Biogradska gora

i šarena Bjelasica
Vuk gorski i morski - 2017 | Aktivno jesenovanje sa aktivnim trogodišnjakom 30. 09. 2017. http://perpetuum-mobile.net/2017-vuk-gorski-i-morski/biogradska-gora/

Biogradska gora

i šarena Bjelasica

Biogradska gora

Vreme više nije za kupanje, a ako se ne kupamo, imamo previše praznog hoda, jer smo u okolini Sutomora sve istrošili. Bila je neka varijanta u opticaju da bazu premestimo u Herceg Novi pa da tamo kombinujemo kupanje sa izletom do Trebinja, vožnjom brodićem i usponima na Orjen, ali prognoza za Herceg Novi za naredne dane je vrlo vlažna. Zato krećemo nazad u planine.

Milina voziti jadranskom magistralom u jesen - puca pogled na more, nema gužvi, nema zadržavanja, osim na putu od Budve ka Cetinju koji izgleda dobija još jednu traku i novi tunel.

Prošle godine smo Ela i ja prošli biciklom kroz Cetinje, i gradić mi se vrlo dopao, ima mnogo zelenila, lepu i veliku pešačku zonu kroz dobro očuvano staro gradsko jezgro i mnoštvo odlično obeleženih kulturno-istorijskih spomenika. Tada smo ga detaljno obišli panoramski, ali nismo imali vremena za muzeje. Ove godine Vuk je bio toliko uviđavan da smo obišli čak četiri muzeja: Biljardu, istorijski, etnografski i muzej kralja Nikole. Bili su to brzinski obilasci, ali prošli smo sve.

Istorijske postavke su bogate i sadržajne, a rezidencije (Njegoša i kralja Nikole) raskošne. Zanimljivo je videti da čak i u vrlo siromašnoj zemlji kao što je bila Crna Gora u XIX i do polovine XX veka, gospoda je uspevala da isisa dovoljno iz naroda kako bi živela u blagostanju, na ravnoj nozi sa onom iz većih i bogatijih država.


http://y2u.be/2ZbTzDBm1AI

Jedan od najinteresantnijih “eksponata”, bila mi je reljefne karte Crne Gore. Napravljena je za vojne potrebe pre nešto više od sto godina, tokom austrougarske okupacije Cetinja u I svetskom ratu. Dugo sam kružio oko karte i proučavao dobro poznate planine, ali iz nove perspektive. Odlična je za globalni pregled grbavosti i naboranosti Crne Gore ali karta je ipak niske rezolucije, da tako kažem, i namučio sam se da razaznam pojedine planine.


Skadarsko jezero, Vranjina, Rumija, Ceklin sa puta Cetinje-Podgorica

Put do Podgorice je proleteo, sa lepim pogledima ka Ceklinu, Rumiji i Skadarskom jezeru. Na izlasku iz Podgorice smo videli da su radovi na autoputu poodmakli. Iznad Morače se pravi jedan od najvećih mostova, tj. sa najvišim stubovima koje sam video. Vožnja kroz Platije i do Biogradskog jezera mi je veoma prijala - vrlo malo saobraćaja, a prelepi pogledi.

Šetnja oko Biogradskog jezera

Odmah po dolasku na Biogradsko jezero, napravili smo dugu šetnju oko jezera. Ili bar onoga što je od njega ostalo, pošto je gotovo skroz presušilo. Kažu da je to normalno za ovo doba godine. Ali zato je deo šetnje preko Biogradske rijeke bio interesantan kao i uvek - bujna prašuma, gljive na sve strane, zeljaste biljke sa ogromnim listovima i dugački drveni mostići koji vode preko netaknutog šumskog poda…

Smestili smo se u jednom od bungalova, možda baš u onom u kom smo spavali pre dve godine. Pošto je vreme bilo lepo, a i nije nam se žurilo kući, rešio sam da ostanemo tu par dana i krenuo da improvizujem planove. Ne računajući jezero na kom sam bio 5-6 puta, preko Bjelasice sam prešao samo jednom, pre deset godina biciklom. Od tada sam upamtio makadam koji se penje od jezera ka katunu Dolovi kao lepo trasiran i u solidnom stanju. Dozvolio sam da mi radnica NP podrži taj optimizam i odlučio da sutra izađemo kolima do Dolova, i onda tamo da pravimo neki krug.

Katun Dolovi - Malo Šiško jezero - Šiško jezero - Svatovsko groblje

Makadam uglavnom jeste solidan, ali ima baš nezgodnih delova, i neću tu više voziti gradskim automobilom. Stigli smo nekako do katuna Dolovi, ali sam usput odvalio deo oplate koja štiti karoseriju od dole. Fiksirao sam je žicama dok je Vuk zabavljao domaćine u katunu, i zatim smo krenuli u šetnju. Nadao sam se da ćemo uspeti više da izađemo i time smanjimo visinu na koju moramo da se peške popnemo, ali nisam hteo skroz da uništim auto, i to nam je na šetnju dodalo stotinak metara visinske razlike i nekoliko kilometara pride.


Katun Dolovi

Išli smo putem koji mi je od ranije poznat, od Dolova ka Svatovskom groblju, a zatim grebenom u pravcu Zekove glave. Bjelasicu sam tada upamtio kao ne naročito interesantnu planinu - dugi, goli, travom obrasli grebeni, ograđeni drugim obližnjim, grebenima koji blokiraju vidik. Prilično sam pogrešio, možda zato što sam bio s’ pogrešne strane planine.

Dan je bio prohladan, “šareno” sunčan sa povremenim naletima vetra - pravi jesenji. I pejsaži su bili isti takvi. Tamo gde ima šume, pogotovo na većoj visini, već se zažutela, a padine pod borovnicama i brusnicama bile su tamno crvene. Na trenutke su izgledale kao ksenoflora neke druge planete.


Široka panorama Malog Šiškog i Reljine

Ali najbolji deo počeo je kada smo se odvojili sa puta kojim sam išao pre 10 godina, tj. izbili na greben, i krenuli da se spuštamo ka Malom Šiškom jezeru. Ta istočna strana je nekako razuđenija, interesantnija oku. Krenuli smo da se spuštamo malim grebenom koji deli doline jezera i Reljine, i odatle smo odlično videli Crnu glavu i Zekovu glavu. A sve obojeno toplim nijansama žute i crvene. Spuštajući se tim malim grebenom, prošli smo jezero i krenuli direktno ka katunu Šiška, a usput smo prešli preko padina gusto obraslim brusnicama, plameno crvenim kao da gore.


Krivi smet i Crna lokva

Izgubili smo dosta visine, ali nagrada je bila konstantni pogled na interesantne kamene formacije Krivog smeta, nešto što kao da je izašlo iz starog kaubojca.

Prošli smo pored Šiškog jezera (velikog), i počeli da dobijamo nazad visinu. U međuvremenu su se nakupili gužvasti beli oblaci, pa smo imali šarenilo i dole i gore. Krug smo zatvorili izlaskom na Svatovsko groblje nakon dugog uspona, i preostalo je još samo da se spustimo nekoliko kilometara nazad do Dolova.

Vrlo, vrlo lepa i prijatna šetnja. Vuk je mnogo hodao, ali manje nego inače, a i šetnja je bila udarnička, pa sam ga danas puno nosio. Za oko 5 sati smo prešli oko 13.5km i ukupno oko 540m uspona.

Ponovo Biogradsko jezero i povratak

Sutradan smo krenuli u šetnju prema katunu Goleš, od kog je moguće izaći na nekoliko golih vrhova sa kojih bi trebalo lepo da se vidi jezero. Jutro je bilo prelepo, sunčano. Od kada smo došli, sami smo bili u bungalovima, a ovako rano ujutro, i još radni dan, bili smo potpuno sami na jezeru. Kosi zraci sunca koji se probijaju kroz krošnje i tanke pramičke koji isparavaju iz zemlje, i odbijaju se o površinu jezera. Miris vlažne šume, zemlje, blagi miris mulja koji se suši. Potpuna tišina koju jedino remeti Vukov glas koji odzvanja jezerom. Uzalud ga utišavam i objašnjavam da ne viče u šumi. Sreli smo vevericu, to ga je obradovalo i bio je tih i šaputao je neko vreme, ali to nije potrajalo.

Brzo sam video da Vuk nije danas u elementu za šetanje, već posle par kilometara po ravnom, a pre nego što smo trebali da se odvojimo ka katunu, već je kukao da se umorio i tražio da ga nosim. Baš mi se išlo do tih vidikovaca, ali nisam hteo da ga maltretiram, pa sam odustao, i umesto toga produžio šetnju oko jezera i pustio ga da radi šta hoće i trči gde hoće.

Oko 12 smo stigli do kućice, popakovali se i pošli ka Novom Sadu. Najbliži automehaničar je u Podbišću, blizu Mojkovca, i tu smo zastali da nam dobro fiksira odvaljenu oplatu, a usput sam obišao partizansko spomen groblje Grotulja.

Do Novog Sada smo išli preko Čačka i novog, delimično završenog auto puta. Deo od Užica do Čačka je dosadan, kao i deo ibarske magistrale od mesta do kog postoji auto put pa do Beograda, ali, sve ukupno sa stajanjima na granici i nekoliko stajanja na mestima gde su radovi na putu, od Mojkovca do Novog Sada nam je trebalo malo manje od sedam sati. A izbegli smo onaj loš put preko Maljena, mačvanska sela, Srem i Frušku goru, deonice koje me uvek dotuku na kraju.



mapa | trek | visinski profil | slike (65) | video klipovi (1)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...