Rumija

sveta trojica i još dvojica
| 28. 09. 2017. http://perpetuum-mobile.net/2017-vuk-gorski-i-morski/rumija/

Rumija

sveta trojica i još dvojica

Rumija

Posle celog dana juče na plaži, morali smo malo da razbijemo monotoniju, a i najavljeno je da će narednih dana rasti oblačnost, pa bolje ne odlagati. Rumiju odavno planiram i grickam pomalo, opasao sam je biciklom i prešao preko prevoja koji je deli od Sutormana, i u nekoliko navrata pokušavao da organizujem uspon na njen vrh. Konačno su se kockice složile…

Dobro smo poranili i brzo bili u Baru. Kolima je moguće prići do neposredne blizine vrha Rumije, i odlično je to što se velika većina visinske razlike od mora do tačke sa koje kreće uspon savlađuje uzanim asfaltnim putem, koji tek kada se već izađe na visoravan prelazi u makadam, prvo solidan pa onda nešto lošiji.

Put kojim se ide je vrlo lep, ne zna se šta je lepše, da li kamene litice prošarane crvenim bukovim lišćem, gusto pošumljeni obli bregovi koji preklapaju jedan drugi ili pogledi na more.

Posle skoro dva sata klackanja u kolima od Sutomora, krećemo da se penjemo. Ovde, na visini, je osetno hladnije nego uz more, nekih desetak stepeni, ali dok se penjemo nema ni vetra ni oblaka, tako da je prijatno. Staza je odlično markirana, i prolazi kroz šumu koja je gorela ovog leta. Ali izgleda da je požar samo preleteo preko planine, pošto je stradalo jedino nisko rastinje, koje je već počelo da se oporavlja, dok drveće nije pretrpelo neku vidljivu štetu.

Uhvatili smo solidan tempo, ovaj put čarobnjaci i zmajevi ne pomažu, pa zamajavam Vuka sa markacijama (on ima vešte nogice i oštre oči, a ja nisam poneo naočare i sad mora on da mi pomaže i traži markaciju). I stvarno, sav se zdao, držalo ga je sve dok nismo završili i uspon i silazak.

Kako smo prišli prevoju, udario nas je snažni nalet ledene bure. Brzo smo dodali po još sloj i kabanicu pride, i nastavili završni uspon. Prvi put smo ugledali severnu stranu, i ima se šta videti - prelepo plavo jezero, uz njegovu južnu obalu niz ostrva a iznad severne zid od visokih planina čiji su vrhovi u oblacima.

Staza je vrlo dobra, jasno je obeležena i nije tehnički zahtevna - Vuk ju je sam ispešačio, 70% uspona i 100% silaska. Kako smo se odvojili od prevoja, i vetar nas manje tuče, jer staza ipak ide između stenja i niskog rastinja.


http://y2u.be/gulAtQdbD3A

Oko pola 12 smo ugledali crkvicu sv. Trojice, u svom njenom metalnom sjaju, stigli smo na vrh. Sećam se, bilo je nekih kontroverzi oko podizanja ove crkve. U okolini Rumije postoji 1000 godina star kult sv. Jovana Vladimira, i to još iz vremena pre šizme, tako da su ga nasledili i pravoslavni i katolički vernici, a kasnije su im se pridružili i muslimani. Tako su oni već vekovima složno u zajedničkoj procesiji iznosili krst na vrh Rumije, dok jednog dana na vrh nije metalna crkvica pala s’ neba, viseći sa vojnog helikoptera. Bio je to poslednji čin saradnje dve sestrinske institucije, SPC i VSCG, pre crnogorskog referenduma i odvajanja Srbije i Crne Gore. Ovakvo markiranje teritorije od strane jedne konfesije, druge dve nisu naročito dobro primile…

Ali sada dok stojim ispod ove crkvice, uviđam da ona može da bude i od životnog značaja kao planinsko sklonište planinarima u nevolji, naravno onima koji imaju ključ od debelog lokota.


Vuk na vrhu Rumije

Nama je i bez ključa poslužila kao zaklon od snažnog vetra koji duva na vrhu. Sedimo tu i uživamo, doručkujemo i zjakamo okolo. Prelepo mesto, okruženo velikim plavim površinama sa dve strane. Vreme nije najbistrije, ali vidi se dovoljno daleko da mogu da se razaznaju najmarkantnije obližnje crnogorske planine.


360 panorama sa vrha Rumije

Sa Lovćenom nema greške, Štirovnik i Jezerski vrh sa mauzolejom se jasno vide. Durmitor je predaleko da bi se po ovakvom vremenu video, ali jasno je koje su tačke magneti za oblake. Tri ogromna oblaka koji su povezali i visoke i niske slojeve oblaka, kao tri velike nuklearne pečurke, zalepili su se za Orjen, Komove i Prokletije.

Nakon najmanje sat vremena gustiranja tih veličanstvenih pogleda, pošli smo nazad. I tu je jedina moja zamerka po pitanju markiranosti staze - vrlo slabo je obeležena u okolini samog vrha, što nije problem prilikom penjanja, jer tu nema zabune, ali kad smo krenuli na dole, jedna lažna stazica nas je povela na pogrešnu stranu. Takvih lažnih stazica je mnogo, možda zato što je požar raščistio rastinje, ali nisam bio spreman za eksperimentisanje sa detetom ili da se zaglavimo u stene jugoistočno od vrha, pa smo se malo vratili i ponovo napipali markaciju.


Negde ispod prevoja srećemo prve ljude - do tada smo imali celu planinu za sebe. Mogu misliti šta se motalo po glavama dvoje zajapurenih stranaca dok je Vuk prolepršao pored njih kao leptirak.

Na planinarskom znaku na početku uspona stoji da uspon traje oko dva sata. Nama je ukupno trebalo oko pet sati za uspon i spust, sve sa velikom pauzom gore i svim drugim usputnim pauzama.

Sve u svemu, divan dan i divno iskorišten. Ostatak smo proveli na plaži…



mapa | trek | visinski profil | slike (31) | video klipovi (1)