Bežanija sa Volujaka

kad se spoje nebo i zemlja na 2000mnv
| 11. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-durmitor-biciklom/bezanija/

Bežanija sa Volujaka

kad se spoje nebo i zemlja na 2000mnv

Bežanija sa Volujaka

U sedam ujutro naglo počinje da pljušti kiša. Od tog trenutka jedino što čujem i jedino što vidim je moj šator. Šta je - tu je, pokušavam da budem strpljiv, naizmence jedem i spavam, pokušavam da skupim snagu. Posle nekih 6 sati kako je kiša bez prestanka pljuštala, a nekih 15 sati od kako sam ušao u šator, shvatio sam da je došao trenutak kada moram da odlučim šta ću dalje. Temperatura je znatno pala, i iako su mi stvari u šatoru i dalje bile prilično suve, voda je počela da se polako skuplja na dnu po ćoškovima svaki put kada vetar zatrese platno od šatora. Nisam želeo da dočekam još jednu noć na 2050 metara, ovaj put mokru i hladnu, i napravio sam plan A i plan B. Popakovao sam stvari, vreću u kesu, odeću u nepromočivu vrećicu, podlogu, i sve to u moj džak, obukao bajkersku jaknu i kabanicu i izašao napolje na zimoću. Dok sam spakovao šator (oko dva minuta) bio sam skoro potpuno mokar i nisam više osećao prste na rukama.

Krenuo sam da nosim bicikl prema Bojanskim vratima i shvatio da se ne krećem dovoljno brzo da bih se ugrejao. Skinuo sam GPS sa volana, uneo tačku, pokupio džak sa stvarima koje sam pripremio i krenuo u taktičko povlačenje po planu B. Imao sam ucrtan neki katun sa druge strane Volujaka, a u najgorem slučaju bio sam spreman da se spustim skroz dole do Suhe i Sutjeske. Na vreme sam se pokrenuo, tako da sam imao dovoljno vremena. Čak i neka koliba, staja, bilo šta gde bih mogao da se zaklonim od kiše, presvučem u suvo, otvorim vreću i založim vatru bi rešila problem…

Kako sam počeo da pešačim, brzo sam se ugrejao. A okolina je bila jeziva, iste one urvine i jaruge svuda oko mene kao i juče, samo što je sada hučao vetar, pljuštala kiša i pola prostora oko sebe nisam video od oblaka koji su klizili po površini. Obično sam prilično dobro u stanju da procenim situaciju i opasnost u kojoj se nalazim. Recimo znam da se vukovi plaše ljudi i da je nezapamćeno retko da napadnu, i još da je leto, da imaju hrane i da nisu u čoporima, ali isto tako znam da su oportunisti i da ako ih negde ima, to je onda ovde u sred ničega, daleko od ljudi, na granici između dve države i dva nacionalna parka i prašume Perućice.

Lepo je bilo što sam to sve znao i bio svestan, ali nije mi bilo od prevelike koristi da to stalno premotavam u glavi, tako da sam se uhvatio za moju srećnu misao i to malo uspona do Bojanskih vrata, prevoja između vrha Volujaka i Trnovačkog Durmitora, i spust od 500-600 metara koji je sledio mi je prošao mnogo brže nego što sam se nadao. Čak šta više, raspoloženje mi je bilo nekako pozitivno i uspeo sam da koliko toliko uživam u prirodi oko sebe…

Katun Rudinske kolibe

Tačno tamo gde sam i očekivao, u daljini sam ugledao obrise kuća, i za par minuta prišao prvoj iz koje se viorio pramičak dima i viknuo “Dobar dan!” Nekoliko trenutaka posle čujem zbunjen otpozdrav a odmah zatim vidim i zbunjeno lice kako proviruje kroz vrata. Ulazim u kolibu dok me sa svih strana proučavaju radoznali pogledi. Dok skidam kacigu, rukavice, kabanicu i mokru jaknu, polu u šali kažem “Ništa me ne pitajte šta, kako i odakle”, ali oni su to ozbiljno shvatili i stvarno me u početku ništa nisu pitali…

Sedim i sušim se pored furune u kolibi Šekarića dok mi domaćica podrgeva supu. Za početak nije bilo lako objasniti se odakle sam ja to tačno došao, pošto nisam imao štampanu kartu Volujaka, u GPS nisam uneo sve toponime (bar ne one kojima su oni baratali), a došao sam po magli i oblacima tako da ni to nisam mogao da im opišem. Ono što je mene najviše interesovalo je koliko je bila opravdana moja zabrinutost od volujačkog živog sveta. “Neće vuk” kaže baka koju sam pitao, “kuku nama da hoće, ma sve bi nas ižjeli do sada… Ali međed, međed je već druga stvar.” A ima međeda?, upitam je ja. “Mada neće ni međed”, nastavlja ona, “ovi naši međedi su biljari, ne jedu meso”. Taman da odahnem, kada baka klimajući glavom nastavlja značajno: “Ali nije međedu vjerovati…”

Vrlo brzo sam se ugrejao, osušio i okrepio kod Šekarića, i na njihovu preporuku krenuo u kolibu Komnenića gde “ima više mjesta i gde će me primiti na konak”. Nastavljam nizbrdo kroz izmaglicu i stižem do drvene kuće na jednoj uzvisici. U kamenom toru pored kuće vidim visokog mršavog čoveka srednjih godina kako se nešto bori sa ovcama. Pozdravljam ga, pokušavam da započnem razgovor, kažem da su me poslali Šekarići i da mi treba prenoćište, ali on je očigledno zauzet i samo kaže “Uđi u kuću kod ove đece” i pokaže rukom prema vratima iz kojih proviruju dve glavice, “pa ćemo posle pričati”. Ulazim kroz nizak otvor u mračnu prostoriju bez prozora sa otvorenim ognjištem na sredini i tu se upoznajem sa Vuletom i Radkom, dečakom i devojčicom od 7 i 6 godina. Simpatični su, mnogo živahniji i slobodniji od druge dece koju sam sretao u brdima. Odmah sam zatrpan pitanjima “Šta ti je ovo?”, “A ovo?”, “A čemu ovo služi?”, ali ubrzo zatim Vule me je totalno oborio s nogu. Pita on mene “A koliko ovaca ti imaš?”, i ja mu kažem da nemam ni jednu. “A koliko koza imaš?”, a ja i dalje ni jednu; “a koliko krava?”, ostaje on uporan i krene da mi postavlja isto pitanje za krmad, kokoške, itd… Na kraju iskreno rastužen mojom situacijom pita “A jel’ imaš pašče?” i tu sam se malo ‘izvadio’ i rekao da nemam ja ali ima moj brat. Naravno, nije čuo za jazavičare…

Kako se Radivoje ni posle petnaestak minuta nije pojavio, bilo mi je neprijatno da sedim unutra dok oni napolju rade, izašao sam, prišao toru, pružio čoveku ruku, predstavio se i ponudio da pomognem.

Radivoje je rešio da premesti stado iz velikog u mali tor, koji je na ocednijem mestu. Problem je što se zid malog tora ne nekim mestima obrušio a deo stoke se razbežao. “Pokupi koze i uteraj ih u tor” reče Radivoje. Ko me je vukao za jezik, mislim u sebi dok se penjem po kamenjaru i jurim za kozama, mašem rukama, galamim i apsolutno ništa ne postižem. Stiže Vule u pomoć, šibne jednu nekim prutom i ona ode pravo gde treba, šibne drugu i ona krene za prvom. Ipak nisam dorastao.

Popravismo kamenu ogradu koliko je bilo moguće i Radivoje me pošalje da nacepam drva. Hajde, bar to znam. I Vule je sa mnom, da mi pokaže koje drvo je za loženje. Mali đavo mi bira sve najgore čvornovate panjine (“sad ovaj”, “‘ajde ovaj”…), valjda da me testira. Taktički sam ih lupao po godovima i nisam se obrukao.

Ulazimo konačno svi u kuću. Potrebno mi je dugo vremena da se naviknem na dim sa otvorenog ognjišta koji može da izađe samo kroz otškrinuta vrata ili kroz otvor između dva crepa na sredini krova. Radivoje i njegova žena sire mleko, a ja se zabavljam sa klincima. Moja čeona LED lampa je instant hit, a ubrzo su otkrili moje preostale zalihe slatkiša i sve potamanili, do poslednje tik-tak bombonice.

Smišljaju dalje šta ćemo da se igramo (a hteo - ne hteo, upao sam u njihovo društvo i sad nemam izbora ;-) ). Od raznih brojalica i bajalica su brzo odustali pošto ja ne znam tekstove, i onda su me ponovo oduševili. Sad ćemo da se igramo škole (!), ja ću biti njihov učitelj i zadavaću im slova a oni će da ih ponavljaju. Da, istina je, dva deteta od 6-7 godina visoko u brdima insistiraju da se igraju škole i uče da pišu!

Oni imaju sveščicu i olovku, ja kod mene nalazim još jedan komplet, i kreće zadavanje i umnožavanje slova :-)

Posle večere stižu Šekarići u goste, valjda i dalje radoznali i da vide kako sam se smestio. Noć odmiče uz vatru, rakiju i razgovor dok napolju i dalje pljušti kiša.

Gosti odlaze i spremamo se za spavanje. Desno od ognjišta celom dužinom kolibe nalazi se drvena platforma obložena ćebadima i jastucima. U samom ćošku spavaju đeca, pa mama, pa tata, pa konačno ja zavučen u svoju vreću. Ušuškan i utopljen utonuo sam u san.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil