Od Sutjeske do Sušice

kroz NP Sutjeska i NP Durmitor
| 25. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-cg-dijagonala/tjentiste-susica/

Od Sutjeske do Sušice

kroz NP Sutjeska i NP Durmitor

Od Sutjeske do Sušice

Bosanski lonac ekspres

Ponovo je petak veče i ja se ponovo nalazim na putu za planine. Sedim u zagušljivom autobusu za Gacko, u strasnom zagrljaju sa debelim Bosancem koji se preliva iz svog sedišta na sve strane i nekontrolisano znoji po meni. Ideja je da nastavim put tamo gde sam ga prekinuo pre malo manje od dve nedelje.

Nakon naporne vožnje bez mnogo sna, izlazim iz busa u Tjentištu oko četiri ujutro. Trudim se da bicikl sklapam što je sporije moguće, ali kada sam završio, oko mene je i dalje bio gust mrak. Krećem polako da vozim makadamom prema Dragoš sedlu i na prvoj orošenoj livadi ispod puta otvaram podlošku i dremam do jutra.

Ujutro nakon doručka nastavljam sa velikim elanom uzbrdo. Prvi čovek kojeg srećem je službenik NP Sutjeska koji se naslonjen na rampu bori sa slaninom i pogačom. Poželim “dobar dan” i “prijatno”, a on meni punim ustima: “Dva evra za ulaz u Nacionalni park”. Kažem mu da ne idem u Nacionalni park, već skrećem za Vučevo i Mratinje. “Dva evra”, ostaje on uporan. Dok mu predajem harač, odjednom želi da razgovara, interesuje ga ko sam, odakle sam, gde idem… Ignorišem ga i nastavljam dalje.

Maglić i Vučevo - Peta ofanziva

Stižem do Dragoš sedla i sjajnog vidikovca na kojem sam bio prošle godine sa Srđanom i Zoricom. Uživam nekoliko trenutaka u pogledu na prašumu Perućicu pod sobom, na veliki vodopad Skakavac koji tutnji sve do ovde, iako je prilično udaljen, na grebene Volujaka i Zelengore u daljini. Dok se vraćam do bicikla, srećem grupu turista u papučama i slamenim šeširima. Došli su džipom na izlet u okviru paket aranžmana za splavarenje Tarom. Pričam malo sa njihovim vodičem. Ispostavilo se da je momak iz tog kraja i da će još danas ići do Prijevora. Iskoristih to da po njemu pošaljem neke sitnice mojim domaćinima iz Rudinskih koliba, slatkiše, bojice i bojanke za klince, kafu i nožiće i čeone lampe za starije… Uštedeo mi je najmanje dva sata time što neću morati da idem do Prijevora i nazad do Dragoš sedla.

Peta ofanziva

Inače, ovaj kraj ima i kravavo istorijsko nasleđe. Tuda se sa Durmitora preko Pive, Vučeva, Mrkalj Klada, Dragoš sedla i Sutjeske povlačio partizanski štab sa bolnicom i velikim brojem ranjenika u maju i junu 1943. godine. Tito i glavnina snaga su se izvukli iz obruča, ali je gotovo kompletna bolnica stradala (preko 7000 ljudi). Nemci su imali naređenje da ne zarobljavaju, tako da su streljani svi zarobljenici koji nisu stradali u prelazu preko divljih planina, u borbama i konstantnim bombardovanjima ili se podavili u noćnom gazu preko Sutjeske.

Među preživelim partizanima, u jednoj od jedinica kojima je komandovao Sava Kovačević bio je i moj deda, tada još šesnaestogodišnji dečak.

Posle rata, komunisti su od ovog stratišta napravili mit uz koji su generacije pre nas odrastale. Ekskurzije do Tjentišta gde se nalazi centralni spomenik stradalima su bile praktično obavezne za sve škole u SFRJ. Moja generacija je bila počašćena malo drugačijom mitomanijom, tako da sam vrlo malo znao o Petoj ofanzivi. Tek pred ovu vožnju sam malo čeprkao po internetu i ponovo pročitao “Sutjesku” Dušana Kostića, nekada obaveznu lektiru.

Dušan Kostić: Sutjeska

Ova knjiga nije baš pogodan "priručnik" za obilaženje puta kojim su prošli partizani, geografija je konfuzna i likovi se kreću sa međusobno udaljenih lokaliteta brže nego što je to realno moguće (i meni u idealnim uslovima na solidnim putevima i na biciklu, a ne njima noću i pod paljbom...). Kostić je bio tada među partizanima, ali izgleda da je roman napisao dosta kasnije, ili su mu ove sitnice igrale drugu ulogu u odnosu na likove i radnju. U svakom slučaju, knjižica je 160 strana, može se pročitati za jedno veče, pa ko nije ili koje davno čitao, treba joj se vratiti.

Prolazim pored groba Nurije Pozderca i Mrkalj Klada ispisujući polukrug oko Maglića, vozim prema Vučevu i gledam bespuće po kom su se partizani povlačili, gladni, ranjeni, po mraku i uz konstantne borbe… Prelazim na Vučevo, veliku kamenito-travnatu visoravan, opkoljenu Drinom i Pivom s jedne i stenovitim vrhovima Maglića sa druge strane. Makadamski put je dobar i brzo napredujem. Pre spusta prema Mratinju, neko vreme vozim kroz debelu senku prastare četinarske šume. Visoka prava stabla čiji se vrhovi krošnji nisu videli sa zemlje opkoljavaju me sa svih strana. Zatim sledi dvadesetak minuta truckanja makadamom nizbrdo prema Mratinju i Pivi.

Pivsko more

Ma koliko mi bila strašna pomisao na HE Mratinje i na svu štetu koju je uzrokovala, vožnja ivicom velikog modrog slatkog Pivskog mora daleko od toga da je bila neprijatna. Strmi stenoviti zidovi opkoljavaju to more sa svih strana i kad se gleda pod odgovarajućim uglom, ogledaju se u njemu. Odrazi belih oblaka trče po površini. Ponegde površinu remeti borovima obrastao otočić, ostatak neke čuke što se pre par decenija nadnosila nad Pivom. Vijugavi borovi rastu iz stena kanjona na mestima iz kojih samo oni mogu.

Prilazim brani, i znakovima “zabranjeno snimanje i osmatranje”. Ne snimam, ali osmatram. S jedne strane tanka ovalna betonska linija koja zarobljava nezamislive litre vode, a sa druge čudovišni zid visoko nadnesen nad koritom Pive. U produžetku potpun kontrast tom obilju vode - žedna reka koja se lagano cedi prema Šćepan Polju.

Nailazim na nekoliko lepih vidikovaca u blizini puta, ali potpuno su zatrpani smećem. Bez usputnih zadržavanja vozim do Šćepan Polja, i tamo ispred prodavnice uz osveženje krpim gumu i menjam par puknutih žbica. To mi je ujedno i prva (i poslednja) veća pauza od jutros.

Pivska planina

Posle krpljenja i okrepljenja krećem ponovo prema Durmitoru. Vozim prvo putem uz Taru kojim džipovi vode turiste na rafting, a zatim se odvajam i počinjem naglo da se penjem uz obronke Pivske planine do prostranog razbijenog sela koje se zove Crkvičko Polje. Tu žive roditelji tatinog kolege kojem je on i venčani kum. S jedne strane mi se žuri, a s druge nije lepo da prođem tu a da se ne javim ljudima. Tim pre što su me očekivali i pre dve nedelje kada sam trebao tu da prođem. Ok, potražih ih malo, i kako nisu bili tu tog trenutka, ja nastavih dalje prema cilju koji sam sebi zacrtao za taj dan - Sušičkom jezeru.

Polje ostavljam za sobom i ulazim u četinarske šume sa ogromnim stablima. Već je rano predvečerje, na nogama, odnosno na točkovima sam od zore, za sobom sam ostavio prilično prostranstvo i polako ulazim u “zombi mod”. Usredsređujem se na cilj: stići do mraka do jezera, i puštam lepote da mi promiču. Prolazim Gornje Crkvice, Kneževiće, Vojvodiće i dok su poslednji zraci sunca promicali iznad vrhova bosanskih planina na zapadu, ulazim u prostranstvo koje neodoljivo podseća na Mesečevu površinu (nisam bio na Mesecu, ali tako je zamišljam). Rupe obrasle niskom travom na sve strane koliko god se pogled pruža (tj. do kanjona Sušice). Taj deo se upravo tako i zove – Rupe.

Jedva da to i registrujem, dok jurim da što bolje iskoristim poslednje svetlo. Skrećem prema Nedajnom i konačno u sumrak stižem do ivice kanjona. Usput sam odbio ponudu nekih dobronamernih ljudi da prespavam kod njih. Ipak bih radije da se probudim pored Sušičkog jezera.

Sušica

Pao mrak u kanjon, a pao mi mrak i na oči, umoran sam, sit vožnje, pada mi koncentracija, a čeka me još nekih pet kilometara dug spust vrlo strmim podlokanim makadamom do dna kanjona. mogu da biram, ili da guram još sat i po - dva, jer po toj podlozi nije lako ni gurati, ili da pažljivo vozim pola sata i da se trudim da što manje padam. Nisam imao snage da produžavam dalje ovo testiranje snage, i odlučih se za vožnju. Padanje je bilo neizbežno, čak je i čudo što sam pao samo jednom. Na jednoj strmijoj okuci kada sam pokušao da se zaustavim, sva podloga ispod mene je počela da se kreće nizbrdo. Izmakla mi se kao stolnjak u mađioničarskim trikovima, i ja sam pao postrance i nastavio da klizim po tom šljunku neko vreme. Malo sam se izderao i ugruvao ruku i nogu. Biciklu nije bilo ništa ali sam malo deformisao limeno posuđe koje je bilo u bisagama.

Sad mi je već jako dosta svega, počinjem da dišem na škrge, i jedva čekam da se ovo mučenje završi. Konačno stižem do dna kanjona i prilazim zaključanoj zgradi doma. Ispred njega jedva piška mlaz iz česme, a iza poljana u koritu jezera. Pre samo dve nedelje tu je još bilo vode.

Krećem se kao usporeni film. Postavljam šator, raspakujem bisage, vadim vreću i podlošku, hranu… Teram sebe da se odgegam do česme na kupanje i po vodu za večeru. Baš sam se raspao taj dan, ali sam i prešao lavovski deo puta. Malo me brine da li ću sutra uopšte biti u stanju da sednem na bicikl.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (16)