Godinje

Skadarsko more
| 25. 09. 2017. http://perpetuum-mobile.net/2017-vuk-gorski-i-morski/godinje/

Godinje

Skadarsko more

Godinje

Tokom noći je u više navrata kiša počinjala i stajala, da bi oko sedam krenula da pada bez prestanka. Pošto je prognoza za Prokletije i za naredne dane bila kišna, odustao sam od Ropojane i odlučio da krenemo na jug. Imali smo dve opcije: nazad na sever do Andrijevice, preko Komova do Kolašina pa kroz Platije, ili preko severne Albanije. U nekoj od varijanti planova Komovi su nam bili jedna od destinacija, ali to je bilo dok su još u igri bili i drugi saputnici, jer se ni na jedan od komova ne bih penjao sam sa Vukom, pogotovo ne po sumnjivom vremenu. Šansa da ugledamo Komove iz par uglova nakon Štavne nije opravdavala dug i naporan put sa mnogo serpentina i posle toga vožnju kroz Platije. Verovatno se ne bi ni videli od oblaka.

Kroz Klimente i Hote

Pre skoro deset godina sam krenuo sa još dvojicom biciklista preko jugozapadne Srbije i istočne Crne Gore, sa namerom da napravimo krug oko Prokletija, obišavši ih s’ juga, sa albanske strane. Na žalost, par dana pred polazak sam primetio da mi je pasoš sveže istekao, pa sam moje saputnike otpratio do Grnčara, a ja sam nastavio preko Komova, Rikavca, Kučke krajine… Sudeći po njihovim fotkama, mnogo sam propustio, a nova prilika se nije ukazala.

Tada je od albanske granice kretala nekoliko desetina kilometara duga deonica strmog i krivudavog makadama. U međuvremenu je taj put uređen i asfaltiran, i postao je najbrža veza između Gusinja i Podgorice. Proverio sam, raspitao se, put je bezbedan i Crnogorci ga često koriste.

Od same granice ide stotinak metara makadama, pa zatim nekoliko kilometara lošeg asfalta sa dva vrlo sumnjiva drvena mosta. Otprilike od skretanja za Vrmoš kreće odličan asfalt. Put je uzan, pun krivina i na momente vrlo strm. Izgleda da su uglavnom samo presvukli asfaltom stari makadam. Ali put je prelep, jedan od najlepših kojima sam vozio - kamene gromade o koje se kidaju oblaci i niz koje se cede pramičci magle sa svih strana okružuju uzane doline reka, kamene klisure, zelene pašnjake…

Vrmoš

Vrmoš je najsevernije selo u Albaniji i sa tri strane je stešnjeno crnogorskom granicom. Nalazi se na teritoriji albanskog katoličkog plemena Klimenti, i dugo su na ovom području bili samo letnji pašnjaci, dok se tek polovinom devetnastog veka počinje formirati stalno naselje. Po legendi, Vrmoš su osnovala tri brata, Seli, Vuli i Nili, po kojima su dobili imena zaseoci Selca, Vukli i Nikci. Ovo navodim jer ima jedna interesantna teorija po kojoj su Nikči poreklom od (plemena) Nikšića, da su se odatle doselili i arbanizovali.

Tokom druge polovine dvadesetog veka, Vrmoš i generalno Klimenti su bili vrlo izolovani, što zbog nepristupačnog terena koji ih okružuje, što zbog zategnutog odnosa između SFRJ i Albanije. Albanija se plašila invazije iz Jugoslavije, možda s' razlogom, pošto su Srbija, Crna Gora, Kraljevina Jugoslavija i konačno na kratko i FNRJ sve upadale na teritoriju Albanije, okupirale njene delove, zadržavale se kraće ili duže i pravile manju ili veću štetu. Albanska strana granice bila je snažno utvrđena, sa brojnim pojasima bunkera, minskih polja i bodljikave žice. Posle smrti Envera Hodže, bunkeri su, umesto da sprečavaju Jugoslovene da uđu u Albaniju, počeli da sprečavaju Albance da prebegnu u Jugoslaviju. U više navrata se situacija u Klimentima ozbiljno zatezala nakon što su vojska i policija krvavo sprečavale pokušaje prelaska.

Kasno naseljen, u klimatski i georafski surovom području, okružen neprijateljskim susedima kroz veći deo 20. veka, verovatno iz svih tih razloga je Vrmoš bio i ostao sve do nedavno vrlo izolovan. I to se i danas vidi. Prisustvo ljudi je minimalno, put kao da ide kroz udaljene krajeve Aljaske ili Kanade...


Fenomenalne serpentine iznad Cijevne

I dan danas, prvo što upadne u oči nakon što se pređe granica, jeste mnoštvo kupastih betonskih pečurki iz kojih vire armature. Na par mesta sam video i anti-tenkovske piramide/prizme. Kada se prođe neposredna blizina granice, postaje jasno da je ovo katolički kraj - vide se mnoge crkve i kapele, krstovi veliki i mali, kipovi device Marije… što je u oštrom kontrastu u odnosu na okolinu Gusinja, koja iako takođe naseljena Albancima, je dominantno muslimansko područje (monštvo džamija, i koliko ja znam, samo jedna katolička crkva).

Što se stanovništva tiče, mi smo prolazili baš dok je pljuštala kiša, tako da je napolju bio samo ko je morao, baba umotana u marame i šćućurena ispod kišobrana pored kamenog plota dok čeka nekog, deda ide za ovcama, takođe pod kišobranom…

Definitivno bi vredelo proći ovde jednom biciklom, ako ništa drugo, da bi se na miru nauživalo u prizorima, jer put iako gotovo potpuno pust, suviše je uzan a stajališta sa strane vrlo retka, pa baš nisam imao prilike da zastanem i fotografišem koliko sam želeo.

Albanski carinici su bili ljubazni na obe granice (Grnčar i Božaj) i znaju srpski taman koliko treba da se obavi sva potrebna komunikacija.

U Tuziju smo napravili neplaniranu pauzu - crkao regner, pa sam morao da nađem auto-električara. Imao sam sreće da brzo naletim na ljubaznog predusretljivog majstora koji nam je dosta brzo rešio problem. Oko pet smo prošli kroz Virpazar i stigli u Godinje.

Godinje

Ceo ovaj naš put je od početka do kraja improvizacija - uklapamo se najviše spram vremena ali i spram raspoloženja i mogućnosti. Zato ni u jednom trenutku ne znam koliko ćemo se zadržati u nekom mestu, pa sam smeštaj unapred dogovorio i rezervisao samo u Grbaji, dok sam za sve ostale potencijalne lokacije samo popisao brojeve telefona koje sam našao na internetu.

Tako sam i noćenje u “SD apartmanima” u Godinju ugovorio pred polazak iz Gusinja. Dočekao nas je naš domaćin, Srđan Leković, i lepo i srdačno primio. Ljubazan, mršav, visok čovek u četrdesetim, u teškoj situaciji, ali potrefilo se da su stranci iz nekog razloga navalili na Skadarsko jezero. Što možda i ima logike.

Skadarsko jezero je najveće po površini na Balkanu (površina varira od 370 do 540 km kvadratnih), interesantno je ornitološki, južna obala je razuđena sa mnogo ostrva i zaliva u kojim su stara, kamena ribarska sela, klima je blaga, itd. Dok je more ko more, slično kao bilo gde u Hrvatskoj, Italiji, Grčkoj…

I zato Crnogorci u okolini Skadarskog jezera ubijaju sa cenama. Ni Srđan, pošto mu se može, nije drugačiji. Njegov kontakt, tj. “SD apartmana” sam našao na booking.com. Ne znam šta “apartmani” znači u njegovom rečniku, ali u pitanju je omanja porodična kuća, sa tri sobe, sve izdate (dve strancima a jedna nama), dnevnom sobom u kojoj žive Srđan i njegova stara majka, kuhinjom u koju se ulazi kroz dnevnu sobu i malim kupatilom.

Naša soba, omanja, iako izgleda kao da je relativno nedavno krečena, ima neki problem sa vlagom - ljušti se plafon na zidovima ima tragova memle i soba ima taj neki šmek. Sobom dominira krevet visok preko metra, što je vrlo zgodno za Vuka koji se cele noći prevrće, i na krevetu je neudoban dušek koji je nekako podeljen ili ima nešto u sredini. U sobi nema ni jedne kukice ili zakačaljke, niti upotrebljive “radne površine” na koju bi mogao da se ostavi deo stvari, a u ormanu koji je u sobi su stvari domaćina.

U kupatilu ima neki problem sa wc šoljom, tj. mora ručno po potrebi da se odvrće slavina koja puni kotlić. U kući nema interneta iako se na booking.com reklamira kao da ima. Celom kućom dominira miris duvanskog dima koji se uvlači u sve stvari.

Domaćin sve ove nedostatke, sitne i krupne prevare nadohnađuje naglašenom ljubaznošću na neveštom engleskom (kada govori sa strancima), koji ga izgleda toliko opterećuje da se sa mukom prebacuje na srpski kada priča sa mnom, već govori nešto mešano srpski-engleski.

I sve to ne bi bilo problem, bar ne nama koji spavamo u šatoru, na podu, na livadi… da cena smeštaja po osobi nije 20e (ali meni nije naplatio za Vuka). U cenu ulazi i doručak (doza hleba, margarina i marmelade). Ne kažem, čak ni ne verujem da je on tu nešto poseban; jednostavno su se našli u prilici da testiraju zakone ponude i potražnje. Jedino što mu se gosti ne zadržavaju dugo…

Posle neudobne noći (spavao sam ukoso, sa Vukom nameštenim paralelno sa čelom kreveta, i često se budio kad se on pomeri, jer sam se plašio da ne padne), brzo smo se popakovali, doručkovali i krenuli u obilazak okoline.

Crminca i Godinje

Crmnica je oblast koja se pruža od obale Skadarskog jezera na jug prema padinama primorskih planina. Pod tim imenom se pominje rano, već polovinom XII veka u Letopisu Popa Dukljanina. Šarenilo Crmnice upotpunjuju strma brda obrasla gustom vegetacijom, potoci, reke, kamena seoca povezana krivudavim putevima, brojni manastiri, tvrđave a danas je najpoznatija po vinogradima i vinarstvu.

Jedno od crmničkih sela je i Godinje, i to jedno od najstarijih (pominje se prvi put u XIII veku). Prema legendi, ime je dobilo po svetom Jovanu Vladimiru (dukljanski kralj koji je vladao oko 1000-e godine), kojem je posle bitke sa Vizantincima godila hladna voda sa jednog od obližnjih izvora i dobro vino iz ovog kraja.

Negde sam pročitao, ali ne mogu sad da nađem izvor, da sorta vina Vranac potiče baš iz Godinja, i da se odatle proširila dalje po Crmnici, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji...

Zaseok Lekovići, ili "staro selo" kako sam čuo u Godinju da ga zovu, je arhitektonski najinteresantniji deo Godinja. Čine ga zbijene kamene kuće primorskog stila, jednospratne i dvospratne, koje vire iz guste vegetacije na jednom brežuljku stotinak metara iznad jezera. Staro selo je (kao i celo crnogorsko primorje) teško stradalo u velikom zemljotresu 1979. godine. Stanovnici su se tada povukli niže, prema jezeru, a staro selo je ostalo uglavnom nenaseljeno. Deluje mi da nije bilo dosledno zaštićeno (pravno ni materijalno), pošto se na mnogo mesta vide tragovi krpljenja i improvizacije. Trenutno su u toku radovi na restauraciji kule Balšića. To su mi rekli meštani, dok smo mi možda i prošli pored nje, ali nema nikakvih info tabli, pa nismo ni znali.

Juče ujutro kada smo se probudili u Grbaji, bila je pozna jesen, kiša, magla i temperatura blizu nule. Izgleda da smo se vratili u leto - jutro je već bilo toplo i najavljivalo je lep dan.


http://y2u.be/Py7IKreupgM

Uputili smo se prvo u staro selo. Plan je bio da prođemo kroz njega, pa da povežemo i presečemo do seoske crkve i da zatim nekom kozijom stazicom izađemo na vidikovac na Malom visu. Kroz selo ide neka markacija, ali slaba. Krenuli smo da pratimo zaraslu stazu, opkoljenu rastinjem koje je još bilo veoma vlažno od jučerašnje kiše.

Senovita staza, sva obrasla u mahovinu i okružena kamenim zidovima i ostacima objekata koje je progutala vegetacija, nas je odvela visoko iznad sela, i kad sam video da nastavlja da se penje pravo gore, bez naznake da će uopšte da skrene na stranu na koju ja želim, a da je pri tom počela i da se “tanji”, rešio sam da se vratimo.


Godinje, staro selo

Dok smo ponovo sišli do starog sela, neki od stanovnika su se već probudili, pa smo dobili instrukcije za pravac, ali opet, na tom kamenitom području, sve može a i ne mora da bude staza, pogotovo ako se ne koristi, a ove se izgleda ne koriste od kada imaju asfalt, i od kada muzu strance umesto koza. I tako smo, idući niz nizove kamenih stepenica zaklonjenih velikim krošnjama smokvi ponovo izbili kod gumna na početku starog sela.

Odustali smo od daljeg istraživanja starog sela, i spustili se do jezera. Usput mi se obratio neki čovek: “Jesi našao patiku?”, a ja u čudu - “Kakvu patiku?!”, a on - “Ne kažem tebi”, i smeju se i on i Vuk. Izgleda da ga Vuk zna od negde…


Pogled na Godinjski zaliv i Skadarsko more sa plaže Pješačac

Od Godinja do plaže Pješačac ima nekoliko kilometara, ide se asfaltom, koji se prvo solidno penje pa onda silazi do obale, i ništa ne bi propustili da smo to odradili kolima. Plaža je lepa, sa nje se pruža lep pogled prema ostrvu Grmožur, Vranjini i Godinjskom zalivu. Iznad plaže se nalazi par objekta, i u razgovoru sa ženom koja tu radi sam saznao da tu niko ne živi, nego je tu restoran u kom se služi osveženje i hrana za goste koje tu dovoze barke iz Virpazara. Od restorana se spuštaju kamene stepenice na koje se nastavlja dug betonski ponton. Kaže domaćica, morali su da ga produže, jer zbog rekordno niskog vodostaja barke nisu mogle da priđu.

U lokvanjima pedesetak metara dalje sam video nekoliko čunova, i lepo bi bilo provozati se bar do Grmožura, ali niko od vlasnika nije bio u blizini. A Crnogorci deru i za vožnje po jezeru - i do 20-25e za sat vožnje.

Vratili smo se u Godinje, obišli spomenik borcima iz Godinja palim u ratovima 1912-1918 i 1941-1945 i krenuli ka Virpazaru. Usput smo zastali kod vidikovca Mijela. Obeležen je, pored puta se nalaze parking mesta i klupice, ali staza koja vodi na breg nije najprohodnija a ni breg nije pročišćen od vegetacije. Lepše poglede smo imali iznad starog sela.

Kroz Virpazar sam već nekoliko puta prolazio ali nikad nisam duže zastao, niti sam obišao tvrđavu Besac.

Besac

Tvrđava Besac sa visine od pedesetak metara motri na Virpazar, Virsko polje i Skadarsko jezero. Izgradili su ga Turci nakon pada Zete 1478. godine, i imao je značajnu ulogu na potezu jezerskih fortifikacija Besac - Lesandro - Žabljak. Početkom XVIII veka osvajaju ga Crnogorci i tada je znatno oštećen. Između dva rata korišćen je kao žandarmerijska stanica a tokom II svetskog rata Italijani ga koriste kao zatvor. Od tada je napušten u poluruševnom stanju, da bi ga zemljotres 1979. dodatno dotukao. 2013. počinje sanacija, i danas je Besac u velikoj meri rekonstruisan u prvobitno stanje.

Obišli smo tvrđavu, ništa specijalno, ali drago mi je da jesmo pošto sam to odavno želeo. Prošetali smo se i kroz Virpazar - malo primorsko mesto 20ak kilometara od mora. U Virpazaru je i dalje sezona u punom jeku - parkinzi puni, svuda se čuju engleski, italijanski, nemački, pune barke isplovljavaju svakih desetak minuta… Promoteri, svaki na svojoj teritoriji, saleću i spopadaju strance, pokušavajući da im uvale vožnje, smeštaj, poziv u restoran… Mi ovako prljavi, u gojzericama, sa planinarskim rancem i Vukom koji galami na srpskom, valjda nismo perspektivna klijentela, pa nas niko nije dirao.

Sedamo u kola, i pola sata kasnije, kroz Sozine, smo na moru, još pola sata kasnije - u moru. Vukovom oduševljenju nema kraja. Priča o tom moru već danima, dal’ je slano, dal’ je plavo, i prvo što je uradio kad je zagazio, sagnuo se i “kereći” otpio - da, definitivno je slano.


Moreeee

Oko pola četri popodne je, temperatura mora je 23C a vazduha nešto više, i sasvim je ok za kupanje, čak se i lakše uđe nego kada je razlika u temperaturi veća. Ali iz nekog razloga osim nas na plaži su samo malobrojni Rusi i polarni medvedi. I Rusi su uspeli da budu hladniji od polarnih medveda. Vuk ne bi bio Vuk da nije pokušao da bude primećen od svih prisutnih, i rešio je da ode da im pokaže kamenčić koji je našao. Krenuo, oni ga ignorisali, pa se vratio, pa krenuo opet i nogu pred nogu polako stigao pred starog Rusa. A ovaj ga ne konstatuje, kao da ne postoji. I Vuk ni pet ni šest, sagnuo se, uzeo mu ruku, stavio kamenčić, rekao “Izvoli” i vratio se do mene. A Rus samo “Spasiba”, kad se Vuk okrenuo, lansirao kamenčić sa dva prsta kao nešto što je iščačkao iz nosa.

Najteže od svega će biti držati Vuka izvan vode, tj. kad se kupamo - kupamo, kad izađemo, odmah oblačenje i sušenje, a ne da je stalno mokar na vetru. I probao sam svašta, da slažemo kamenčiće, bacamo kamenčiće, skupljamo neobične…

- Vidi Vuče kakav lep i neobičan kamen, vidi kako je šaren
- Iijuuuuu
- Hoćeš da ga poneseš ma...

Kamenčić je već završio u vodi. I svaki put sa istim ishodom. Da imamo devojčicu, možda bi mama i dobila šareni kamenčić…



mapa | trek | slike (47) | video klipovi (1)