Uspon na Volujak

ili: šta zna dete šta je hiljadu kila
| 10. 07. 2009. http://perpetuum-mobile.net/2009-durmitor-biciklom/volujak/

Uspon na Volujak

ili: šta zna dete šta je hiljadu kila

Uspon na Volujak

Od kako je svanulo, nisam se više trudio da održavam vatru, ali do jutra još je bilo dovoljno žara da je razbudim i iskoristim za pravljenje doručka. Da ne pominjem da mi je ostalo još više nego dovoljno drveta :-). Popakovao sam se i krenuo u jednu od najsuludijih avantura do tog trenutka. Očekivao sam da će biti mnogo penjanja, tako da sam u skladu sa tim prepakovao stvari. Najteže sam stavio u ranac na leđima (alat na primer), i u džak koji sam nosio vezan preko bisaga. Tako da kada je to bilo neophodno (a što će reći tokom većeg dela tog dana) mogao sam tovar da razbijem u dve celine i borim se sa jednom po jednom.

Kod Velikog Stabanskog jezera prestaju sve staze. Stara se staza ponegde nazire, ali je najvećim delom neupotrebljiva, pošto ide kroz strmu vlažnu šumu, bogatu rastinjem i posutu popadalim stablima, i tako narednih 2 kilometra. Bila je muka živa probiti se, em je strmo, klizi podloga, preskačem balvane a još mi se volan, pedale, lanac, menjač kače za rastinje. Najsporija dva kilometra u mom životu.

Volujak

Konačno sam izbio iz šume kod lokve koja se zove Ljubota. Iza leđa sam ostavio Bioč i Lebršnik u njihovom zagrljaju u Ljubotinskom klancu, i krenuo direktno prema Volujku (odnosno Volujaku, kako su me kasnije ispravili da se kaže). Nije bilo manje strmo, čak šta više, i strmije nego do tada, ali bar nije bilo rastinja, i bio je kamen a ne zemlja koja klizi. Naravno, ni tu nije bilo staze uz koju se moglo gurati, nego sam sve nosio “na kvotu”: pogledam na GPS koji mi stoji na volanu i koji kaže recimo 1620m iznad mora, kažem “ajmo na 1640”, stegnem zube, uzmem dah i hop-hop-hop, sa kamena na kamen dok ne stignem gde sam smislio, tu malo odmorim, pa opet. I tako do Volujaka :-). Ali to se neće desiti tog dana…

Ne mogu dovoljno da naglasim u kakvoj sam se divljini nalazio… Nigde nikakvog traga o skorijem boravku ili prolasku bilo ljudi, bilo stoke, samo poneko razrušeno i odavno napušteno katunište usput. I svuda samo nema golet. Jedini zvuk koji se povremeno čuje bio je huk motora aviona negde visoko iznad moje glave. Pošto u pitanju nisu velike kilometraže, nadao sam se sve da ću naići na neki prohodniji teren, makar toliko da mogu da guram, čime bih se dosta brže kretao, prešao Volujak i stigao do Trnovačkog jezera. Mađutim, Volujak se još nadnosio iznad mene, a bližio se mrak. Vetar koji je duvao celog dana počeo je da pojačava i da postaje hladniji. Ušavši u jednu veću vrtaču, poslednju koju sam video pred sobom, nekih 200m visinski ispod Bojanskih vrata, rešio sam da ne želim da me mrak uhvati na goleti na vrhu planine.

Iznuđeni smeštaj sa pogledom

Rastrčao sam se po okolini, našao ocedno, ravno mesto za šator i doneo snega iz obližnje snežnice koju sam od gore video, pošto sam ostao bez vode. Zaista bi mi godilo da i noćas spavam pored vatre, ali ovde od vegetacije rastu samo niski zakržljali borići koje meštani zovu kleka. Brzo sam se snašao i krenuo da odlamam najniže, suve grane sa kleka opružene po zemlji i uskoro nakupio manju gomilu, mnogo manju od one sinoć. Još jedan problem se pojavio: gore nema signala za mobilni, a mojima se nisam javio od prethodnog jutra. Po planu je trebalo da sam već odavno ovo prešao, ali kako sam mogao da znam da ću pet kilometara prelaziti od jutra do mraka! U suštini najgore mi je bilo što sam se brinuo da će se mama brinuti. Kud sam joj uopšte govorio procene gde ću kada biti…

Otvorio sam šator i pažljivo postavio logor, tako što sam bicikl i druge metalne stvari postavio malo dalje od šatora. Nazidao sam i ogradio sebi ognjište od kamena i krenuo da palim vatru. Ali uzalud… Nisam imao ni dovoljno papira ni potpale da bih uspeo da upalim polu-sirovo, polu-vlažno drvo, i posle nekih dvadesetak minuta bezuspešnog pokušavanja odustao od vatre. Treba li da pomenem da sam dva dana po povratku u Novi Sad kupio hepo kocke? :-) VREMEPLOV Hepo kocke baš i nisu ekološki prihvatljivo rešenje.

Ništa od vatre… Zavukao sam se u šator, legao u otkopčanu vreću, pored mene stalak od fotoaparata i otvoren švajcarski nož, i raširio uši. Na brzinu sam prošao kroz nekoliko mogućih scenarija i zaključio da ako bi bio jedan, imao bih dobre šanse, dok ako bi bilo više, uh… Ne bi se moglo reći da sam bio previše opušten. Cele noći sam kroz podsvest razdvajao bezopasne od opasnih zvuka, a planina je noću sve samo ne tiha…

Integralni tekst napisan u proleće 2010.



mapa | trek | visinski profil | slike (13)