Zvijezda

Bilješka stena, Veliki kraj, vidikovci iznad Brusnice, kanjon Rače
| 29. 07. 2017. http://perpetuum-mobile.net/2017-izleti/2017-zvijezda/

Zvijezda

Bilješka stena, Veliki kraj, vidikovci iznad Brusnice, kanjon Rače


Zvijezda

U kasno popodne jednog petka, na putu u planine, Vuk, Ela i ja svraćamo u Šabac po mog osmogodišnjeg bratanca Petra. Plan nam je da za kratko vreme koje nam je na raspolaganju, obiđemo planinu Zvijezdu, manje poznatog a mnogo lepšeg prvog komšiju planine Tare. U pitanju je najizolovanija planina zapadne Srbije, smeštena u trouglu koji sa njene zapadne strane pravi kanjon Drine a sa istoka je odvojena od Tare klisurom Dervente. Do nje se stiže trošnim i uzanim asfaltnim putem koji se strmo penje i krivuda od Perućačkog jezera, i savlađuje visinu od oko 850 metara do Predovog krsta, male visoravni na kojoj se nalazi raskrsnica puteva.

Kada smo stigli do Predovog krsta, bio je već uveliko mrak, a naši mali putnici jedva budni. Za razliku od turistički afirmisane Tare, opcije za noćenje na Zvijezdi su znatno ograničenije - na Predovom krstu se nalaze lovački i planinarski domovi, i to je otprilike to. Ali mi smo rešili da ponovimo nešto što smo isprobali pre 5-6 godina - da prenoćimo u kućici kod Bilješke stene, jednom od lepših mesta na kom se može probuditi.

U ovoj kućici i njenoj okolini su snimane neke od scena za film “Ptice koje ne polete” (1997). Ne znam da li je postojala i pre toga (kao šumarska ili lovačka kuća), ali za potrebe filma je sigurno lepo uređena i opremljena, i dodati su pomoćni objekti. Neke od tih objekata sam video u periodu posle 2005. ali danas stoji samo brvnara a pokućstvo je uglavnom razneseno. Koristi se kao otvoreno planinsko sklonište, sa grubim drvenim nameštajem (sto i klupe) i pećkom na drva.

Nismo bili sigurni šta nas čeka u brvnari, da li je u istom stanju kao što smo je ostavili pre više godina, pa smo klackajući se po grubom tucaniku koji nas je vodio do nje, tražili rezervnu opciju - čistinu na kojoj bi mogli da otvorimo šator. Najbolja takva čistina se nalazi u šumarku u neposrednoj blizini brvnare, ali za tim nije bilo potrebe - kućica je bila čista i u dobrom stanju.

Pokrili smo pod plastificiranim ćebadima, preko njih postavili dušek i podloške, i u roku od dvadesetak minuta smo svi spavali, u gustom i potpunom mraku koji vlada samo na takvim mestima. Međutim, nismo bili sami tamo - neke nogice su tapkale po drvenom podu, oprezno izviđajući da li su opasni i šta žele usnuli uljezi koji su se tu smestili. Malo sam se zabrinuo da će se klinci uplašiti zvukova koje su puhovi pravili, ali bezrazložno - kako su legli, već su spavali.


Bilješka stena, pogled prema Perućačkom jezeru

Bilješka stena

Ujutro, Vuk je naravno prvi budan, i tu nema pregovora, on hoće da akcija odmah počne. Nas troje smo se obukli i išunjali napolje, pustivši Peru da odspava još malo. Miris jutra na Bilješkoj steni, svežina pomešana sa smolom četinara, pogled na veliko plavo jezero hiljadu metara ispod - ima li lepšeg načina da se započne jutro?

Doručkovali smo natenane, popili kafu / pojeli čokolino, već šta ko preferira, popakovali se i krenuli kolima ka Jagoštici. Predov krst, visoravan preko koje smo sinoć prešli, je izolovan i dalek od civilizacije, a selo Jagoštica je izolovana i udaljena u odnosu na Predov krst. Jedina veza Jagoštice sa svetom su par 5-10km dugih makadama promenjivog kvaliteta (uglovnom su dobri, čini mi se bolji nego pre desetak godina).

U pitanju je planinsko selo, prosuto i razbacano uokolo. I u najbolje vreme bilo je malo, a danas su njegovi stanovnici tokom cele godine samo malobrojni starci, dok u neke kuće potomci još i dolaze tokom leta. Prošli smo kroz nekoliko zaselaka, svaki u svom kutku, i kroz centar sela, u kom se nalazi zamandaljena i zaboravljena zgrada škole, i još par većih objekata, po izgledu administrativnih, takođe van funkcije.

Naše odredište su Knezovi, najudaljeniji zaseok Jagoštice, smešten na padinama grebena koji se zabo pravo u krivinu Drine, a krajnji vrh tog grebena se prikladno zove Veliki kraj. Upravo tu smo se uputili.

Veliki kraj

U poslednjih 10-12 godina sam već 3-4 puta izlazio gore, do Velikog kraja, ali uvek je to bila improvizacija kozijim stazama. Sada postoji markacija koju smo krenuli da pratimo nedaleko od mesta gde smo se parkirali. Jutro je odavno poodmaklo i smenio ga je žarki dan, podnošljiv u hladu, nemilosrdan na suncu.

Markacija, iako sveža, još je sporadična a staza neutabana i zarasla, i vrlo brzo smo je izgubili, i nastavili da “napipavamo”, vizuelno tražimo gde je moguće proći, grubo u smeru u kom želimo da idemo. Od kada je manje stoke (da li danas uopšte iko izdiže gore na ispašu?) kozje stazice je progutala vegetacija. U najgorem stanju su nekadašnje čistine i ledine, koje je progutalo žbunje i trnje. Tamo gde stabla prave hlad, šumski pod je prohodniji.


http://y2u.be/uWzNIsbe1qk

Poprilično truda i vremena nam je trebalo da se malo po malo primaknemo borovoj šumi u blizini grebena. Na dalje je već bilo lakše, prohodnije, a u debelom hladu stare šume i prijatnije. Na vidikovcu sa kog se vidi Drina smo napravili dugu pauzu za ručak, a posle smo izašli na stenu iznad kanjona, najistureniju na koju smo se usudili sa dvoje dece.


Veliki kraj

Vuk je bio raspoložen za pešačenje tokom celog uspona, i on i Petar su bili dobar tandem (Pera ga je vodio za ruku), a samo na nekim nezgodnim delovima gde je visoko rastinje sam ga nosio. U povratku je bio manje oran i mnogo više
je bio na ramenima. Srećom, na dole je bilo znatno lakše pratiti markaciju, i brzo smo stigli do kola. Za oko 6 i po sati smo prešli oko 8km sa oko 550m uspona.


Ali to nije bio kraj našeg dana. Preostalo je da se snabdemo vodom i da pronađemo zgodno mesto za šator. Prvo smo brzo obavili, kod jedne bake u Knezovima, blizu mesta gde smo parkirali, dok je potraga za mestom za kamp potrajala. Trebalo nam je neko mesto koje je blizu kanjona Brusnice (naša sutrašnja šetnja), na ravnoj, pokošenoj livadi, zaklonjeno sa istoka (da nas sunce ne bi diglo već u 5-6) i da je ili negde gde su nam lokalci dali dozvolu da se ulogorimo, ili da je negde ušuškano, van puteva i pogleda.

Puno prohteva a malo preostalog vremena. Jedini lokalac na kog smo naišli u tom području je gluvi deda sa kojim uopšte nismo uspeli da se sporazumemo. Na tom strmom, brdovitom terenu nije lako bilo naći zaravan, ali konačno smo odabrali savršeno mesto: nedavno pokošena livada na koju je moguće izaći kolima, skrivena sa svih strana, blizu šumarka (punog suvog granja) sa zgodno pozicioniranim stogovima sena koji mogu da posluže kao zaklon od jutarnjeg sunca.

Ela i ja smo se rastrčali, jer je trebalo uraditi mnogo toga u preostalih par sati pre mraka: raspakovati opremu, postaviti šator i uneti podloške i vreće u njega, postaviti “kuhinju”, skupiti drvo i založiti vatru, okupati i presvući decu… Sve smo postigli, jedino smo sa vatrom malo omanuli - dok je žar bio spreman za krompire i tikvice, Vuk je već spavao. Zato smo se sa Perom još dugo zabavljali i čekali da li će se pojaviti neka uranjena zvezda padalica Perseida.

Kanjon Brusnice

Ujutro nas budi Vuk oko pola osam, već dobro naspavan sa nekoliko sati prednosti. I nema milosti. Sledi jutarnja kamp rutina: higijena, doručak i pakovanje za šetnju. Da bi klinci imali čime da se zanimaju i manje nam smetali dok se pakujemo, napravio sam im luk i strele, i to ih je držalo neko vreme.


Polazak u šetnju (lepo se vidi cela livada gde smo se ulogorili)

Već je oko deset kad polazimo u šetnju. Dan je paklen, bez daška vetra, a mi se probijamo uzbrdo prema Galiniku, od hlada do hlada. Ali kako se bliži podne, hlada je sve manje.

I ovuda sam više puta prolazio, ali nikad u sred leta, kada je prostor za improvizacije i traženje prečica kroz šumu dosta sužen. Uz to, ovaj kraj je slabije posećen, pa su staze zarasle (a markacije nema). Nakon malo lutanja, probijanja, bliskog susreta sa parom (suviše) radoznalih bikova, konačno izlazimo na kameni greben iznad kanjona Brusnice.


http://y2u.be/XNAoJbnCeNg

Otvaraju nam se pogledi, jedan za drugim. Visoka, vulkanu nalik kupa Velikog stolca, najvišeg vrha Zvijezde, stražari iznad izvora Brusnice. Odatle pa sve do kanjona Drine zjapi duboki procep u zemlji čije se dno ne vidi - kanjon Brusnice. Sa druge strane kanjona je travnata visoravan prošarana livadama, a sa krajnje desne strane je kanjon Drine, čije plavetnilo se može ponegde nazreti. To je otprilike ono što se vidi od gore, ali svaka čuka, svaka isturena tačka daje nešto drugačiju perspektivu - nešto sakrije, nešto pokaže.


Na vrhu Gorica

Samim kamenim grebenom ne ide ni jedna zgodna staza, posebno ne neka koja bi povezale veći broj vrhova i vidikovaca. Kamenitim strminama se probijamo od vidikovca do vidikovca. Na vrhu grebena je ravnije ali zaraslije (i izloženije suncu), na padinama u senci krošnji manje je rastinja na šumskom podu ali je strmije i ima mnogo popadalih grana i stabala. Tražimo neki kompromis, i tako sve do vrha Gorica, najviše tačke iznad kanjona na koju smo izašli.


Na vrhu Gorica

Dalje idemo šumskom stazom, prilično zaraslom, ali barem lepo trasiranom, i spuštamo se ka Čolpinom boru, lepom vidikovcu iznad Drine. Već neko vreme se u daljini čuje tutnjava i grmljavina, a i vreme “stoji” kao pred kišu, sparina bez daška vetra.


http://y2u.be/c1kaLRTNgsU

Čolpin bor je lep vidikovac sa kog se vidi Drina. Posle kraćeg zadržavanja i fotkanja, žurimo nazad, nebo je još vedro i grmljavina je udaljena ali bolje je ne rizikovati. Za kraj nam je ostao možda najgori deo - deonica od stotinak metara puta koju je potpuno progutala paprat visoka i do dva metra. Krčimo put, probijamo se malo po malo, prelazimo potok, a sa druge strane nas čeka strma nepokošena livada koju treba savladati. A sve to po neopisivoj sparini. Vuk je odavno odustao od hodanja i stalno mi je na ramenima, ali Petar se još odlično drži.

Od vrha livade puteljak silazi na makadam koji nas za desetak minuta vodi do našeg kampa. Usput se snabdevamo vodom i punimo prazne flaše i balone koje nosimo tokom cele šetnje. A u kampu opet ista rutina - kupanje i presvlačenje dece i spremanje večera. Grmljavina se sve više, češće i jače čuje. Ne žurimo sa loženjem vatre. Vuka smo uspavali, a nas troje sedimo ispred šatora i gledamo oluju koja besni i prolazi iznad kanjona Drine negde u pravcu Tare.

Kad se i vetar smirio i kad je postalo jasno da kod nas neće biti kiše, založili smo vatru i još dugo, dugo u noć se zanimali sa krompirima, paprikama, tikvicama, i odgovarali na Perina nepresušna pitanja…


Perućačko jezero, vodopad Vrelo, kanjon Rače i vodopad Lađevac

Ujutro, čim se rosa prosušila sa šatora, pakujemo se i krećemo ka Predovom krstu. Još jedan pakleno topao dan, ali rashlađenje nalazimo u Perućačkom jezeru. Uz obalu jezera, nedaleko od brane, postavljen je veliki ponton, unutar kog se nalazi nekoliko “bazena” sa drvenim podom, potopljenih u jezero, svaki različite dubine. Prema jezeru je skakaonica i par stepenica, za lakši prilaz.

Posle kupanja svraćamo u Perućac na sladoled, u restoran iznad velikog vodopada koji se sa reke Vrelo stropoštava u Drinu. Drugo ime ove rečice je “Godina”, pošto je dugačka 365 metara. Pratimo njen bistar tok pun ogromnih mladica sve do bogatog vrela u podnožju planine.

Vozimo se do manastira Rača, i odatle peške polazimo da obiđemo poslednje interesantno mesto na našem putešestviju. Makadam nas kroz livadice i retke voćnjake u širokoj dolini Rače vodi do početka kanjona i šume koja konačno pruža zaštitu od sunca. Bujna zelena šuma obgrlila je mali kanjon i natkrilila Raču koja penuša ispod.

U junu prošle godine u povratku sa Tare takođe smo svratili do kanjona, ali posle tadašnjih velikih kiša, cela jedna padina je skliznula i odnela nekoliko desetina metara staze. Ni godinu dana kasnije nije mnogo urađeno kako bi prolazak bio lakši, osim što je zemlja utabanija i neka od popadalih stabala prosečena.

Stižemo do našeg odredišta, bogatog vrela iz kog voda šiklja iz stene na visini od četrdesetak metara i razliva se celom nekoliko desetina metara širokom padinom. Vodopad Lađevac nije ni najviši ni najspektakularniji ali specifičan je po svom blagom padu, bogatstvu vode i mahovinom obloženim bazenčićima u kojima se belasa voda.


Vodopad Lađevac

Vraćamo se istim putem do kola, i polazimo nazad prema Šapcu i Novom Sadu.

Ovo putešestvije nam je svima bilo novo iskustvo. Petru je ovo prvi put da spava u šatoru, a Vuku drugi koji pamti, Petru prvo planinarenje van Fruške gore a i Vuku prvo van FG na kom je sam prilično pešačio i obojica su se odlično pokazali.

Eli i meni je ovo prvo kampovanje sa decom. Dvoje odraslih je jedva dovoljno da opsluži i izađe na kraj sa dvoje male dece, a da uz to obavi sve kamperske poslove, postavi logor, pripremi i založi vatru, pripremi hranu, i to posle celodnevne šetnje… Lepo je i zanimljivo, a biće lakše kada deca budu malo veća, kada se uključe i pomognu oko poslova, a i kad mi budemo malo istreniraniji.



video klipovi (3)