Pripreme i put

mini seoba na godišnji odmor od četiri nedelje
| 05. 08. 2016. http://perpetuum-mobile.net/2016-boka/planovi-pakovanje-put/

Pripreme i put

mini seoba na godišnji odmor od četiri nedelje

Pripreme i put

Kada dvoje putuju sami, mogu kako hoće - da ponesu samo ono što stane u ranac, da spavaju na zemlji, u šatoru, na plaži, da se kupaju kada za to ima prilike, u ledenom jezeru, potoku ili u dva deci vode, da jedu šta ima i kad ima, a takav pristup kao nagradu ima veliku slobodu kretanja i planiranja.

Kada dvoje postane troje, mnoge stvari se izmene. Novi član tima ne deli isto razumevanje za odricanje od komfora radi slobode koja njemu ništa ne znači već počne sam da kroji raspored. U najboljem slučaju obroci i popodnevne i noćne dremke ne smeju da se remete i preskaču, temperatura, svetlo i buka moraju da budu u određenim granicama. U najgorem slučaju to nije dovoljno, i novi član ni sam ne zna šta hoće a roditelji još manje.

Tada se postavi pitanje da li uopšte ići i kako. Nije više moguće putovati na isti način, konvencionalno putovanje nije baš privlačno, onda jedino što preostaje su kompromisi.

Srećom, Vuk je od kad se rodio navikao da ga mama i tata nosaju po šumi u kenguru ili rancu, ili da se voza okolo u sedištu na biciklu, aktivan je i snažan i odlično to sve podnosi. Prošle godine smo kombinovali nekoliko dana visokogorstva (Prokletije, Komovi, Bjelasica) i desetak dana na moru (Ada Bojana). Tada je Vuk bio mali prtljag sa posebnim potrebama (koje je lako servisirati) ali sada kao dvogodišnjak postao je poluautonomni sistem koji trči i skače na sve strane, sa sopstvenom voljom i zahtevima.

Prošle godine planine smo odlično podneli svo troje, dok je Ada Bojana bila promašaj - peščana zabit puna komaraca gde osim lepe plaže nema ništa drugo (nedostaje lep park sa prirodnim hladom u koji je moguće skloniti se kada upekne sunce, nedostaje normalno šetalište gde je moguće uveče gurati kolica i uspavati dete, a kada plaža dosadi (drugi ili treći dan) u blizini su samo Ulcinj i Stari Bar koji ispune samo dva dana). Ada ima smisla kada su deca već dovoljno velika da mogu sama da se igraju u plićaku, dakle bar tri ili četiri godine, i tada možda vredi žrtvovati se i podneti to sve zbog njih.

Poučeni tim iskustvom, krenuli smo da planiramo takvo letovanje gde dane možemo aktivno da provedemo u planini ili na biciklu a na plažu da se spuštamo samo na kupanje, bez mučnog bivstvovanja pod suncobranom.

Prvobitna (moja) ideja bila je da idemo na proputovanje, od jednog zanimljivog mesta do narednog i da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana, ili koliko nam već tu bude godilo. Ali pošto bi to značilo često pakovanje i raspakivanje (a put sa malim detetom je skoro kao seoba zbog silnih stvari koje se nose), jedna centralna “baza” bila bi mnogo praktičnija.

Konačni izbor pao je na Boku, kao najbolji kompromis - blizu je i logistički najjednostavnija, poznat jezik i teren i nepresušan izvor interesantnih mesta: interesantni gradići, Vrmac, Luštica, Lovćen, Orjen, Grbalj, Paštrovići… sve u krugu od nekoliko desetina kilometara. U Boki smo našli smeštaj koji nam odgovara u Tivtu, koji se nalazi baš u centru oblasti koja nam je zanimljiva.

Pakovanje

Pakovanje za put ove vrste sa malim detetom je posebna zabava. Liči na selidbu ali sve mora da stane u jedan gepek.

Put

Odlučili smo se da putujemo noću, pošto je tako najlakše za Vuka - zaspi u Novom Sadu a probudi se na moru, a mi se smenjujemo za volanom. Kao najbrža i najlakša opcija, učinio nam se put preko istočne Bosne: kod Rume na autoput, isključenje za Sremsku Raču, pa u Bosnu, preko Bijeljine, Romanije, Goražda, Tjentišta i Gackog do graničnog prelaza CG-BIH Vraćenovići. Odatle novim putem za Risan i dalje za Tivat.

Nismo pogrešili. Ni na jednom prelazu nismo čekali, putevi su u odličnom stanju (izuzetak je put Foča-Tjentište na kom ima dosta rupa kao i put od Vraćenovića do magistralnog puta Nikšić-Risan) i saobraćaja skoro da nije bilo. Put od Fruške gore sve do Romanije je prilično ravan a i na dalje je podnošljiv.

Iz Novog Sada smo krenuli oko deset uveče i već oko šest ujutro smo bili na crnogorskoj granici. Da smo žurili mogli smo biti u Tivtu pre sedam sati, ali smo ipak išli okolnim putem.

Jedina neprijatnost (tj. dve) desila se u Goraždu. Put koji se spušta od Han Pijeska i Sokolca, kada priđe Drini i Goraždu, u dužini od oko 30 kilometara prolazi kroz teritoriju Federacije BiH. Već su me upozoravali da je na tom prostoru hajdučija saobraćajne policije nad automobilima stranih tablica posebna privredna grana, ali ja do tada nisam imao nikakvih problema (a prolazio sam desetak puta).

Ipak, usporavam i trudim se da vozim malo ispod ograničenja. Ulazimo u Goražde oko dva ujutro, pust grad, skoro da nema ni vozila ni pešaka. U centru Goražda ima neki specijalni režim obilaska gde se saobraćaj navodi na lakat krivinu na kojoj se uvek zbunim. Tako sam izgleda i sada, pošto nas stotinak metara od te krivine zaustavlja policija.

Kreću fino i ljubazno, gledaju saobraćajnu i vozačku a zatim pitaju “Da li žurim negde?” Ne žurim nigde, a sve i da sam hteo, na tom delu nisam mogao da vozim brže od trideset. Kažu mi zatim da sam na onoj krivini čepao liniju, tj. da sam prešao preko nacrtanog ostrva, a ovde je to ozbiljan prekršaj. Možda jesam, možda nisam, ni ne sećam sa da sam video to ostrvo, ali nigde nije bilo apsolutno nikakvog saobraćaja. Krene on da mi uzima podatke i piše u blokčić i nastavlja da priča kako se ovde kazne plaćaju samo u konvertibilnim markama, koje je već utvrdio da nemam, i da se mogu platiti samo u policijskoj stanici, a sad on ne zna šta da radi sa mnom, a imam i djete, i bla bla, sledi sigurno sto puta ispričana priča koja služi da se iznudi moje pitanje: “Pa jel može to nekako drugačije?”.

Dobrom FBIH policajcu je izgleda laknulo što može da mi učini i da mi uzme dvadeset evra (na ruke i u džep) i zatim se istopio od ljubaznosti objašnjavajući mi kuda dalje da idem, iako to vrlo dobro i sam znam.

Desetak kilometara dalje, tek što smo izašli iz Goražda, a nešto pre nego što smo izašli iz teritorije Federacije, zaustavlja nas novi pandur. Na tom mestu magistralni put koji je pre 5-6 kilometara izašao iz Goražda ponovo ulazi u neko mesto. Pandur se smestio stotinak metara iza table koja označava ulazak u naseljeno mesto, a između njega i table nema ni jedne kuće, kapije ili ulaza u dvorište. Prošlo je dva sata posle ponoći i nema ni žive duše.

Vozilo koje nas je mimoišlo pre par minuta nas je ablendovanjem upozorilo da usporimo, a i svakako sam već vozio sporije. Nadrndani pandur mi uzima saobraćajnu i vozačku koji su mi još bili u krilu i kreće da drži predavanje o tome kako ne sme da se juri, kako je to naseljeno mesto, kako su ovo uzani putevi, itd. Pita da li imam svu obaveznu opremu - vidim, rešio je.

Kreće istu onu priču o konvertibilnim markama i plaćanju u policijskoj stanici, sve uz pominjanje mog malog djeteta. Rekoh (verovatno blago iziritiranim tonom), platio sam već vašem kolegi pre deset kilometara. Pita “Zbog brze vožnje?” Objasnio sam mu apsurdni prekršaj zbog kog su me zaustavili i rekao da nemam potvrdu da sam platio, pošto su mi uzeli novac na ruke. U tom trenutku je odustao od ubiranja harača, prebiranja obavezne opreme, merenja dubine šara na gumama i količine prašine na registarskim tablicama, i pustio nas je da idemo dalje. Do kraja nismo imali drugih neprijatnosti.



slike (5) | video klipovi (1)