Fruška gora 2017

neka šetnje otpočnu
Fruška gora | sva sreća da je odmah tu preko puta Dunava http://perpetuum-mobile.net/fruska-gora/2017/

Fruška gora 2017

neka šetnje otpočnu

Fruška gora

sva sreća da je odmah tu preko puta Dunava

Fruška gora 2017

Vuk je sad već dovoljno velik da može da pešači sam i malo više sluša i prati. Nadam se da ćemo ove godine polako da povećavamo procente staze koje sam pređe.


Zelena staza oko Popovice

28. januar 2017.
Popovica - Čukale - Perina pećina - Orlovo bojište - Popovica
Vuk, Marko

Ela je na faksu, a Vuk i ja sami u šumi. Krenuli smo od Popovice, Vuk se sam spustio do jezera i popeo skroz do Čukala (sve po snegu). Snega je bilo prilično, njemu do kolena. Sve u svemu, prepešačio je samostalno oko trećine.

Na Orlovom bojištu sam kliznuo na blatu ispod kojeg je bio led i pao sve sa Vukom na leđima. Dočekao sam se na bok i ruke i njemu nije bilo ništa ali sam se ja izblatnjavio kao svinja (to mi je i on rekao, i da će mama biti jako ljuta :-) ).


Krug ispod Kraljeve stolice

25. februar 2017.
Izvor Zvečan - Tavni potok - Kraljeva stolica - Jegerova bašta - Zvečan
Ela, Vuk, Marko

Plan je bio da izađemo do Ledinačkog crnog čota (tamo gde je hidro-meteorološka stanica) strmom stazom koja ide iznad Ledinačkog jezera. Parkirali smo kod izvor, i krenuli uzbrdo makadamom prema jezeru, ali smo se ispalili. Nisam tu odavno bio, i u međuvremenu su pomerili kapiju i ogradu kojom je ograđeno još stotinak metara do mesta gde je put uzan, tako da se ne može obići, pa smo morali da se vratimo. Možda bi mogli da obiđemo stazicom preko jalovine, ali nisam hteo da rizikujem da se opet vraćamo.

Plan B, krenuli smo uz Tavni potok prema Kraljevoj stolici. Kiša je padala dva dana skoro bez prestanka, ali od rano jutros sija sunce i prelep je dan. Zemlja je bila vlažna ali pošto tuda nisu nedavno prolazili šumarski traktori, nije bila uzmuljana kao testo. Sve se belilo od visibaba i tu i tamo se plavio po koji divlji zumbul.

Vuk je prilično sam pešačio. Vrlo brzo se izblatnjavio pošto je morao da podigne svaki štap, svaki žir. Kada nam je dosadila borba sa njim oko obilaženja bari (kojih je bilo dosta u delu staze koji ide uz potok), strpali smo ga u ranac.

Već neko vreme čitamo (tj. prepričavamo) Vuku Hobita (strip), i već zna skoro celu priču. Kada se ukazao balon HMZ, objasnili smo mu da je to lopta koju džinovi šutaju po planini, i da su je tu ostavili kada su se sakrili od sunca pre svitanja. To mu je bilo veoma zanimljivo, pa sam onda samo nadodavao na tu priču - kada naiđemo na srušeno drvo, to je zato što je tu lopta udarila pre nego što je odskočila, a postolje stuba od žičare kod Jegerove bašte je “zvonce” koje je ispalo džinu iz džepa i tu se skamenilo.

Sviđa mi se što je radoznao i hoće da sluša kada mu pokazujemo životinje koje prolaze ili preleću, što sluša ptice i kapira kada mu objašnjavamo šta je šta i čemu služi (naravno jako uprošćeno). Zabavljalo ga je da skuplja žireve i ostavlja za vevericu. Naučio je da prepoznaje zvuk detlića.

Sve u svemu, lepa šetnja lepim stazama.


Morintovo

4. mart 2017.
Iriški venac - Morintovo - vodopad Lazin vir - Kanov breg - Zeleni kamen - Kraljeva stolica - Iriški venac
Marina, Mihajlo, Ela, Vuk, Marko

Idealan dan za šetnju. Spustili smo se od Iriškog venca prema Morintovu. Od kada sam tu poslednji put prolazio, markirana staza koja jednim delom ide niz potok je jako zarasla, pa smo na kraju morali da je napustimo i probijemo se kroz visoku suvu travu do grebena, gde smo našli put. Ostatak do vodopada Lazin vir je ok.

Posle vodopada smo izbili na greben iznad Vrdnika, da bi ubrzo sišli na stazicu koja krivuda kroz mirisnu četinarsku šumu iznad Stare kolonije. Odatle smo se kroz hrastovu i lipovu šumu popeli do Partizanskog puta, pa preko Kraljeve stolice zatvorili krug. Lepa i raznovrsna šetnja. I dalje se sve beli od visibaba, tu i tamo je po koji divlji zumbul ili kukurek, ali još nema ničeg drugog.

Sve u svemu, za malo više od 6 sati prešli smo oko 13.5km. Vuk je bio savršeno raspoložen, i prepešačio malo više od 8km (od Venca do Mornitnova oko 5, i onda još u par navrata po 1-2km). Između nas je zabavljao odvalama.


Srneći vodopad i severno podnožje Pavlasovog čota

11. mart 2017.
Crveni čot - Srneći vodopad - Isin čot - Crvena krečana - rasadnik Beočin - pritoka Kozarskog potoka - Pavlasov čot - Crveni čot
Mihajlo, Miloš, Milivoje, Bojan, Moma, Ela, Vuk, Marko

Dan je bio hladan, u Novom Sadu je duvao ledeni vetar, ali čim smo počeli da se spuštamo od Crvenog čota ka Srnećem potoku malo smo se ugrejali i ušli u zavetrinu. Korito Srnećeg potoka izgleda kao da je njime nedavno oteklo Panonsko more - na sve strane polomljene bukve i razbacano granje. Iako od Čota do vodopada nema mnogo, trebalo nam je podosta vremena zbog blata i provlačenja kroz granje.

Vodopad nije bio potpuno razočarenje, žuborio je i belasao, ali video sam i više vode u ovom potoku, a moralo je biti i mnogo mnogo više, da bi nanelo svo to granje razbacano ispod vodopada.

Posle pauze kod vodopada, krenuli smo nazad, gde sam oko kilometar od vodopada pokušao da uhvatim markaciju Ace Damjanovića koja vodi uz strmu istočnu padinu ka grebenu koji izlazi na Isin čot. Ta markacija je i u najbolje vreme bila sporadična, a sada iako sam znao gde da je tražim i imao sam trek, nisam uspeo da je napipam. Nema tu mudrosti, potok je dole - put je na grebenu gore, ali pošto je šuma prilično proređena oko puta, na čistinama je podivljalo šiblje i žbunje, i nisam hteo tamo da se zaglavimo sa Vukom. Srećom, sada nema mnogo vegetacije, i uspeli smo bez problema da se provučemo do puta.

Gotovo svu širu okolinu Isinog čota su razrovale divlje svinje, ili mala vrlo preduzimljiva grupa, ili ih je bilo desetine. Lokva pored hranilice na Isinom čotu je crna od blata i organske materije u raspadu, svo blato okolo je ukaljuženo i vidi se na okolnim stablima kako su se svinje češale.

U blizini mesta na kom sa tog puta markacija skreće ka Pavlasovom čotu, sustigao nas je stampedo planinara iz pravca Jazka, sigurno blizu stotinak. Skrenuli su za markacijom ka Pavlasovom čotu, a mi smo nastavili grebenom prema asfaltu, pa smo izbegli gužvu. Neposredno pre nego što smo izašli na asfalt, prišao nam je čovek u plastičnom šljaštećem prsluku, jedan od planinara koje smo sreli. Prvo sam mislio da se izgubio i pokušao sam da mu objasnim kako najlakše da dođe do Pavlasovog čota, jer sam pretpostavio da je grupa tamo krenula, ali ispostavilo se da je on iz društva koje je organizovalo “pohod”. Bio je vrlo neprijatan, ljut što smo se našli na istom mestu na kom i njegova grupa, i mogli smo da zbunimo deo kolone koja se rastegla, pa je neko mogao greškom da krene za nama.

Prešli smo na severnu stranu planine, i prošli glavnim grebenom do Crvene krečane, i odatle krenuli lepom maratonskom stazom nizbrdo ka manastiru Beočin. Staza bi bila lepša da kopačima nisu celom dužinom raskopali i ostavili otvoren rov, verovatno za telefonske kablove. Ne znam da li su planirali da ih polože pa odustali, ili su povadili već položene. Okolo ima i pobacane izolacije.

Od rasadnika u blizini manastira Beočin smo krenuli transverzalom uz bezimenu pritoku Kozarskog potoka. Puno puta sam već prošao tuda, ali poslednji put pre skoro deset godina. Ako se dobro sećam, staza transverzale je tu išla iznad potoka, ivicom padine, ali je i tada bila u vrlo lošem stanju. Izgleda da je u međuvremenu skroz erodirala i da je nova putanja istrasirana kroz samo korito, ili sam ja nešto pogrešno upamtio. U svakom slučaju, nova staza kroz potok je naporna, ali vrlo lepa i interesantna. Stene i kamenje kroz koje potok vijuga na momente izgledaju kao da nisu na Fruškoj gori.

U finišu do Pavlasovog čota nas je dotukao strm blatnjavi put koji su izgacali šumarski konji.
Statistike kažu, 13.5km za oko 6.5 sati.


Gradac i Orlovac

1. april 2017.
Crveni čot - Gradac - Stranputica - Orlovac - Crveni čot
Mihajlo, Miloš, Ela, Vuk, Marko

Lep sunčan dan, pravi prolećni. Šetnju sam najavio kao “šetnju kroz jedan od najlepših delova Fruške gore”. Pre desetak godina je i bilo tako, ali posle nemilosrdne seče koja traje najmanje već 5-6 godina ovaj kraj postaje sve devastiraniji. Letnji put koji ide grebenom Tancoš na severozapad od Crvenog čota do te mere je prometan da je podloga pretvorena u finu prašinu duboku 5-6cm. Šumari ne odmaraju ni subotom, sve bruji od aktivnosti, traktori vuku teško natovarene prikolice, buldožeri izvlače debla povezana lancima u svežnjeve…

Sa Tancoša smo sišli na mali sporedan greben, Gradac, a tamo kao da je bomba pala - nekada gusta šuma je skroz proređena. Konačno smo sišli sa šumarskog puta na stazicu koja vijuga grebenom, pobegli od buke i prašine, i dvadesetak minuta kasnije izašli na vrh Gradac.

U okruženju ostataka antičkog utvrđenja smo napravili dužu pauzu. Čini mi se da su i ruševine u vidno lošijem stanju, spoljni zidovi se polaku krune i materijal sa njih spušta ka potoku, a i u najvećem unutrašnjem zidu se pojavila velika rupa.

Krenuli smo da se spuštamo strminom prema potoku i usput iznenadili 5-6 divljih svinja. Ovaj kraj im izgleda odgovara, pošto smo na puno mesta videli razrovanu stelju, kao i ugažene kaljuge na pištaljinama gde voda izbija iz obronaka. Posle dobrih 10-15 minuta spuštanja kroz strmu ali vrlo lepu šumu, izbijamo na potok Potoranj.

Potoranj je najduži potok u gorskom delu Fruške gore (Patka Bara na krajnjem istoku Fruške gore je najduža), jedan je od najbogatijih vodom a njegovo korito krivuda između najviših grebena na Fruškoj gori. Ali danas je imao manje vode nego ikad što sam video, a prolazio sam tuda nebrojeno puta. Na jednom mestu čak kao da ponire, tj. u dužini od nekoliko stotina metara korito je potpuno suvo, dok na drugim mestima gde ima vode curka vrlo vrlo sporo i više izgleda kao kanalizacioni odvod - voda je tamno crveno-smeđa sa dubokim naslagama finog mulja u dnu. Ne znam koji je uzrok ovome, pomislili smo da nije možda delom sproveden u cevi, ali nismo nigde videli dokaz za to…

Na mestu gde smo se spustili u Potoranj (kod velike stare bukve) dolina je već široka i ravna, a šuma proređena, pa odsustvo hlada pogoduje šiblju i koprivama. Još jedna od novih stvari za mene u ovom delu je i hranilica sa valovima sa kukuruzom i lovačka čeka direktno iznad nje tridesetak metara odatle.

Posle još jedne duže pauze kod napuštenog planinarskog doma Stranputica, nastavili smo stazom transverzale uz potok Tancoš, prešli greben Kestenski put i spustili u Isajlovac, vrlo lepu bukovu šumu sa mnoštvom starih, visokih stabala. Tu nas je čekao najžešći uspon tog dana - od potoka (bezimena pritoka Dobrog potoka) do grebena Orlovac.


Potok koji razdvaja Orlovac i greben Kestenski put

Greben Orlovac mi je jedan od omiljenih - strm, uzan, sa severne strane ušuškan u bukve a sa južne otvoren prema Crvenom čotu, Lipovim čotu, Gredelju i Tancošu, i oivičen pokojim kržljavim krivudavim hrastom. Ali to nije sve, nedaleko od najviše tačke grebena se nalazi jedna erodirana padina iz koje izbijaju plavo-zelene stene, jedinstveno mesto na Fruškoj gori.

Na Orlovim stenama smo se nauživali i napravili još jednu dugu pauzu. Greben Orlovac izlazi na prevoj ispod Crvenog čota (raskrsnica puta Beočin-Bešenovo sa Partizanskim putem), ali je problem što je na grebenu smešten vojni objekat, i vojska nekad pravi problem kada se prolazi pored. Umesto da se prosto prođe grebenom bez gubljenja visine, “legalan” način je spust od nekih stotinak metara do Osovlja, i onda uspon asfaltom nazad do prevoja. Napravili smo se ludi, brzim korakom prošli pored ograde i ovaj put nas niko nije dirao.


Orlovac

Sve u svemu, fino gustiranje proleća sa dugim pauzama, ukupno oko 11km za skoro 8 sati. Vuk nije bio u formi za pešačenje, iscrpelo ga izgleda što je bio bolestan prošlog vikenda, pa sam ga nosio više od pola.


Čortanovačka šuma

9. april 2017. Ostaci rimske tvrđave, plaža na Dunavu, izvor Kozarica
Maja, Srđana, Ranko, Ela, Vuk, Marko

Ovo je više bio izlet i kuliranje nego “planinarenje”, i svi uslovi su se idealno poklopili za to - vreme, društvo i lakoća kojom smo došli do naše destinacije. Do železničke stanice Čortanovci Dunav smo stigli vozom od Novog Sada za dvadesetak minuta. Ovo je verovatno jedan od najkomfornijih načina odlaska na Frušku goru - sa novosadske železničke stanice voz kreće po redu vožnje (jer mu je to prva stanica), i za dvadesetak minuta je u šumi. Pa do Popovice kolima treba više vremena!

Od stanice smo krenuli u malu kružnu šetnju, i prvo obišli ostatke tvrđave iz rimskog perioda. Do nedavno zanemaren lokalitet je sada uređen, sa prilaznim putem, klupicama, info tablom, a rastinje u okolini osnove kule je donekle raščišćeno. Utisak malo kvari sadržaj “info table”. Fasciniran sam kako je nekome dozvoljeno da izvali takvu glupost, da je tvrđava iz III veka korišćena za odbranu Rimskog carstva od “Avara sa severa Evrope”. Inače, tvrđava je srušena krajem IV veka i nakon toga nije obnavljana, a prvi pomen Avara u Panoniji je u drugoj polovini V veka a tek u VI veku i kasnije se njihovi napadi na tada već Istočno rimsko carstvo inteziviraju, i pri tome nikako nisu “sa severa Evrope” već iz Azije.

O istorijatu tvrđave sam već detaljnije pisao ovde, pa da se ne ponavljam…


Plaža

Od tvrđave smo se spustili do obale Dunava, i tu napravili duugu pauzu, sa pogledom na Koviljski rit i most kod Beške.

Šetnju smo nastavili prema planinarskom domu Kozarica. U pitanju je interesantna građevina čiji stil asocira na alpske ili visokogorske kućice, i ambient je manje-više takav (veliki stari hrast i prostrani pašnjak) ali tabla na zidu doma podseća da je to “planinarski dom na najmanjoj nadmorskoj visini u svetu - 84mnv”. To je ta naša potreba da budemo prvi u svetu u ovome i onome, a jasno se sećam da mi je prijatelj pričao o planinarskim domovima u Dalmaciji koji su praktično na obali mora.

Od doma smo krenuli ka izvoru koji mu je dao ime. Tabla pored izvora sugeriše da je neka magija nagnala 5-6 važnih ličnosti iz srpske nacionalne istorije da borave u okolini izvora. Počev od Sv. Save koji je na tom mestu u XIII veku prešao Dunav, do arhiepiskopa Arsenija I Sremca koji se u neposrednoj blizini rodio, Zmaja Ognjenog Vuka koji je tuda prolazio iz Kupinova za Slankamen (valjda nije znao da mu je to okolo). Dalje, tu se odmarao vojvoda Jovan Monasterlija (kojem su uskratili “r” u imenu) a izvor su pohodili i mitropolit Stevan Stratimirović i čortanovački paroh Filip Cvetković.

Za svaki slučaj, ovi važni ljudi još jednom su pobrojani na ugraviranoj pločici koja je postavljena na kamenu piramidu izvora. Izvor je obnovljen 2006. godine zaslugom nekog nepoznatog dobrotvora, koji je u međuvremenu upao u nemilost i čije je ime u Staljinovom stilu izgrebano sa pločice, a pločica uredno vraćena i zašrafljena nazad.

Mesto je inače vrlo lepo i zanimljivo i bez komičnog sadržaja table. Izvor se nalazi pri vrhu livadice ušuškane u šumarak, i nad njom se nadvija velika stara topola.

Posle duže pauze pored izvora smo se još malo šetali stazama kroz Čortanovačku džunglu. Ok, nije stvarno džungla, ali je vidno drugačija od drugih šuma na Fruškoj gori. Drvo se manje seče i izvlači i najvećim delom šuma je prepuštena da raste kako hoće. Zbog toga je izrazito “spratna” (ako tako može da se kaže) i najvećim delom neprohodna izvan staza i puteva.

Lajt motiv ove šetnje bilo je uživanje i kuliranje, pa nisam forsirao da obiđemo baš sva zanimljiva mesta u okolini, već je ponešto ostalo i za naredni put. Za tih pet sati prešli smo nešto manje od 6km :D. Vuk je bio u elementu i sve vreme jurio okolo - džabe sam nosio ranac, ni jednom nije seo u njega.


Zelena staza oko Popovice

1. maj 2017.
Popovica - jezero - Čukale (vidikovac ka Novom Sadu) - Perina pećina (zamalo) - Orlovo bojište - Popovica
Petar, Vuk, Marko

Prava gušt šetnjica oko Popovice. “Prvomajski duh” (roštiljanje, muzika, gužva i sl.) se uglavnom nije osećao dalje od 50ak metara od najdalje tačke u šumi dokle se može prići kolima.

Dan je bio idealan, šuma prijatna i mirisna, a Pera i Vuk sjajan tandem. Šetali smo zelenom stazom oko Popovice, pored jezera, do vidikovca na Čukalama sa kog se vidi Novi Sad, pa lepim grebenom koji zavija oko vrha Popovica prema Perinoj pećini. Pećinu nisam uspeo da nađem, i prvi put kada sam je tražio pre 15ak godina sam je jedva našao u nekoj jaruzi, a možda i bolje, ne bih mogao ovu dvojicu da izvučem :-). Šetnju smo završili dužom pauzom na Orlovom bojištu.


Pećina stroga, Vrata raja, Dumbovac i Kobila - ima svega toga na Fruškoj gori :-)

20. maj 2017.
Zmajevac - Veliki gradac - Vrata raja - Dumbovac - vodopad - Kobila - Brankovac - Zmajevac
Vuk, Marko

Odavno željno iščekujem da Vuk dovoljno poraste pa da može sa mnom da baza po šumi, i to ne kao beba kojoj treba specijalna pažnja, već kao ravnopravan saputnik sa kojim mogu da se uputim i negde malo dalje i kog ne moram da nosim. Nisam se ni nadao da će to doći tako brzo.

Ela je vodila studente na teren, pa smo nas dvojica krenuli sami na na frku najavljenu šetnju. Prvo smo zastali u Starom Rakovcu, da obiđemo pećinu strogu (Beli majdan) i da vidimo da li je babaroga tu, a pravu šetnju smo počeli u blizini Zmajevca, krenuli grebenom preko Veliko gradca, pa se uključili na vezu (kojom sam sada prvi put išao) ka Dumbovačkom potoku. Izgleda da su od nedavno (pretpostavljam ove godine) baš na ovom krugu kojim smo mi išli proterali neku od staza Fruškogorskog maratona, ali sudeći po tome kako su oznake okrenute - u kontra smeru.

Kod Dumbovačkog vodopada su u steni uz vodopad postavili malu feratu, kako bi penjanje i silaženje bilo lakše. Do Kobile sam se sada prvi put penjao stazom koja se ranije odvaja od potoka i nekako bočno i kroz šumu prilazi vrhu (nasuprot one druge staze (meni lepše) koja ide grebenom, livadom uz male hrastove).

Vuk je prepešačio 90% ili više - nosio sam ga samo na 2 najžešća uspona: ka prevoju “Vrata raja” i od potoka Dumbovac do Kobile. Još par ovakvih šetnji gde ga vrlo malo nosim i ići ćemo bez ranca.


Kobila

Pred kraj, od Brankovca do kola (u blizini Zmajevca) je malo kukao kako se umorio i tražio da ga nosim, pa bih ga podigao i nosio na ramenima 50ak metara i onda bi opet sam pešačio nekoliko stotina, i tako nekoliko puta. Delovalo je da se baš razvalio, da će zaspati već u kolima, ali kad smo došli kući divljao je do uveče, skakao, prevrtao se, trčao u krug po stanu kao da nije izlazio danima napolje… Da sam mogao da biram, ne bih bolje odabrao :-)


Okolina Vile Ravne

1. jul 2017.
Vila Ravne - Trešnjevac - Kopreš - Pešićki fatovi
Mihajlo, Marko


Imali smo ambiciozan plan da za kratko vreme prođemo kroz najudaljenije šume na Fruškoj gori (iz perspektive Novog Sada), ali smo ga samo delimično ostvarili. Vreme je bilo kilovo, sparno i kišovito, ali pogled sa Kopreša je vredeo truda. Na žalost zaboravio sam foto-aparat u kolima, pa je ovih par panorama napravljeno gps-om.


U poslednjih 6-7 godina od kada nisam prolazio ovuda, dosta se promenilo. Šuma se intenzivno seče i krči na sve strane, a livade Kopreša su zarazle u žbunje i trnje.


Nedavno sam čuo za “Sofijine izvore”. Nalaze se u blizini raskrsnice na Čotovima, mesta gde sam mnogo puta prolazio. Nije u pitanju izvor vode, već “izvor lekovitog magnetnog zračenja”. Pratili smo znakove kroz šumu neko vreme i na kraju nismo našli (ili nismo primetili da smo našli) “izvor”. Sama šuma je neinteresantna (degradirana panjača), izgažena ima smeća okolo. Na mnogim stablima su zakačene ikone. Ja nisam ništa osetio, čak ni razočarenje, a Mihajlu se učinilo da je nešto osetio.


Bukovački maraton

9. septembar 2017.
Bukovac - Vilina vodica - Astal - Stražilovo - Bukovac
Vuk, Marko


Prvi put na Bukovačkom maratonu, i Vuku i meni. Svakako sam želeo tog vikenda da idemo u okolinu Bukovca, pa se potrefilo da je baš tada bio maraton, a i mislio sam da će Vuku biti interesantno da nosi knjižicu i označava kontrolne tačke.

Bila je gužva slično kao na FG maratonu, ali nije nam smetala, stigli smo oko 5 minuta pre polaska, popunili prijavnice i odmah se uključili na čelo grupe, gde smo manje-više ostali do kraja. Išli smo na osnovni maraton (16km), i Vuk je sam prešao nešto preko 10km, i naravno, bio je atrkacija, jedan od najmlađih koji je išao na sopstveni pogon i najmlađi koji je istrčao veći deo staze…



mapa | trek | slike (119) | video klipovi (8)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...