Aktivno jesenovanje sa aktivnim trogodišnjakom

planovi, realizacija i naravoučenije
| 02. 10. 2017. http://perpetuum-mobile.net/2017-vuk-gorski-i-morski/jesenovanje/

Aktivno jesenovanje sa aktivnim trogodišnjakom

planovi, realizacija i naravoučenije

Aktivno jesenovanje sa aktivnim trogodišnjakom

Tako se složilo da sam krajem septembra i početkom oktobra trebao da budem dve nedelje sam sa Vukom, pa umesto da sedimo kod kuće, krenuli smo u akciju. Pri tom ove godine nismo bili na moru, a Vuk malo-malo samo o tome priča, pa sam rešio i to da ukombinujem.

Ali, visoke planine u jesen umeju da budu nepredvidive, a ni na moru nismo znali šta nas čeka, pa su planovi u startu bili zamišljeni fleksibilno, tako da mogu da se menjaju i prilagođavaju u hodu.

Pakovanje

Pakovanju sam se ozbiljno posvetio. Odeća za tri godišnja doba, oprema za planinarenje, oprema za plažu, hrana i sudovi, lekovi i higijena, knjige i igračke… I nije bilo dovoljno to samo potrpati u kola - često smo se premeštali i bilo je važno da sve to uvek bude sortirano, dostupno i na dohvat ruke.

Vuku sam poneo gomilu rezervne odeće, tanke, debele, duge, kratke, za pešačenje, za kišu, za plažu, za spavanje… i obuće, sandale, plitke patike, duboke patike, sobne debele čarape, čizme… Otprilike pola odeće sam vratio čisto i nekorišćeno. Slično i sa hranom, najmanje pola smo vratili. Što je ok, tako i treba da bude.

Put kolima

Vuku obično teško pada i brzo dosadi da bude dugo vezan u sedištu u kolima. Srećom, pre polaska sam napravio izbor (prihvatljivih) dečijih pesmica. Stvarno ima svakakvih, sa tehno ritmovima i ritam mašinama, turbofolk aranžmanima, decom koja falširaju. Ako već moram to da slušam satima, bar sam probrao neke koje ne nerviraju - Branko Kockica, Dragan Laković, Sedmorica Mladih, Đuza Stoiljković… Vuk je odlično reagovao, i stalno smo ih pevušili, i u kolima i u šetnjama. Kako i ne bi, to kad jednom uđe u glavu, teško izlazi.

Nabavio sam i namontirao džepove za sedišta u kolima, i organizovao stvari tako da mi sve bude pri ruci - hrana, voda, telefon, dokumenta i pasoši, igračke i knjižice, tako da sam mogao lako i bez stajanja da opslužujem Vuka.

Smeštaj

U planine sam išao na poznato, tj. znao sam šta nas čeka i na Prokletijama i u Biogradskoj gori i na Komovima da smo se tamo zaputili. U sva tri slučaja su u pitanju komforne planinske kućice, sa krevetima, posteljinom, natkasnama, stolom, ormarićima… U Grbaji smo čak dobili mali apartman u čijem sklopu je i kupatilo, što je odlično.

Međutim, problem je što sve te kućice imaju lošu izolaciju i nemaju ugrađena nikakva grejna tela, pa se temperatura brzo približi spoljnoj, a to je noću ispod 10C. Srećom, kućice imaju struju, a poneo sam malu grejalicu koja sobicu brzo zagreje i boravak u njoj učini prijatnim. Ali, i ta toplota se izgubi tokom noći, pa je korisno što smo imali vreće za spavanje, Vuk tri vreće različite debljine a ja jednu staru, i uz prekrivače kojih je uvek bilo dovoljno, nije bilo zime.

Na moru smo bili u komfornom apartmanu - soba sa duplim ležajem, dovoljno velika da sam u nju mogao da unesem sto sa terase i tu pripremam hranu a da je i dalje moglo da se prolazi okolo, orman, kupatilo, terasa pristojne veličine sa pogledom na more. Glavni manjak je što smo tu od prekrivača dobili samo čaršave, pa sam se prve noći smrzao (Vuk je spavao u svojoj vreći), a već za drugu sam izvadio moju vreću iz kola pa se time pokrivao.

Najslabiji je bio smeštaj u Godinju - mala soba, bez stola i ormana, sa zajedničkim polu-funkcionalnim kupatilom i zajedničkom kuhinjom u koju se ulazi kroz sobu gde žive domaćini. Ali tu smo bili bukvalno samo jedno veče i noć, a već ujutro se spakovali i krenuli dalje.

Hrana

Trudio sam se da svaki dan jedemo nešto toplo, kuvano i tečno, iako bi Vuk najviše voleo da jede samo čokolino tri puta dnevno. U tim improvizovanim uslovima kuvanja na malom gorioniku, pokazalo se dobro kombinovanje supe iz kese sa povrćem iz konzerve (pasulj, grašak) ili kukuruzom, po potrebi zgusnuto instant pireom ili razređeno paradajz sokom, i začinjeno solju, origanom, bosiljkom…

Ni voća i povrća nam nije falilo. Par puta sam se prevario pa smo seli u restoran da ručamo ili večeramo, i oba puta me je Vuk sabotirao, pojeo par zalogaja i kao neće više, ni posle svih ubeđivanja, ulagivanja i pretnji. Posle toga sam svu hranu ja pripremao.

Pešačenje

Ići sam u jesen u visoke planine sa malim detetom nije šala, pa sam se uvek trudio da se spremam za nepredviđeno i za ne daj bože. Nosio sam mnogo Vukove odeće, od rezervnog donjeg veša i čarapa, preko tankih i kratkih majci do dugih i debelih trenerki, zatim kabanica gornja i donja, kamašne, rukavice, kapa, debela jakna, sva rezervna odeća upakovana u specijalni nepromočivi džak… I to sam sve imao uvek, bez obzira na trenutno vreme i dužinu šetnje. Oprema koju smo nedavno nabavili za Vuka (mali polar, rolka, pantalone, jakna, kabanica donja i gornja) se odlično pokazala.

Osim toga, uvek sam imao osnovnu prvu pomoć (previjanje, hanzaplasti, kreme za ujede i opekotine) i proširenu (analgetici, vakuum pumpica za ujede zmija i insekata, autan, maramice i toalet papir), osnovni komplet za preživljavanje (astrofolije, upaljač i šibice, nešto papira, kanapi i vezice…), uvek dovoljno integralnih čokoladica (semenke, med, grožđice).

Sa svim tim ranac mi je bio podosta težak. Srećom pa nije bilo toplo, i dve litre vode nam je uvek bilo dovoljno.

Ranac za nošenje deteta ima svojih prednosti - detetu je u njemu udobnije, može da se opusti i spava, a meni su obe ruke slobodne, pa mogu da se penjem sa oba štapa i lakše i bolje balansiram. Mane su to što je Vuk već dosta velik i težak, i često se nekako izvije i iskrivi, pa mi jako pomeri težište u nazad ili u stranu što ume jako da umori i napravi masnice na ramenima. Takođe, teže (sporije) je staviti ga i izvaditi iz ranca, pogotovo kada neće da sarađuje.

Alternativa je da ga nosim na ramenima, i odlično je to što mi teret lepše leži na leđima pošto težište nije pomereno, brzo i lako ga podignem i skinem pa mnogo više hoda nego što bi da je u rancu (često kada kuka kako se umorio, stavim ga na leđa, malo nosim, pa naiđemo na nešto interesantno, skinem ga da mu pokažem, pa dalje opet hoda sam). Ranac koji imam je dosta visok, tako da mu je vrh u produžetku mojih leđa, pa je Vuk mogao da menja kako mu odgovara, da mi sedi na ramenima ili na rancu. Jedina mana je to što mi je jedna ruka uvek zauzeta, jer njome držim Vuka za nogu.

Dečiji ranac smo nosili samo jedan dan, na uspon na Volušnicu. To je bio prvi naš uspon na putešestviju, Vuk se odlično pokazao, pa me je to ohrabrilo da taj ranac više ne nosim, već onaj drugi koji mi mnogo više odgovara.

Imali smo mnoogo sreće sa vremenom, ne mogu to dovoljno da naglasim. Nismo ni jednom pokisli (iako smo i na to bili spremni), nismo imali ni jedan peh i nepromočivi džak sa rezervnom odećom nisam ni jednom otvorio.

I sa rutama sam pravio kompromise - ništa tehnički zahtevno (u smislu strmo, opasno, ništa gde Vuk ne može sam da ide dok ga držim za ruku). Takođe sam u više navrata morao da se suzdržim od eksperimentisanja (već sam se držao staze i sigurice) i više puta nevoljno skratio turu i preskočio neko interesantno mesto. Gledao sam da krećemo rano ujutro, da oko podneva izađemo na vrh i da se vratimo nekoliko sati pre mraka. Dakle, bio je kompromis u tome da su tempo i tehnička zahtevnost bili prilagođeni Vuku, ali zahvaljujući njegovoj energiji, domet nam je bio priličan i obišli smo mnoga interesantna mesta.

Kupanje

Ispostavilo se da je more krajem septembra zadovoljavajuće toplo, oko 23C, svega nekoliko stepeni hladnije od vazduha, i kupanje bi bilo prava milina da nije gotovo sve vreme duvao vetar. Da bude još nezgodnije, poslednjih dana je bilo oblačno, pa ni na sunce nismo mogli mnogo da računamo.

Pre polaska sam Vuku namenski nabavio kratko neoprensko ronilačko odelo (šorti), što se odlično pokazalo. Ipak je on još mali i nedovoljno aktivan u vodi da bi se zagrejao, a i mršavko je i nema ni grama izolacije.

Kupanje je bilo ok, problem je bilo izlaženje. Čim bi izašli iz vode, morao sam u rekordnom vremenu da ga obrišem i osušim, obučem od glave do pete u nekoliko slojeva, tutnem mu topli čaj i zabavljam uz knjigu dok se ne zagreje. A onda ponovo. Možda je to preterivanje, video sam da su Rusi svoju decu puštali da šetaju mokra po vetru, ali oni se i po snegu valjaju i kupaju u rupi u ledu, pa je Crna Gora u septembru/oktobru možda za njih tropska plaža.

Vuk

Vuk je bio prilično dobar, ili bar predvidiv. Prošle godine na moru je bio jednako pokretan i aktivan, ali mali i nerazuman, bilo je jako teško (često nemoguće) razumeti se i sporazumeti sa njim. Neka iracionalna ideja bi mu ušla u glavu, i tu bi bio kraj (takoreći prekid filma).

Od tada je prošlo godinu dana, upoznao je i istražio svet oko sebe, isprobao je i izgustirao šta će da se desi ako prospe vodu, baci ovaj ili onaj predmet, itd. Takođe, sad ga je mnogo lakše kontrolisati (ili bar kanalisati) daljinski, odvlačenja pažnje, obećanja, pretnje, nagrade i kazne su često sasvim delotvorni.

Na pešačenjima smo odlično funkcionisali. Radoznao je, sve ga interesuje i sve upija što mu pričam, i posle reprodukuje. Još živi u svetu mašte gde su džinovi, bauci, zmajevi i čarobnjaci stvarni pa sam mu i ja improvizovao neke takve priče da bi mu put bio interesantniji. Ali zna i o stvarnom svetu, prepoznaje insekte i životinje, nekoliko vrsta drveća, razume (na nekom njegovom nivou) čemu služi koren ili list, šta je seme, da će gusenica postati leptir a punoglavac žaba, itd.

Ima mnoogo snage, ni jedan dan nisam uspeo da ga umorim, bez obzira na to koliko bi pešačili i penjali se. Što je dobro, pošto nam je omogućilo da idemo dalje i više nego da sam morao da ga nosim stalno ili da je bio smoren i nezainteresovan. Ali često bih po povratku ja bio potrošen a on kao nov.

Možda paradoksalno, ali dani mirovanja su mi bili najnaporniji. Vuk je kao penušavo piće kada se otvori limenka. Tu energiju je nemoguće zadržati i on ne može da bude miran, ni kad spava (kotrlja se i prevrće), ni kad jede, ni kad čitamo knjigu ili gledamo crtani. Nosio sam računar, i crtani bi mi “kupili” pola sata ili 45 minuta da odradim šta moram, za duže stvari sam morao da čekam da zaspi.

U Sutomoru smo malo imali problem jer vreme poslednjeg dana nije bilo za kupanje, Vuk nije u stanju da duže bude zatvoren u sobi, a nismo imali mnogo opcija za šetnju. U suštini, zbog toga smo i skratili vreme na moru i vratili se u planine.


Sve u svemu, ja sam prezadovoljan. Bili, videli, iskusili, vratili se živi i zdravi (Vuk čak i zdraviji, kad smo krenuli bio je malo prehlađen i curio mu je nos). Ovo iskustvo nam je otvorilo neke nove domete, sada je samo nebo granica, i kako bude veći, biće samo lakše. Rado ću se sećati ove naše male avanture, a i on je sa tri i po godine nadam se dovoljno velik da neku od ovih uspomena zadrži.



slike (1)