Uspon na Volujak

greben koji dominira okolinom
| 17. 07. 2012. http://perpetuum-mobile.net/2012-trnovacko-jezero/volujak/

Uspon na Volujak

greben koji dominira okolinom

Uspon na Volujak

Četvrti dan - uspon na Volujak

Nakon što smo više od 30 sati najvećim delom proveli u šatoru, sutradan smo rešeni da se mrdnemo bez obzira na vreme. Krećemo na Volujak – najobimniju planiranu šetnju. Nebo je uglavnom vedro, ali duva vrlo hladan vetar, pravo do kosti.

Izlazimo na livadu iznad jezera podno Trnovačkog Durmitora, i ‘gađamo’ travnati greben Volujaka koji smo šmekali sa Maglića par dana ranije. Tu je nekada neko nešto markirao, ali markacija je toliko sporadična da nije moguće osloniti se na nju. Srećom teren je vrlo pregledan i nekako ‘logičan’, pa pronaći pravi put nije teško.

Prolazimo stada ovaca, goveda, mala krda konja koja slobodno tumaraju. Pred sobom vidimo Volujak, iza nas je Maglić i dolina Suhe. Počev od vrha Mali Oštrikovac greben je pretežno obrastao u kleku koja nam malo otežava kretanje, ali i pruža zaštitu od ledenog vetra.

Stižemo na krš glavnog grebena Volujaka, i na vrh Veliki Oštrikovac i nastavljamo dalje grebenom na sever prema Badnjinama. Sa Volujaka se vrlo lepo vidi Maglić “od glave do pete”, vide se livade oko Prijevora, prostrane šume u dolinama Suhe i Perućice. Vidi se naravno i Trnovačko jezero sa svoja dva čuvara: Trzivkom i Trnovačkim Durmitorom. Sa druge, hercegovačke strane vidi se neobičan greben Lebršnika koji me neodoljivo podseća na Vidličevo krajište na Staroj planini. Iza Lebršnika je Gatačko polje i dim šumskog požara negde u okolini Bileće.


I sam greben Volujaka je sve samo ne dosadan. Smenjuju se livade i uvale, vrhovi i kamene čuke, škrape, rupe i sipari, snežnici, “šume” kleke… Svaka isturena tačka pruža malo drugačiji uvid u ovo šarenilo.

Najdalja severna tačka grebena do koje stižemo je bezimeni vrh, poslednji pre Badnjine. Ispod njega se nalazi nešto što bi se moglo opisati kao Đavolja varoš na steroidima. Džinovske kamene kule i dimnjaci nekako najviše podsećaju na prste koji izbijaju iz zemlje, a tako se i zovu – Prsti. Podseća malo na Trešteni vrh na Maganiku, ali je mnogo manje.

Vraćamo se prema Oštrikovcu i zatim na putu do vrha Volujaka prelazimo preko Studenca i Rudinskog koma. Sa koma se kao na dlanu vide katun Rudinske kolibe i dolina Boja – lavirint kleke i sipara između Volujaka i Trnovačkog Durmitora.

Pogled sa vrha Volujaka Pogled sa vrha Volujaka

Napipavamo ponovo markaciju, i pratimo je na napornom usponu na vrh Volujaka. Sam vrh nudi pogled na ono što smo već videli iz malo drugačijeg ugla i sa oko 200 metara veće visine.

Durmitor sa vrha Volujaka Durmitor sa vrha Volujaka

Ledeni vetar duva ceo dan. Kada izađemo na otvoreno oblačimo sve što imamo i žalimo što nemamo kape, šalove, rukavice. U zavetrini se situacija menja naglavačke: sunce prži a krš ga reflektuje i temperatura skače preko trideset. Na vrhovima posle par brzih pogleda po okolini, prvo što tražimo je zavetrina. Tako smo i na vrhu Volujaka najviše vremena zapravo proveli u rupi na vrhu Volujaka.

Prevoj Bojanska vrata na koji stižemo spuštajući se sa vrha Volujaka je prava raskrsnica sa koje se može ići dalje grebenom Volujaka, preko Ordenih dolova do vrhova Bioča, preko prevoja na Trnovački Durmitor i Trzivku ili dole u Boju – procep između Volujaka i Durmitora. U nekoj varijanti, trebalo je da nastavimo i isti dan obiđemo još nešto, Vitlove, Trzivku ili Durmitor, ali se ipak spuštamo u Boju, nazad ka kampu.

Kroz Bojanska vrata i Boju sam već ranije prolazio i nikada mi se nije naročito dopadala. Bestragija ispresecana jarugama, klekom i siparom. Markacije u gornjem delu uopšte nema ali tu i tamo se nalaze kameni čovečuljci koji označavaju pravac kojim je moguće proći. I mi smo malo doprineli popravkom postojećih i dodavanjem novih tamo gde su nedostajali.

Izlazimo konačno iz Boje i izbijamo na Rudinske kolibe. Pošto sam tu već ranije prolazio i poznajem neke od stanovnika katuna, zastajemo malo da se javimo i porazgovaramo. Ponovo dobijam grdnju od babe u katunu (“kukavče jadan ne bio”) za glupost koju sam napravio pre par godina. Grdnja traje nekoliko minuta na veliku zabavu mojih saputnika.

Stižemo do jezera, grupa sređuje kamp i loži vatru a ja sam trknuo do Prijevora po još hrane iz kola.

Integralni tekst napisan krajem jula 2012.



mapa | trek | visinski profil | slike (47)