Donji Kolašin

Kroz postojbinu Boškovića
Durmitor biciklom - 2009 | u planinama bicikl ponekad vozi tebe 04. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-durmitor-biciklom/donji-kolasin/

Donji Kolašin

Kroz postojbinu Boškovića

Donji Kolašin

Iskustvo sa Brzim prugama Srbije bilo je slično kao pre dve godine, osim što su sada malo nabili cene karata. Ponovo sam se smestio na gornji ležaju u spavaćem kupeu a rasklopljen bicikl i stvari delom stavio na policu delom na ležaj. Bilo je dovoljno mesta da se opružim i spavam veći deo puta do Bijelog Polja. Sa kondukterima nisam imao problema. Zahvaljujući kašnjenju voza na stanicu sam stigao nakon što je svanulo, pa nisam morao tamo dugo da otpadam.

Ponovo sam se potrudio da u svoj plan obilaska Crne Gore uklopim makar i kratku posetu braći i stričevima koje imam u Vranešu kod Bijelog Polja, što je diktiralo moju polaznu tačku. Ali umesto da se kao prošli put držim glavnih asfaltnih puteva, sada, u roku od pola sata od kako sam izašao iz voza, sklopio bicikl i napakovao opremu, napustio sam dolinu Lima i uz rečicu Lješnicu krenuo prema brdima. Kod mesta koje se zove Đapanov grob je i asfalt ostao za mnom, a predamnom je bio prvi veliki uspon. Pre polaska sam na karti video da u okolini Tomaševa ima nekoliko vrhova sa imenom Grad, Gradina, Gradac… i rešio sam da probam da obiđem bar neke od njih. Jedan se nalazi na samo nekoliko kilometara od Selakovića, iznad sela Pape, i uspeo sam da trasiram moj planirani put tako da pređe preko same Gradine. Dok sam išao uzbrdo strmim makadamom, smenjivale su se guste listopadne šume i livade sa seoskim imanjima i voćnjacima. Podloga je još ponegde bila vlažna i vreme je mirisalo na kišu.

Prošao sam ispod vrha Tepe Smolovića (meštani sa kojima sam pričao ne znaju ni šta su Tepe ni ko su Smolovići) i ubrzo stigao do Gradine. U pitanju je mala kamena glavica obrasla listopadnom šumom i pokrivena mahovinom. Kameni blokovi stvarno deluju kao da bi mogli biti temelji nekog zida ili građevine, ali ne bih mogao ništa više da zaključim na osnovu toga što sam video. U literaturi nisam našao nikakav pomen a lokalci pojma nemaju… Mesto mi je bilo više zanimljivo zbog divljih jagoda i neobičnih gljiva nego gradine.

Nastavio sam putem pored Skočigorine i Grnčarevske kose i na Poljanama naišao na Rajka Belezuna (ako sam dobro upamtio prezime), autoriteta za lokalnu istoriju i geografiju. Pošto se odatle pruža lep pogled na okolinu, mogao je tačno prstom da mi pokaže šta je šta… Ubrzo sam stigao do mojih rođaka, i to iz pravca brda, odakle me nisu očekivali :-). Tokom kratke posete između pljuskova kiše sam se gostio i družio sa njima sve po protokolu i jedva nekako uspeo da se opravdam da imam prilično tesan raspored i da moram da krenem dalje. Uprkos tome sam se zadržao duplo duže nego što sam planirao, tako da sam morao malo da ‘pritegnem’ na putu dalje.

Krenuo sam prema Mojkovcu i kanjonu Tare, mom narednom odredištu i mestu gde sam planirao da prenoćim. Ali umesto glavnim putevima, ponovo sam rešio da idem preko brda, i već kod mesta na kojem se Potrčka rijeka uliva u Ljuboviđu napustio sam dolinu i krenuo uzbrdo prema selu Potrk. Iznad sela se nalazi vrh Grad na kojem nema ništa osim živahne bakice, Rose Radević, sa štrikerajom u rukama i kozama oko sebe. Baš fino se ispričasmo. Dok sam vozio kroz selo Obod i prilazio maloj planini Cer, u daljini se ukazao masiv Bjelasice, delom u oblacima, i masiv Sinjajevine kako mu se pridružuje. Ovaj kraj bio mi je zanimljiv iz još jednog razloga, tu u Obod pod Cerom se pre više od 400 godina doselio moj predak Boško. Odatle su se njegovi potomci proširili po celom kraju. I dan danas tu ima mnogo Boškovića, doduše niko od njih mi nije bliži rod. Fina dopuna mog puta pre dve godine kada sam obišao skoro sve ostale lokacije vezane za porodična predanja.

Spustio sam se kroz Lepenac do magistrale, magistralom sjurio u Mojkovac i praktično progutao tih 30ak kilometara kroz kanjon Tare do manastira Dobrilovina. Kada sam stigao u Dobrilovinu, sunce je već odavno zašlo negde daleko iza strmih zidova kanjona, ali računao sam da imam još oko sat vremena dnevnog svetla. Mogao sam da se spustim do Tare, do mesta gde sam noćio pre dve godine, ali nisam želeo da ostavljam težak uspon na Sinjevinu (oko 700m visinske razlike dužine nešto manje od 10km) za početak narednog dana, a i želeo sam da se probudim pored Zabojskog jezera.

Negde na prvoj trećini makadama koji vodi na Sinjevinu, pre nego što je počeo pravi uspon i pre nego što je pao potpun mrak, iznenadio me je ogroman vodopad! Voda se niz njega stropoštava uz veliku buku sa strme litice visoke sigurno stotinak i više metara. Čudi me da nisam ranije čuo za taj vodopad, tim pre što to nije na nekom jako zavučenom, nepristupačnom mestu. Moguće je da je u pitanju sezonski potok koji živne samo tokom vlažnih, kišnih perioda kao što je ovaj sada.

Padao je mrak, padao mi je šećer, počela je da pada i kiša a uspon je postajao sve strmiji, pa sam morao hitno da uradim nešto pametno - predao sam volan Budali, mom alter-ego saputniku. I njemu stvarno ništa živo ne smeta, prebacio u prvu i polako se isklackao do gore. Tu kada je put postao blaži a nebo se razvedrilo, brzo sam ga vratio u bocu. Rizična je to rabota, ako ostane previše napolju možda više neće hteti da se vrati…

Preostalih nekoliko kilometara puta uronjenog u crnogoricu, osvetljenog mesečinom i brojnim svicima nije bilo problem. Već je bilo skoro 11 sati kada sam stigao. Namučih se da nađem prilaz do jezera, i zapravo nisam ga ni našao; na kraju sam direktno preneo bicikl niz kamenitu strminu uronjenu u gustu šumu do livadice na obali jezera. U blizini žubori potok a malo iznad njega je izvor, idealno! Na brzinu sam raspakovao stvari i postavio logor, a oko mene nestvaran prizor: kao katran crna površina jezera, tamnija od tmine, u njoj se ogleda skoro savršeno pun mesec, vazduh pun svitaca koji se pale i gase. Ledenu vodu remetili su samo moji nespretni koraci po klizavom dnu dok su se jezerom razlegali krici užasa…

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (9)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...