Kroz Pivu

Lazar Sočica - junak dana
Durmitor biciklom - 2009 | u planinama bicikl ponekad vozi tebe 09. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-durmitor-biciklom/piva/

Kroz Pivu

Lazar Sočica - junak dana

Kroz Pivu

Ujutro sam još neko vreme uživao pored jezera, popakovao se i krenuo nazad prema magistrali i manastiru, i dalje prema Plužinama. Nekoliko kilometara od manastira naišao sam na skretanje za mesto Goransko, i znak koji kaže “Kula Lazara Sočice”. Hm, to nisam mogao da propustim :-). Stigoh lako do kule, i tu u baštici odmah ispod krenem da se dovikujem sa starijim čovekom i da ga zapitkujem, i on me pozove na sok. Reko’, što da ne… Mišo Adžić, ispostavilo se unuk ili praunuk vojvode Sočice, tako da sam u narednih sat vremena saznao sve što sam hteo i sve što nisam hteo o Lazaru Sočici :-).

Piva je prilično promenjena izgradnjom brane i plavljenjem reke i kanjona: potpopljeni su stari putevi, potopljeno je vrelo Pive, poplavljena su neka stara naselja (među njima i stare Plužine), potopljeno je mesto gde je nekad bio manastir, a crkva je izmeštena iznad. Došlo je i do administrativnih promena. Do pre pedesetak godina, Goransko je oduvek bilo centar Pive; tu je bila turska karaula sa snažnim garnizonom, i Mišo me je proveo okolo i pokazao mi ostatke kasarni, konjušnica, bunara… Sve je to danas propalo i zaraslo, jedva se nazire i neophodan je tako neko ko se toga seća dok je bilo u boljem stanju da bi se razaznalo. Uglavnom, Goransko je bilo timar Čengića, čuvenog Smail-age i njegov sina Dedage, a posle oslobođenja od Turaka svi ti vojni objekti su razrušeni a u Goransko je došao Lazar Sočica, i na neku foru postao zakoniti naslednik Dedage, što ga je učinilo jednim od najbogatijih ljudi u tadašnjoj Crnoj Gori. To ga je dovelo u brojne sukobe sa knjazom, kasnije kraljem Nikolom, ali iz Mišove priče se vidi kako je Lazar uvek uspevao da nadmudri i nekako ‘doaka’ osornom knjazu…

Svašta sam ja tu zanimljivo saznao, ne samo priče o pivskom vojvodi, na primer da je kroz kanjon nekada išao stari karavanski put koji je vezivao Soko grad, prestonicu hercega Stjepana sa Staban gradom i dalje sa Dubrovnikom. Taj je put danas potopljen ali na nekim mestima se i dalje mogu videti kamene stepenice uklesane u stenu, dalje tu su postojale ruševine nekog ‘hercegovog’ manastira koje su takođe potopljene, a ima i više starih grobalja. Jedno od njih se nalazi baš u Mišovoj šumi nedaleko od Goranskog. Nisam mogao to da propustim, upio sam sva uputstva i krenuo u potragu. Posle malo gubljenja, izbio sam na pravo mesto, tu sam kod Mišovih rođaka ostavio bajs i krenuo prema šumi.

Mesto je zaista magično, drevna šuma, debeli hlad, mukla tišina, na sve strane po šumskom podu razbacani kameni monoliti prekriveni debelim pokrovom mahovine… Atmosfera je takva da sam samo očekivao da se iza nekog drveta pojave stari sveštenici šume, dugih brada i belih odora. Prema Mišovoj priči na nekim od spomenika se još razaznaju šare ili tragovi pisma, ali nekako mi se nije dalo da uznemiravam mahovinu koja ih prekriva. Posle tog duhovnog iskustva, vratih se na ovaj svet, pokupih bajs i krenuh nazad na put prema Plužinama. Izgubio sam dosta vremena, ali ne kajem se, vredelo je.

Bioč i Lebršnik

Plužine su novo mesto (pošto je staro na dnu jezera) koje je od pre nekoliko decenija preuzelo primat centra opštine od Goranskog. Od gore kada se gleda deluje zanimljivo, smešteno na obali prostranog jezera čiji se kraci (odnosno poplavljene doline sliva Pive) pružaju na sve strane, a na površini se ogledaju strmi zidovi kanjona i daleki vrhovi Bioča. U Plužinama sam skrenuo na slepi asfaltni put koji obalom jednog od krakova jezera vodi prema selu Stabna. Napustio sam obalu i krenuo strmo da se penjem prema selu. Tu sam kod jedne od prvih kuća sreo grupu Pivljana kako nešto majstorišu oko kola i malo popričao sa njima. Bližilo se veče, pa sam im dozvolio da me ubede kako uspon na Staban grad nije vredan truda, tj. oni su mi tvrdili da je nemoguć, a ja vrlo dobro znam da nemoguć uspon ne postoji :-). Ali zato se nisam obeshrabrio kada su mi rekli da se prema Volujaku ne može ići. Mada, lepo su mi rekli da niko tu ne ide već godinama, čak decenijama, da ako baš hoću, mogu da ostavim bicikl kod tog i tog čoveka na tom i tom mestu, pa da eventualno krenem peške do Stabanskih jezera i tamo prenoćim, ali da dalje nije moguće.

Složim se ja tu sve sa njima i rešim da uradim po svome. Nastavim da vozim makadamom koji tu negde u selu smenjuje asfalt i krenem polako ali sigurno da se penjem. Nigde ni jednog skretanja, put bez greške tera samo napred. Posle jedno 5 kilometara naiđem na neprijatno iznenađenje: kompletna padina kojom put ide se odronila u dužini od 200-300 metara. Stojim i gledam šta da radim, krenem malo peške, biram put… Skinuo sam deo tovara i ručno preneo na drugu stranu, pa se vratio po bicikl, i onda polako po siparu, stenčugama, prevrnutim deblima… Tu sam izgubio blizu sat vremena.

Posle odrona makadam je u voznom stanju još oko kilometar i tu na ulazu u staro selište prelazi u stazicu. Istinski jezivo mesto; naizgled plodna, vodom bogata dolinica stegnuta između padina Bioča i Lebršnika a unaokolo samo kamene kuće bez krovova, zidići vijugaju, sigurno par desetina objekata. Odmah mi je bilo sumnjivo, pošto znam da je preko ovog kraja prešla Peta ofanziva (Sutjeska), doduše preko Vučeva, ali možda je jedan deo išao i ovuda. Onda sam naišao na spomen ploču koja to potvrđuje. Selo je zaista stradalo tokom drugog svetskog rata; na osnovu teksta na spomeniku i priče koju sam kasnije čuo, pre nego što su u selo (tj. zaseok Jezera) ušle fašističke snage, muškarci su se povukli u pećine po brdima a žene, decu i starce ostavili računajući da ih vojska neće dirati. Međutim, svi su pozatvarani u kuće i živi spaljeni. Selo je od tada ukleto i nije obnavljano. Jezivo…

Stabanska jezera

Dok sam gurao dalje uzbrdo prema Malom jezeru, trudio sam se da razmišljam o nečem veselijem. Polako se bližio mrak, i trebalo je uskoro da nađem mesto za noćenje. Malo jezero niti je zanimljivo, niti pored ima neko zgodno mesto. Žljeb između dve velike planine u kojem sam se nalazio postajao je sve strmiji. Od Malog do Velikog Stabanskog jezera staza ide strmo uzbrdo kroz staru listopadnu šumu, punu ogromnih stabala. Stigao sam do jezera i odmah uočio zgodno mesto za noćenje.

Nisam znao da li su se veseli Stabanci samo zabavljali kada su mi rekli da gore ima međeda ali da ako naložim vatru, neće me dirati tokom noći. Ne želeći to da proveravam, dobro sam se potrudio oko postavljanja logora. Odabrao sam mesto za šator iza stene, nekoliko metara od obale jezera. Ivica šume je bila udaljena desetak metara, nije baš idealno, ali nisam imao izbora. Tih poslednjih sat vremena dnevnog svetla iskoristio sam za mahnito skupljanje suvih grana. Kako je vreme prolazilo, senke su se produžavale i bilo je sve manje prijatno zalaziti u šumu. Kada sam procenio da je dovoljno drveta, na brzinu sam dovukao gomilu krupnijeg kamenja, odabrao mesto, nazidao dva ognjišta, ostavio jednu manju gomilu kamena za “opšte namene”, i krenuo brzo da cepam drvo, što kolenom, što na polugu. Dovukao sam čak i jedan veći balvan koji sam tu “ugradio” :-). Kada sam to završio, ostalo mi je taman još desetak minuta sutona da otvorim šator, postavim logor i založim vatru.

Bio sam zadovoljan i u društvu vatre sam se osećao bezbedno. Napravio sam večeru, prokuvao vodu iz jezera pošto u blizini nije bilo “žive” vode, okupao se i prepustio malo igranju sa fotoaparatom. Kada je došlo vreme za spavanje, zatvorio sam logor time što sam preneo malo žara u manje ognjište i dobro založio obe vatre. Ostalo je još samo da hranim moje vatre tokom noći. Bez greške sam se budio svaka dva sata da razdžaram ognjišta i dodam drveta, i tako do jutra. Naravno da je većina ovih “mera predostrožnosti” bila preterana ili suvišna, ali zaokupilo mi je vreme i misli, i učinilo da se osećam bezbednije.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (33)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...