Ada Bojana

kampovanje na moru sa bebom
| 05. 08. 2015. http://perpetuum-mobile.net/2015-vuk-gorski-i-morski/ada-bojana/

Ada Bojana

kampovanje na moru sa bebom

Ada Bojana

Veliki peščani trougao, opkoljen sa dve strane rukavcima Bojane a sa treće talasima Jadranskog mora koji se skoro nikad ne smiruju, Ada Bojana je bila jedno od retkih mesta na crnogorskoj obali na kom pre nisam bio. Samo ostrvo se ne razlikuje mnogo od brojnih dunavskih ada u okolini Novog Sada - ispod nogu pesak, okolo topole i vrbe, u podnožju divlje kupine a u vazduhu rojevi komaraca. Potpuno odsustvo svakog mirisa koji bi dao naznaku da je obala mora par stotina metara odatle. Čak i na samoj obali mora se jedva oseti onaj karakterističan miris soli.


Ada Bojana, plaža i bungalovi

Plaža

Ali zato je plaža ogromna. Široka 10-50 metara, proteže se kilometrima od jednog do drugog rukavca Bojane. Jedno jutro smo Vuk i ja mami dali slobodno i krenuli da se šetamo plažom, u nameri da izbijemo do albanske granice. Vuk se brzo umorio, pa sam ga nosio. Plaža nije idealno ravna, već ima puno malih rtova, i iz daleka, svaki obećava da je poslednji, ali kad se izađe na njega, u daljini se pojavi naredni. I tako smo išli i išli kilometrima, gazili zapenušanu obalu uzane plaže. Vuk mi je zaspao u rukama, i na kraju sam odustao i okrenuo se nazad. Ruke su mi otpale noseći ga a nisam stigao do Bojane.

Plaža je najšira u delu od crnogorskog rukavca Bojane, pored nudističkog naselja, pa do restorana na obali mora, i širine je pedesetak metara. Uređena je, smeće koje more izbacuje se svakog jutra skuplja i odnosi, postoje drvene stazice na pesku, tuševi, trščane palme,
ležaljke i drvene osmatračnice sa spasiocima… Od restorana pa prema albanskoj granici plaža je divlja, prepuštena ćudima mora i vetra, znatno je uža, sa kopnene strane neprohodna i nepristupačna, oivičena trskom i šibljem a na pesku ima svega i svačega što more izbacuje.

Ada Bojana je jedno od svega par mesta na crnogorskoj obali koje ima idealnu ekspoziciju - osunčana je od izlaska sunca do zalaska, i pruža prelepe poglede na sunce koje izranja i zaranja. Plaža je takođe vrlo izložena i otvorena prema moru, retki su trenuci kada nema talasa, a vetar duva ujutro i uveče. Taj vetar je zapravo vrlo dobrodošao, pošto tokom dana čini paklene vrućine podnošljivim (i prženje na suncu neosetnim) a uveče rasteruje komarce. Ali zato se sve lagane stvari obavezno moraju vezivati i “sidriti”, suncobrani su u većini prilika nepraktični a igranje sa loptom nemoguće.

Nudističko naselje

Na ostrvu se nalazi nudističko naselje sa bungalovima, restoranom i auto-kampom, a odvojeno od njega, uz crnogorski rukavac Bojane stoji određeni broj vikendica i sojenica i na samom ušću mali kafić. Pored prijemnice kampa je jedina prodavnica na ostrvu, u kojoj su cene nešto više, ali prodavci su voljni da po potrebi i molbi nabave i donesu ono što nemaju u ponudi. Pored “pansionskog” restorana u okviru bungalova, na obali mora se nalazi riblji restoran. Sa kopna se (od Ulcinja) dolazi asfaltom preko uzanog mosta iza kog je rampa i čovek koji naplaćuje dnevne karte. Gosti kampa i bungalova dobijaju propusnicu koja ih oslobađa tih dnevnih karata.

Koliko sam primetio, u kampu su uglavnom sredovečni i stariji ljudi, dok su u bungalovima pretežno porodice sa malom decom. Na ostrvu nema nikakvih mesta za izlazak i zabavu, pa pretpostavljam da je zbog toga manje interesantno posetiocima drugih uzrasta.

Ovo nam je bio prvi put da boravimo u nudističkom naselju. Kupanje bez ičega je nešto na šta je lako navići se, ali biti bez odeće prilikom većine drugih aktivnosti mi je nekako nepraktično. Unutar naselja se šeta kako ko voli, obučen ili neobučen, a na uređenoj plaži naselja kupaći kostimi nisu dozvoljeni (šetaju patrole i upozoravaju goste). Na divljoj plaži može kako ko voli. U početku je bilo malo čudno videti oko sebe golišave ljude, ali na to se navikne u prva dva dana. Većina gostiju se ponaša kako im godi, obuku se i ogrnu da bi se zaštitili od sunca, vetra, komaraca… Jedino dede insistiraju da u svako doba dana i noći paradiraju skroz goli.

Naselje je videlo i bolje dane, čiji tragovi se i danas vide: žbunje koje se na nekim mestima preliva preko betonskih stazica, razvaljeni restorani i oglodana dečija igrališta. Ne znam šta je kojim redom građeno, korišćeno i posle renovirano, ali jasno su vidljive dve celine: nizovi jednospratnih i dvospratnih belih kućica između restorana i plaže deluju da su u dobrom stanju; istočno od njih se nalazi dva reda uzanih drvenih, malo dotrajalih kućica nalik na šatore. Što se dalje ide na istok, žbunje i šiblje je neukroćenije a staze dotrajalije.

Unutar naselja nema praktično nikakvih sadržaja, izuzev par ljuljaški ispred restorana, što nam je bio ozbiljan problem, posebno nedostatak šetališta uveče, pošto nam je najbezbolniji način uspavljivanja Vuka bio truckanje u kolicima. Betonske stazice oko novih bungalova su uređene, sa cvećem i zalivanim travnjacima okolo, ali nisu namenjene za šetanje, već kao veza do restorana ili plaže za goste bungalova.

Kamp

Kamp nije bio popunjen iako smo došli u sred sezone bez naročite rezervacije, ali sva najbolja mesta bila su zauzeta, i na prozračnim travnjacima ispod krošnji usamljenih stabala ispružili su se ogromni kamperski kamioni sa stranim registracijama, šatori, predšatori, aneksi, garniture… Nismo imali mnogo izbora, pa smo naš mali šator smestili unutar omanje krčevine okružene bagremima i topolama, u kojoj je već bilo nekoliko manjih šatora.

Kamp je malko oronuo, ali ipak je ok, čist, mokri čvor sa tuševima i wc-ima je pristojan, betonski “šankovi” tj. radne površine na kojima se peru sudovi imaju zaklone od sunca… Na pravilnim rastojanjima su betonski stubići sa utičnicama na 220V, i koliko se sećam, kamp je pokriven bežičnom mrežom za čije korišćenje se kupuju dnevni kuponi.

U poređenju sa većinom gostiju kampa, svakojakim gedžetima opremljenih sredovečnih severnjaka koji su očito došli da nekoliko nedelja borave u svojim klimatizovanim kamionima, prikolicama i šatorima, mi smo krenuli prilično avanturistički. Šumarak u koji smo se zavukli sakrio nas je od najranijeg jutarnjeg sunca, ali je protok vetra tu bio slab, pa samim tim i veća zapara i gušći rojevi komaraca.

Zbog toga je tokom dana bilo nemoguće biti u šatoru ili njegovoj okolini, a nismo ni mogli da pustimo Vuka, jer bi za tren oka odlutao negde, uvaljao se u pesak ili našao da radi nešto drugo što ne treba. I pored sveg negodovanja, morao je da sedi vezan u kolicima dok smo se spremali za plažu ili pripremali hranu.

Međutim, glavni problem u vezi kampa bio je taj što u šipražju ostrva živi određeni broj grla feralne stoke, napuštenih krava i bikova koji šetaju gde im je volja, ali uglavnom se drže skriveni u rastinju podalje od ljudi, osim u ranim jutarnjim satima kada slobodno iz šumaraka ulaze u kamp koji sa te strane nije ograđen. To mi se od početka nije dopalo, i žalio sam se “kampovskim vlastima”, što svako ko je imao posla sa Crnogorcima zna da je uzaludno. “Da da, trebalo je da to bude ograđeno, ma nema problem, zvaće nekog, evo već sutra, ma biće…” I onda ne bude.

Ujutro smo u pesku oko šatora nalazili duboke tragove kopita, a i komšija Slovenac iz šatora pored nam je rekao kako je video goveda kako šetaju tik uz šator. Ideja da se pola tone mesa i rogova bez mnogo mozga šeta oko šatora, i da je između naših glava i kopita samo najlon, bila je previše. Krenuli smo da tražimo način da se iz kampa prebacimo u bungalove, koji su za razliku od kampa bili dupke puni. Srećom, jedna kućica se oslobodila par dana kasnije, pa smo prešli u nju.

Bugalovi

Bungalovi su svi bili prebukirani, ali srećom, posle 3-4 dana u kampu, u onom dotrajalijem delu se oslobodila jedna kućica, skromna ali ni mi nismo razmaženi i to je svakako bio napredak u odnosu na kamp. U prizemlju je uvučena mala poluotkrivena terasa. Unutra je malo kupatilo i prostor ispod stepenica gde je moguće uneti sto i stolice, a na spratu je francuski ležaj, komoda, mali frižider i klima nedovoljno jaka da utiče na temperaturu u sobi. Ali pošto je kućica na znatno otvorenijem i izloženijem mestu nego kamp, vetar je stalno strujao i nikad nije bilo nepodnošljivo toplo.

Zvuči možda paradoksalno, ali ovi dani mirovanja bili su naporniji od aktivnih dana u planini. Vuk je bio suviše mali da bi mu plaža i kupanje dugo bili interesantni, a kada odemo sa plaže, nismo baš imali kud - nema šetališta, parkića, trga… Već posle nekoliko dana smo se smorili i krenuli da tražimo opcije za izlete. Kako je Ada Bojana u samom ćošku Crne Gore, realistični su nam bili samo izleti do Ulcinja i Bara. VREMEPLOV Poučeni ovim iskustvom, sledeće godine smo odabrali Tivat kao bazu na moru - lep gradić koji ima šetalište, parkove, plaže i sa svih strana je okružen interesantnim destinacijama.


Stari Bar

Bar, 8. avgust 2015.

Jutro se već odavno užarilo kada smo krenuli sa Ade Bojane prema Starom Baru, mimoilazeći se sa dugim kolonama automobila koji idu ka ulcinjskoj Velikoj plaži i Adi Bojani. U Stari Bar smo stigli oko podneva. Vazduh stoji, sunce prži od gore a kamen isijava od dole.

Stari Bar

Kada je došlo do sloma antičke civilizacije, postalo je nebezbedno živeti u ravnicama pored mora ako nisu bile zaštićene utvrđenim gradovima... čitaj dalje...

Stari Bar je interesantno mesto na koje mi nikad nije mrsko da svratim kada sam u blizini. Šetamo kamenim stazama i stepenicama, malo brže na otkrivenim delovima, malo sporije u hladu čempresa ili starih maslina, ne žurimo se, virimo u svaki kutak, penjemo se na svaku isturenu tačku.

Sunce prži a u Stari Bar u ciklusima pristižu grupe nevoljnih osnovaca, ispune tvrđavu, protutnje kroz nju taman koliko da overe stavku u svom programu puta i kamene uličice se jednako brzo utišaju, isprazne i ponovo postanu samo naše.

Vuk je zadovoljan što smo ga pustili da šetka i viri gde mu je volja. Spuštamo se u podgrađe i obilazimo zanatske radnjice. A u jednoj od njih klinac od nekih 6-7 godina, ozbiljan, sav k’o odrastao, sam dočekuje mušterije, priča im i objašnjava, hvali i nudi robu domaće proizvodnje, smokve, masline, maslinovo ulje, lozovača… Šarmirao nas je, pa smo se kod njega snabdeli suvenirima i poklonima za prijatelje i rodbinu.

Spuštamo se u Bar, lučki gradić širokih ulica u hladu palmi. Nema dugu istoriju ili staro jezgro, ali meni se svejedno dopada. Špartamo između blokova, obilazimo parkove, uživamo na dugom šetalištu pored mora. Posle ručka u finom restorančiću krećemo nazad, i stižemo na Adu taman da se bućnemo u moru pre zalaska sunca.


Ulcinjska Mala plaža i tvrđava u pozadini

Ulcinj, 9. avgust 2015.

Sutradan idemo ka Ulcinju. A tamo - haos, urbanistički i saobraćajni. Uzane, krivudave ulice pretrpane automobilima i reke ljudi koji se provlače između njih i robe koja se iz dućana preliva po trotoarima. Silazimo do dupke pune Male plaže i šetamo uz nju ka starom gradu.

Stari grad Ulcinj

Ulcinj je jedno od najstarijih mesta na ovom delu Jadrana. Legenda kaže da su ga osnovali naseljenici iz Kolhide u petom veku pre nove ere, i da je po njima... čitaj dalje...

Nosimo kolica uz strme stepenice tvrđave dok nas prolaznici čudno gledaju. Vrućina je nepodnošljiva. Nalazimo otvor u bedemu koji gleda ka moru, jedino mesto gde bar malo struji povetarac, i tu u hladu pravimo dugu pauzu. Jedemo sočne kajsije i gledamo kamene građevine - u podnožju jedne od njih je pre mnogo vekova tamnovao Servantes.

Vuk je sustao i zaspao od silne vrućine. Nastavljamo šetnju i pokušavamo da se probijemo kroz neke od uzanih uličica, ali većina je slepa, zagrađena ili zatrpana đubretom. Grad je teško stradao tokom zemljotresa pre nekoliko decenija, i nakon toga nije dosledno saniran, već je ostavljen da svako zida kako mu je volja, pa se danas unutar njegovih zidina može svašta videti.

Vraćamo se u šarenilo Ulcinja. Kuće, kućice, hoteli i velelepne vile, sve zidano bez plana i reda. Na kratko se spasavamo od sunca u klimatizovanom kafeu i uživamo u odličnoj kafi. I to bi bilo to, Ulcinj ne daje mnogo materijala za šetnju i obilazak.

Povratak

Par dana pred naš polazak za Novi Sad, duvao je snažan vetar i uzburkao more. Ubrzo nakon toga Vuk je počeo da ima problema sa stomakom, ceo dan je povraćao i imao proliv. (Naša pretpostavka je da je vetar delimično preusmerio ka obali produkte ulcinjske kanalizacije koja se izliva negde prema otvorenom moru i zagadio inače izuzetno čistu vodu na Adi Bojani)

Sutradan, na dan polaska bilo mu je već bolje, i povratio je samo još jednom, ali u kolima, i ostavio miris kog je bilo nemoguće osloboditi se. A isti simptomi su počeli da se javljaju i kod Ele, i negde od Prijepolja do Novog Sada je povraćala 12-13 puta. Put se odužio, vozio sam polako i trudio se da izravnavam krivine. Konačno stižemo izmoreni i izmrcvareni, dva dana pred svadbu Eline kume.

Tekst napisan u martu 2018.



slike (38) | video klipovi (2)