Prokletije

planinarenje sa bebom
Vuk gorski i morski - 2015 | Sa bebom na planini, u šatoru, i drugi ekstremni sportovi 31. 07. 2015. http://perpetuum-mobile.net/2015-vuk-gorski-i-morski/prokletije/

Prokletije

planinarenje sa bebom

Vuk gorski i morski - 2015

Sa bebom na planini, u šatoru, i drugi ekstremni sportovi

Prokletije

Posle dugog najavljivanja i planiranja, spisak interesenata i učesnika ustalio se na nas šestoro: Dajana, Vlada, Mića, Ela, Vuk i ja. Uspeli smo da ukombinujemo planove i slobodne dane tako da deo vremena provedemo zajedno u planinama.

Volušnica, 31. jul 2015.

Prokletije su krupan zalogaj za prvi odlazak u planine sa detetom, ali išli smo na poznat teren, sa ljudima na koje možemo da se oslonimo i imali smo odlično vreme. Stacionirali smo se u Eko katunu u Grbaji i odatle pravili jednodnevne izlete. Prvi od njih bio je uspon na Volušnicu.

Prethodne dve godine sam se slabo kretao i mnogo radio u kući i oko kuće i dobio sam 10-15 kila, koje je sada trebalo nositi uzbrdo, zajedno sa Vukovih desetak, vodom, hranom, pelenama, rezervnom odećom… Sa mukom sam držao korak i pratio tempo mojih saputnika, neopterećenih tim svim dodatnim teretom. Dok smo izašli iz bukove šume na livade ispod Volušnice, već sam ključao.


http://y2u.be/4BrMVi3SuEU

A na proplanku na ivici šume, u travi su se zacrvenele jagode - desetine i desetine jagoda, na Vukovo ogromno zadovoljstvo - nismo uspevali da ih naberemo brzinom kojom ih je njupao. Dan je bio lep i vedar, topao ali bar stabilan, tj. imali smo vremena koliko god da nam je bilo potrebno. I tako, nogu pred nogu, izašli smo na Maja Canit, jedan od najlepših vrhova Volušnice. Tu smo se nauživali u prelepom pogledu na Karanfile, Grbaju, Vezirovu bradu… a i Vuk je dobio priliku da malo izađe iz ranca i protegne noge.


http://y2u.be/VMPFe4TFJtk

U povratku smo ponovo prošli kroz žbunove borovnica i livade istačkane jagodama, pravili pauzice svaki desetak metara i trebili ukusne zalogajčiće.

Kad smo se vratili dole u smeštaj, shvatili smo da uspon na planinu nije najteži deo. Dok smo se mi penjali, Vuk je ceo dan dremao i odmarao, i sad je kao nov, spreman za akciju a u onom najgorem stadijumu - vrlo brz, pokretan, radoznao a totalno nerazuman. Sve vreme je morao neko da trči za njim, da mu otima baštensko crevo, da ga vadi iz ognjišta, pazi da se ne otkotrlja niz stepenica…

Vezirova brada i Mali karanfil, 1. avgust 2015.


http://y2u.be/J7SfMNt65ts

Vezirova brada je greben južno od Gusinja koji razdvaja doline Ropojane i Grbaje, polako se penje i spaja sa Karanfilima. Pošto nije lako iskombinovati neku relativno kratku kružnu šetnju, Vladinog punta smo ostavili u Grbaji, s jedne strane planine, a našim autom smo svi otišli do Ali-pašinih izvora, sa druge. Odatle smo pratili strmu senovitu stazu, mestimično vrlo zaraslu.

Kako smo izašli iz šume, otvorio se pogled ka Visitoru i Plavu. Još neko vreme smo se probijali ivicom šume, kroz korita potoka i preko vlažnih padina prekrivenih džinovskim papratima, i oko podneva smo konačno izašli iznad katuna Ćafa Brada. Od prevoja iznad katuna, preko livada prekrivenih travom i žbunovima brusnice, na jug prema Karanfilima se penje letnji kolski put. Sunce je nemilosrdno pržilo. Bilo mi je baš teško, i svaki retki hlad usamljenog drveta sam koristio za pauzu.


Uspon uz Vezirovu bradu prema Malom karanfilu

Taj kratki potez od prevoja do Malog karanfila nam se otegao više od sat i po. Konačno prilazimo vrhu i probijamo se do njega kroz stenje i kamenje. A nagrada koja nas čeka tamo je vredna sve muke - prelep pogled ka Ropojani i najvišim vrhovima Prokletija. Uživamo tamo skoro sat vremena.


Na Malom karanfilu

Put nazad, iako konstantno nizbrdo, nije bio mnogo lakši. Tvrdim makadamom spustili smo se nazad do prevoja, a zatim konačno kroz hlad, vijugavim šumskim putem niz nebrojene serpentine do Dolje.

A u smeštaju u Grbaji standardno: kupanje, sušenje, hranjenje Vuka, a onda ga čuvamo i pazimo na smenu, dok se nismo svi malo osvežili i odmorili. Kada nam je dojadilo da jurimo za njim, vezujemo ga u kolica i šetamo prema Zastanu (gde su ta kolica sve prošla! :-) ).

Ropojana, 2. avgust 2015.

Prethodna dva dana smo se propisno rasturili, ja pogotovo, pa smo danas malo duže spavali a za ostatak dana odabrali nešto kraće i lakše - šetnju od Vusanja kroz Ropojanu do Ropojanskog jezera. Popakovali smo sve stvari, pošto nam je to bio poslednji dan na Prokletijama, i krenuli ka Vusanju i ponoru Grlje, gde smo parkirali automobile.

Dan je bio topao, sparan, i ponovo smo imali vrlo malo hlada i zaklona.

Ropojansko jezero ka kom smo se uputili je nestalno, i njegovo dno nije u stanju da zadrži vodu tokom leta. Sav ovaj teren je kraški, i potoci i rečice malo teku po površini a malo ispod nje, jedino u proleće kada se sneg topi njihova korita su zapenjena celom dužinom.

Ponor Grlje je jedno od takvih mesta na kom voda nestaje, da bi ponovo izbila kod Ali-pašinih izvora. Pratimo Grlju uzodno, i posle njenu desnu pritoku, Skakavicu. Spuštamo se do Oka Skakavice (ili Savinog oka), lepog modro-plavog jezerceta sa savršeno prozirnom ledenom vodom, kroz koju pogled dopire sve do pećinice na dnu iz koje treperi i izbija voda.

Dalje uzvodno u ovo doba godine korito je suvo i vodopadi po kojima je Skakavica dobila ime su tihi. Posle odmora pored jezerceta, nastavili smo putem uz suvo korito ka moreni Ropojanskog jezera. I po ovoj žegi bila je očigledna neukrotiva sila vode koja tu tutnji u proleće, odnosi obalu, širi se i razliva po putu kako joj se hoće, kotrljajući stenje i kamenje, urezujući i praveći sebi novo korito.


Ropojana, cirk Ropojanskog jezera

Morena Ropojanskog jezera nije obrasla šumom kao kod nekih drugih jezera, i čim smo izašli na prevoj, ugledali smo travnato dno jezera. Poslednji put kada smo Ela i ja tu bili u maju pre tri godine, voda je bila poplavila celu dolinu, prekrivši čak i najniža stabla na strmim liticama cirka, a sada, početkom avgusta, na njegovom dnu bila je livada. Nismo ni pokušavali da siđemo skroz dole, već smo našli prvi gust hlad uz široku livadu na platou iznad jezera i tu pustili Vuka da trčkara, bere i jede jagode. Silno ga je zabavljao odjek u akustičnom kamenom amfiteatru oko jezera, i glasić koji mu se javljao svaki put kada vikne.


http://y2u.be/Sv32uyO67tE

Kad je sunce malo oslabilo, silazimo nazad istim putem i predveče stižemo do kola. Krećemo prema Plavu, pa niz Lim ka Andrijevici i onda strmim vijugavim putem ka Komovima. Vuka je taj put silno namučio, uzmućkao se i rasplakao, jedva smo, uz česte pauze, prešli tih poslednjih desetak kilometara do Štavne. Oko devet uveče smo bili u bungalovima u Štavni.

Napomena: nisam imao GPS, priloženi trek je unesen ručno na mapi.

Tekst napisan u martu 2018.



mapa | trek | slike (60) | video klipovi (6)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...