Perućica

kroz prašumu do velikog vodopada
| 19. 07. 2012. http://perpetuum-mobile.net/2012-trnovacko-jezero/perucica/

Perućica

kroz prašumu do velikog vodopada

Perućica

Šesti dan - uspon na Trnovački Durmitor

Poslednji dan, od ranog jutra daje znake da će biti vrlo topao. Pakujemo se, dajemo poslednje instrukcije našim Nemcima koji se penju na Maglić i krećemo put Prijevora. Od Prijevora kolima do Dragoš sedla.

Dragoš sedlo je prevoj na Magliću sa kojeg je moguće ići prema Mrkalj kladama i Vučevu. Danas se tu nalazi mali parking i kratka markirana staza (oko 200m) koja vodi do stena sa kojih se pruža lep pogled na prašumu Perućicu, na masiv Volujaka iza nje, na dolinu Sutjeske u koju se Perućica uliva i na Zelengoru koja se pruža iza.

U samom srcu Perućice belasa se 70ak metara visok vodopad Skakavac. Više puta sam ga gledao sa ovog vidikovca, prošle godine sa stene kod Zečevog dragoša (neposredno iznad vodopada) i tada sam prošao blizu podnožja ali nikad nisam bio baš ispod samog vodopada. Prateći kartu, gps, ranija iskustva i uputstva lokalaca, krećemo spiralno da se spuštamo sa Dragoš sedla.

Prašuma je šuma koju čovek ne dira veoma dugo i u kojoj je vegetaciji dozvoljeno da u svom izvornom sastavu i rasporedu napravi pun krug. Stabla nesmetano rastu stotinama godina i desetinama metara, a kada dovoljno ostare padaju pod sopstvenom težinom. Te grdosije prečnika i po dva-tri metra niko ne uznemirava kako u životu tako i u smrti. Nastavljaju da leže i raspadaju se na šumskom podu vraćajući u okolinu svo bogatstvo koje su vekovima upijala.

Jedna od poslednjih takvih šuma u Evropi je Perućica. Osećaj prolaska kroz nju je magičan. Pored debelog ‘lada stoletnih stabala, oseća se i drevnost šume. I šumski pod je drugačiji nego u šumama kojima se gazduje. Lepo je to sve videti i osetiti, ali ujedno je i tužno to što se toliko čudimo i divimo kada vidimo šumu koja izgleda onako kako bi sve šume trebalo da izgledaju.

Imali smo sreće spuštajući se do vodopada. Izbegli smo klizišta, vododerine i stene i prilično lako sišli tih 400 kusur metara. Teško je rečima opisati kameni amfiteatar dubok stotinak metara, nad kojim se sa jedne strane nadvisuje šarena stena Zečevog dragoša, sa druge strme litice a između se stropoštava sa visine od oko 70 metara vodom bogata rečica Perućica. Vodopad je sebi iskopao bazenčić, tako da se tu sad nalazi malo jezero, koje smo morali da testiramo. Voda osvežavajuća, ima bar 2-3 stepena.

Vodopad gleda na uzano kamenito korito u kojem ključa Perućica i desno od njega kosa ravan oko 15x15m potpuno obrasla omanima koje obleću svakojaki leptiri. Mahovina, paprat, odraz u vodi, šarene stene, rekao sam odmah da je teško opisati…


http://y2u.be/6h9mVKuhaXE

Obilazak vodopada platili smo vrlo strmim usponom koji je usledio. Trebalo je vratiti 400+ metara koje smo izgubili. Ponovo smo imali sraće u traženju puta i brzo i lako smo izbili na markiranu stazu koja od Tunjemira ide do Dragoš sedla. Za sve ukupno, silazak, dugu pauzu i kupanje kod vodopada i penjanje trebalo nam je nešto više od tri sata. Na Dragoš sedlu nas u kolima čeka lubenica od desetak kila koju smo u slast savladali na vidikovcu sa pogledom na Perućicu i vodopad. Dostojna kulminacija našeg putešestvija.

Poslednje mesto koje obilazimo je Dolina heroja u Tjentištu. Ne bih sada ovde mnogo da pišem o Partizanima, politici, istoriji, Bitci na Sutjesci, svako koga interesuje može lako da nađe nešto o tome u onoj meri u kojoj ga interesuje. Samo da pomenem da je pre 69 godina 20 hiljada partizana “planinarilo” danima po ovom području, okruženo sa 120 hiljada nemačkih, italijanskih i ustaških vojnika, konstantno bombardovano artiljerijom i avijacijom. Pri tome su sa sobom nosili oko 3 hiljade ranjenika.

Mesec dana su se povlačili po istom tom slabo naseljenom području u kojem smo mi sada bili, ali bez opreme, adekvatne obuće i odeće, bez pojačanje, snabdevanja, hrane ili lečenja. Trčali su na iste te čuke na koje smo se i mi sada penjali, borili se prsa u prsa da ih osiguraju i da obezbede koridor za povlačenje jedinica i centralne bolnice iz obruča. Posle mesec dana borbi, od Durmitora preko kanjona Pive i Tare, preko Vučeva, Bioča, Maglića, klisura Suhe, Sutjeske i Hrčavke, preko Zelengore, uspeli su da se izvuku iz obruča sa ukupno oko 7 hiljada žrtava. Nemci nisu zarobljavali.

Ok je da svako ima mišljenje i stav o politici, levici i desnici ali svejedno mislim da je sramota da spomenik žrtvama koje su ovi ljudi podneli bude u takvom stanju u kakvom je danas.

Integralni tekst napisan krajem jula 2012.



mapa | trek | visinski profil | slike (38) | video klipovi (1)