Glavnim grebenom Velebita

od Zavrate preko Struge i Vaganskog vrha do Ivinih vodica
| 06. 06. 2011. http://perpetuum-mobile.net/2011-velebit/livadama-i-glavnim-grebenom/

Glavnim grebenom Velebita

od Zavrate preko Struge i Vaganskog vrha do Ivinih vodica

Glavnim grebenom Velebita

Sutradan se sa mukom opraštamo od Zavrate. Dan je težak, gomile sivo-belih oblaka pritisle su Velebit i sve miriši na kišu. Već je blizu podne kada smo konačno krenuli prema Malom i Velikom Rujnu. Prva dva dana išli smo kroz listopadne prašume i po kršu i kamenjaru. Treći dan opet nosi nešto skroz drugačije - ogromne, prostrane livade prošarane retkim četinarima. Prolazimo pored crkvice, vidimo malo krdo polu-divljih konja čija je sudbina da završe u kobasicama. Tako nam je rekao čovek koga smo tu sreli.


Rujno

Prolazimo pored četinarske šume nedavno načete požarom i započinjemo nemilosrdni uspon ka Stražbenici i Buljmi. Borim se za dah dok napredujemo kroz kamen i četinare i naglo dobijamo visinu. Konačno mala nagrada - sa Stražbenice se otvara pogled ka zelenom moru krošnji Velike Paklenice. A ispred nas sivi krš i kamen iznad kog su još sivlji oblaci.


Pogled ka Paklenici

Izlazimo iz pojasa šume i kroz kamen i sipar se probijamo do prevoja Buljma - vrata koja vode u skroz neki drugi svet, svet kamena i trave, ponekog bora krivulja ili kržljave bukve.

Stižemo do skloništa Struge, ulazimo unutra, a tamo, same u skloništu - četiri mlade splićanke. Alen i ja smo oduševljeni, Ela nešto manje. Hoće da založe vatru ali vlažno je drvo i potrošile su sve šibice pokušavajući. Imam i upaljač i šibice, ali vadim kresivo i kremen, pravim predstavu dok im nonšalantno palim vatru priručnim sredstvima kao da sam to radio hiljadu puta. Srećom varnica je odmah pala gde treba pa nisam ispao smešan.

Pozdravljamo se sa mladim avanturiskinjama, i pored visokogorskog vrta koji se nalazi uz sklonište, nastavljamo uspon ka izvoru Marasovac - poslednjem do uveče.


Kao leptirak

Već smo zašli na kontinentalnu stranu Velebita i kontrast je oštar - kamene padine pokrivene travom i prošarane krivuljem, prizor koji se ne razlikuje mnogo od Durmitora, Volujaka ili Bioča.

Grozno se osećam, pritisli me teški oblaci, tutnji mi u glavi. Možda nije bila najbolja ideja da u petak dam krv da bih dobio dva slobodna dana… Konačno izbijamo na Vaganski vrh, i tamo mućkam kafu 18 u 1 - šest kesica 3u1 u nešto više od pola litre vode. To me malo diže iz mrtvih.

Odmaramo na Vaganskom vrhu, skriveni od hladnog vetra, šćućureni u krivulje i kamene polukrugove koji su verovatno pre 20ak godine korišćeni kao orlovska gnezda. Pogled se otvara ka kamenitim odsecima severoistočnih litica grebena, ka moru i Pagu, ka prostranstvima šume u podnožju…


Pogled ka moru i Pagu

Nastavljamo dalje grebenom, kafa deluje i moral mi već ide uzlaznom linijom. Negde na pola puta do Svetog brda, skrećemo naglo na jug, i počinjemo strmo da se spuštamo ka Ivinim vodicama. Pogledom smo ispratili naznaku zalaska sunca, negde daleko u crvenkasto-smeđoj tmini i izmaglici na zapadu. Dok silazimo pred sobom vidimo Pag i more, i nešto bliže Paklenicu. Kako se spuštamo, tako Paklenica počinje da dominira.

Sa kamene goleti ulazimo u prve šumarke. Alen dobro zna put, i odaje auru sigurnosti. Bez dileme je jasno da voli ovo mesto i da mu srce igra kako prilazimo. “Vidi, govno medvjeda” pokazuje nam pobednički i podseća nas sedmi put kako je tu nedavno video medveda.

Šumu je već bilo progutalo sivilo kada smo stigli do Ivinih vodica, male kamene kuće sa drvenim pokrivenim tremom, ušuškane u bukovu šumu na strmoj južnoj padini Velebita. Danas je to planinarsko sklonište, u toku rata je bila isturena baza hrvatske vojske a pre toga je mislim bila šumarska kuća.

Imamo dovoljno vremena da se udobno smestimo, snabdemo vodom iz obližnje čatrnje, nacepamo drva… Kad je pao mrak uz večeru uživamo u šumskim mirisima i zvucima, dok se puhovi jure po granama iznad nas i povremeno nas gađaju kapicama od bukve. Mrak remete jedino oči koje zasvetlucaju sa poneke radoznale glave koja se spusti da vidi ko je tu došao u njihovu šumu.

U toku noći nestalo je primirje u ratu između bure i juga, a koje je vladalo prethodnih par dana. Vetar i kiša počeli su neposredno nakon što smo legli da spavamo a kulminirali su u oluji koju ću uvek pamtiti. Strašna sila vode i elektriciteta koja se danima skupljala oslobodila se u jednom naglom naletu besa i žestine. Pljuskali su naleti kiše po limenom krovu iznad naših glava i praskali gromovi, dodatno pojačani kamenim liticama oko nas.

Dugo sam ležao ušuškan u vreću, sa otvorenim očima u potpunom mraku, slušao i divio se toj stihiji koja se odjednom smirila, naglo kao što je nastala. K’o da se postidela, primirila i za sobom ostavila samo osećaj rasterećenja i miris ozona i vlažne zemlje.


6. jun 2011. Zavrata - Vaganski vrh - Ivine vodice


mapa | trek | visinski profil | slike (52)