Šaransko polje i istočni Durmitor

Trka sa kišom preko kamene Sinjevine i travnatih obronaka istočnog Durmitora
| 05. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-durmitor-biciklom/saranci/

Šaransko polje i istočni Durmitor

Trka sa kišom preko kamene Sinjevine i travnatih obronaka istočnog Durmitora

Šaransko polje i istočni Durmitor

Budim se pored prelepog jezera i vidim ga skroz drugim očima nego sinoć. Savršeno čisto, savršeno bistro, smešteno u cirk strmih obala obraslih gustom četinarskom šumom, nema tragova ljudske aktivnosti (samo nekoliko drvenih klupa na livadici gde sam spavao). A oko jezera prašuma! Stabla kako umiru tako padaju i niko ih više ne dira i ne remeti. Šetam oko jezera, ne mogu da odolim umivam se po peti put u ledenoj vodi, doručkujem musli na obali dok oko mene lete i po meni šetaju plavi leptiri. Neopisiv osećaj harmonije… Sinoćni naporan uspon po mraku i kiši zanemariva je cena, zadovoljan sam svojom procenom i odlukom.

Nakanjujem se konačno da krenem dalje. Pored prirodne lepote, ovaj kraj mi je zanimljiv i zbog porodične istorije. Baš kod ovog jezera je moj pradeda Marko pre stotinak godina imao kolibu. A iz Šaranaca, plemena i široke oblasti kroz koju treba da prođem do Durmitora mi je prababa.

Kako odmičem od jezera i blago se penjem iznad 1600-1700 metara iznad nivoa mora, četinarske šume se razređuju i smenjuju ih beskrajne kamenite uvale pokrivene travom: Šaransko polje. Putevi su solidni, sa kamenom podlogom, u dobrom su stanju, tj. ne krune se, dobro trasirani, svaki metar uspevam da vozim. Stižem do Studenaca, prve ‘kritične tačke’ u mom planu. Želeo bih da prođem pored Zminičkog jezera ali nisam uspeo da nađem ni jedan put koji ga veže sa Šaranskim poljem a da ne moram da idem jako okolo-naokolo, tako da je ostalo na tome da kod Studenaca nađem neku kozju stazicu kojom bih se popeo na Šiljatu glavicu i tu izbio na neki makadam. Razgovaram sa meštanima, čudno me gledaju, još čudnije kada sam im rekao šta planiram ali pošto je bio u pitanju mlađi čovek nije me mnogo smarao odvraćanjem već me je snabdeo vodom i uputstvima. Zahvaljujući njemu sam zaobišao jaruge koje se iz daljine ne vide i bez čega bih se sigurno u njih zapetljao…

Bicikl mi je još bio pretežak za takve egzibicije (bisage pune hrane), ali sam i dalje bio svež i odmoran tako da sam bez većih problema stigao do Šiljate glavice, a tamo, prelepa šuma, sve miriši na smolu, odličan makadamski put, ali vidi se da dugo nije korišćen, pa je svuda po njemu niklo cveće. Blaga nizbrdica i tako sve do nekoliko kilometara pre jezera gde kreće asfalt. Samo jezero mi se nije previše svidelo, pored njega je put, okolo kućice a sama voda zabarena, obrasla vodenom vegetacijom. Vozim prema Njegovuđi i tu prvi put vidim Durmitor, opkoljen sivim oblacima. I vreme je malo hladnije, ali mrzi me da se oblačim pa kompenzujem bržom vožnjom, pošto i onako je sve asfalt.

Istočni obronci Durmitora

Kod Bara Žugića zastajem na “grčkom” groblju pored puta. Sadašnje stanovništvo Jezera, oblasti oko Durmitora, su Drobnjaci koji su se tu doselili sa juga pre nešto više od dvesta godina, i odatle potisnuli Kriče, bratstvo Mataruga koje je posle krvavih borbi za pašnjake prebeglo severno od kanjona Tare, u oblast koja se danas zove Kričak i gde žive njihovi potomci. Stara groblja po Durmitoru i njegovoj okolini su još starija i od Kriča, i dosežu do ranog srednjeg veka, a sadašnji stanovnici ih nazivaju “grčka” ili “latinska” groblja, što oslikava pojam starosti u njihovoj svesti.

Prošao sam Riblje jezero, Vražje jezero i Ševaritu lokvicu, prilično nezanimljiva mesta. Jedino što je zanimljivo je legenda vezana za Vražje jezero.

Predanje o začeću Jabučila

Po predanju Jezera (stari naziv za okolinu Durmitora) su nekada pripadala moćnom vojvodi Momčilu, istom onom iz narodne pesme Ženidba kralja Vukašina. Dvorac Pirlitor je bio na jednoj čuki iznad kanjona Tare nekoliko kilometara severno od današnje Njegovuđe, a kod pomenutih jezera su kmetovi napasali vojvodine konje. Međutim, primetili su da se nešto čudno dešava, da u suton iz jednog od jezera izlazi magični crni pastuv, i da zaskače vojvodine kobile. Kada bi oplodio kobilu, ritnuo bi je zadnjim nogama u stomak, kako na svet ne bi donela ždrebe. Jednom prilikom vojvodini konjušari se sakriju pored jezera i istrče par trenutaka pre nego što je pastuv udario kobilu, uplaše ga i oteraju, a nju odvedu u Pirlitor gde je na svet donela čarobnog letećeg konja, legendarnog belog Jabučila. A jezeru je ostalo ime Vražje...

Na putu prema Pošćenskom jezeru vreme se sve više kvarilo, dok se postepeno kiša koja je sipila nije pretvorila u pravu provalu oblaka sa munjama i gromovima koji su prštali na sve strane. Brzo sam prišao do prvog kolibe i tu zamolio da se sklonim dok ne prođe najgore. Dobri ljudi, Karadžići (kažu Vuk im je dalji rod, dok za druge Karadžiće nisam pitao) ne samo da su me primili u svoju skromnu kolibu, nego sam odmah dobio mesto pored furune, šolju (kišjelog) mlijeka i komad domaće pogače. I porciju vesti koje mi se nisu dopale. Kiša pada na Durmitoru svaki dan već skoro dva meseca, kaže moj domaćin. Njega brine to što ne može da kosi i plasti i što mu seno truli, a mene brine što će mi to bitno poremetiti planove. Tu je i baka koja svaki čas nervozno proviruje napolje i kako pukne grom ponavlja “kuku, gdje li je sad on”. Unuk, dečak od 15 godina, je otišao po goveda i nije uspeo da se vrati pre nevermena. Nadam se samo da je i njega neko “spasio” od oluje kao što su oni spasili mene…

Čim je kiša malo oslabila i čim je prestalo da grmi i seva zahvalih se na gostoprimstvu i pođoh prema Žabljaku, da stignem po danu i pre nego što eventualno opet počne čudo… Spustih se pored Pošćenskog jezera, i blago meni, nađoh jedini blatnjavi put na celom kamenitom Durmitoru! Tu se pravi nova magistrala pa je zasečeno pola brda i teku potoci blata, blata koje ulazi svuda, u patike, čarape, na lančanik, ispod blatobrana, između kočnica. Točkovi se odavno više ne okreću, vučem bicikl kao plug dok se kroz bujicu probijam uzbrdo prema asfaltu. Bisage sam srećom dobro obezbedio. Jeste da su od kilavog materijala, tj. nisu nepromočive, ali napravio sam podlogu koja dođe ispod njih i štiti ih od vlage od dole i ciradu koju zategnem od gore, a moj patent sa čičak trakama se odlično pokazao!

Stižem na asfalt, čistim se koliko mogu od najkrupnijih komada blata, jurim nizbrdo a blato pršti sa točkova i leti na sve strane. Kiša sve vreme pada, nekad jače, nekad slabije, ali svejedno mi je, i tako sam odavno mokar. Brzo stižem na Žabljak. Dušanki sam poslao poruku ranije tog dana da me očekuju, ali i oni su se negde penjali i pokisli do gole kože. Pošto još nisam dobio odgovor, a ne znam tačno gde su, počinjem da kružim po Žabljaku. Idem prvo prema Ivan Dolu, pošto je bila neka varijanta da će tamo biti smešteni i tu konačno dobijam Dušanku i tražim od nje uputstva: “kuda dalje?” Ipak nisu na Ivan Dolu, džabe sam se penjao strmim asfaltom do gore, vraćaj se nazad prema Žabljaku. Stižem u Žabljak, ali opet sam promašio vikendicu - zovi opet i nazad prema jezeru. Ovaj put nema greške, napolje istrčava kratko ošišana devojčica (Asja) i maše narandžastim kišobranom, nema šanse da promašim.

Ostavljam bajk pod nadstršnicu, stružem blato sa sebe i pokušavam da se upristojim koliko mogu pre nego što uđem među ljude. A tamo, puna kuća, uglavnom meni nepoznatih lica, svi sa gomilom pitanja koja prestižu jedno drugo. Ali družina je skladna i opuštena, tako da sam se vrlo brzo uklopio i osetio primljeno.

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (21)