklje Vojislavljevića. Od najezde Mongola, grad se nekako oporavio, ali od kraja XIV veka propada zauvek. 1406. godine utvrđenje je napušteno a pominje se samo selo u podnožju, i tadašnji episkop moli Veneciju da pomogne u opasivanju sela zidinama, kao što je to nekada bilo.

Do ostataka Svača dolazi se kroz malo mesto Šas, nekoliko kilometara južno od puta koji vodi ka Skadru. Mesto je razuđeno, deluje siromašno a kućice trošne. Ruševine se nalaze zarasle u šikaru na ivici naselja. Sakrio sam bicikl u žbunju, i krenuo u obilazak ruševina - nekoliko vijugavih linija nekadašnjih zidina koje ponegde izviruju iz žbunja.

Ostaci crkava su mnogo uočljiviji, i izbrojao sam ih najmanje sedam. Najveća je ruševina katedrale sv. Jovana. Uz malo mašte, prošetao sam se ulicama srednjevekovnog Svača, a magiju je upotpunilo crveno-narandžasto svetlo zalazećeg sunca. VREMEPLOV Posle sam čitao da je po legendi Svač imao crkava koliko u godini ima dana, ali su arheolozi našli ostatke 15 crkava.

Osećao sam se nekako izloženo ovde, daleko od urbane anonimnosti ali opet dovoljno na videlu i nisam želeo da me mrak tu uhvati. Na svom prolasku kroz ovaj kraj naseljen Albancima, nisam imao ni najmanji problem sa lokalnim stanovništvom, čak naprotiv, sva komunikacija je bila vrlo ljubazna, ali svejedno sam se tripovao.

Vrhunac moje paranoje bio je dok sam sada već po mrklom mraku vozio putem koji vodi prema prevoju preko Rumije, nedaleko od albanske granice. Put je bio pust, i vrlo retko bi naišlo neko vozilo bilo iz jednog ili drugog smera. Kako sam krenuo u završni uspon prema granici, kao da je nastala neka pometnja. Jedno vozilo, pa odmah za njim još jedno, pa onda nekoliko vozila u koloni idu u jednom smeru, zatim u drugom. Činilo mi se da prepoznajem ista vozila. Kao da su meštani rešili da se svi kolektivno sele tamo-nazad po obroncima Rumije.

Nedugo nakon što sam prešao prevoj i krenuo na zapad severnom stranom Rumije, ugledao sam puteljak koji se odvaja udesno. Bilo je već kasno, vozio sam po mraku već najmanje dva sata, danas me je iscrpelo sunce i varenje dve litre jogurta, i nisam želeo da propustim ovu priliku ne znajući kada će se sledeća ukazati. Usporio sam malo da bih sačekao da me prođe vozilo koje me je mimoilazilo, i kada se nije videlo ni jedno svetlo na putu ni napred ni nazad, skrenuo sam brzo na taj sporedni put.

Krivudavi kameni put odveo me je nekoliko desetina metara od asfalta, blago naniže, tako da me je od asfaltnog puta zaklanjalo gusto rastinje. Ušao sam među kamene zidove, i odabrao jedan kutak ograđen zidom sa istočne strane i krenuo da otvaram šator ispod omanjeg listopadnog drveta koje se tu nekako nagnulo. Nadao sam se da će mi to obezbediti jutarnju senku i omogućiti da ujutro malo duže odspavam. Ali namučio sam se da otvorim šator, pošto klinovi nisu hteli da uđu u kamenu podlogu.

Zagledam malo bolje mesto na kom sam se smestio, liči na ostatke davno napuštenog naselja.

Tekst napisan 2016. na osnovu kratkih beleški.



mapa | trek | visinski profil | slike (19)