stalno u pokretu
20. 11. 2008.

Bodler

Tekstovi nekoliko pesama.
Evo uspomene; kao leptirica. Leprša u svodu; žmuriš; Nesvestica. Dušu snažno ščepa i grubo je gurne. U zadahe kužne, u ponore tmurne;
[ vreme čitanja: ~ 3 min. ]

Evo uspomene; kao leptirica leprša u svodu…

Evo uspomene; kao leptirica
Leprša u svodu; žmuriš; Nesvestica
Dušu snažno ščepa i grubo je gurne
U zadahe kužne, u ponore tmurne;


Volim oblake… oblake što prolaze…

- Koga najviše voliš, zagonetni stranče, reci? Oca, majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca, ni majku, ni sestre, ni brata.
- Možda svoje prijatelje?
- Upotrebili ste reč čije mi je značenje ostalo do dana današnjeg nepoznato.
- Svoju otadžbinu?
- Ne znam pod kojim se podnebljem nalazi.
- Lepotu?
- Rado bih je voleo kad bi bila božanska i besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što vi mrzite Boga.
- Pa šta onda voliš, čudnovati stranče?
- Volim oblake… oblake što prolaze… tamo… one čudesne oblake!


De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami;

Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
- Nigde vode, šume, nigde stvora živa!

O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;

Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!


Srećan je ko lako razume nemi jezik cveća i stvari nemuštih

Iznad niskih dolja, iznad mračnih voda,
Iznad šuma, gora, oblaka i morâ,
Preko sunca, sveta i plavih prostora,
Preko međa zvezda i zvezdanog svoda,

Duhu moj, ti letiš, lak, nad pejzažima,
I ko dobar plivač kad se u val vine,
Od zanosa pijan, ti brazdiš dubine
Prostora, sa strašću muškom što prožima.

Poleti daleko iznad kužnog vira,
Ka visokom, svetlom čistilištu bića,
I pij poput bistrog i božanskog pića
Vatru što ispunja vedrinu svemira.

Posle duge čame, muka i žalosti,
Što pritišću igom živote nam tašte,
Srećan je ko može na krilima mašte
Da se hitro vine u polja svetlosti;

Onaj kom se miso kao lasta stušti
K nebesima, jutrom, krilima što šume,
- Ko nadleće život i lako razume
Nemi jezik cveća i stvari nemuštih!


Raniji život

Živeo sam dugo pod prostranim tremom
Što ga južnih sunaca zaliva obilje
I čiji stubovi u spokoju nemom
Bejahu, s večeri, ko bazaltne špilje.

A more, ljuljajuć nebosklone gorde,
Mešaše u svome uzvišenom toku
Muziku što bruji kroz moćne akorde
Sa rujem zalaska u mojemu oku.

Tu sam ja živeo u miru naslade,
Sred azura, mora, sladostrašća, žudi,
I golih robinja mirišljavih grudi,

Što mi listom palme vrelo čelo hlade
I koje se brinu jedino o tome
Da izuče bolne tajne što me lome.



slike (1)