Gradac

izgubljeni grad Fruške gore
Fruška gora | sva sreća da je odmah tu preko puta Dunava http://perpetuum-mobile.net/fruska-gora/gradac/

Gradac

izgubljeni grad Fruške gore

Fruška gora

sva sreća da je odmah tu preko puta Dunava

Gradac

Tokom jedne aprilske šetnje 2004. godine, dok smo se polako spuštali na severozapad sa Crvenog čota, u žaru razgovora greškom smo skrenuli sa obeležene staze. Nismo hteli da se penjemo nazad, a i šta ima veze, to je Fruška gore, ne možeš se izgubiti na Fruškoj gori.

Krivudali smo naniže meni nepoznatim puteljcima koji su se sve više tanjili kako su prilazili potoku. Konačno smo izbili na potok, i to pravo na mali vodopad, zapravo strmu stenu visoku nekoliko metara sa koje se sliva voda. VREMEPLOV Danas (2017. godina) je na Fruškoj gori poznato četrdesetak vodopada (broj zavisi od rastegljivosti definicije vodopada koja se koristi), ali tada je bilo poznato dva-tri (Dumbovački, Lazin vir i možda još neki).

U narednih pola godine nekoliko puta sam bezuspešno pokušavao ponovo da dođem do tog vodopada. Da ga nismo fotkali, počeo bih da sumnjam da smo ga uopšte i videli.

Prilikom jedne takva potrage u oktobru 2004., najsistematičnije do tada, spustili smo se u potok Potoranj blizu izvora, i polako nastupali nizvodno koritom, obilazeći i sve desne pritoke. To je trajalo i trajalo, i konačno je počelo da se smrkava a vodopad nismo našli. VREMEPLOV Tek naredne godine sam shvatio da smo tada prešli preko vodopada a da to nismo ni primetili, jer ga je bujica skroz zatrpala granjem, lišćem i zemljom.

Nije zgodno dočekati mrak u koritu potoka, pa smo krenuli da se penjemo uz najbližu strminu, jer na Fruškoj gori staze i šumski putevi obično idu grebenima.

Sivilo se već pretvaralo u mrak kada smo izašli na vrh grebena, i tu nas je osim staze čekalo i jedno iznenađenje. Čistina na maloj zaravni bila je oivičena sa dva niska zida od grubo tesanog kamena. Sudeći po materijalu i stanju u kom su se zidovi nalazili (delom zatrpani - delom okrunjeni) u pitanju su bili ostaci građevina starih više vekova. Hm, neki poveći srednjevekovni ili stariji objekat na Fruškoj gori za koji ja ne znam?!


Gradac - najveći vidljivi zid (novembar 2004.)

Maštanje i nagađanje

Dugo po povratku (godinama) nisam uspeo u literaturi ili na internetu da nađem bilo kakav podatak o ovom lokalitetu. Na vojnoj karti sam ga lako našao - mali greben Gradac. Čim se tako zove, nemoguće da je nepoznat. Pogledao sam malo u etimološkom rečniku i potvrdio ono što sam već znao: slovenska reč grad, u feudalno vreme u svim slovenskim jezicima označavala je utvrđenje (castellum, castrum, arx, Burg), dok je gradac stari oblik deminutiva primenjen na reč grad sa prethodno navedenim značenjem. [1]

Hm, vojni objekat na samom kraju malog grebena koji je sa tri strane okružen padinama koje se strmo spuštaju u potok, a prilazni put vodi još dublje u planinu. Ako je to bila neka stražara, šta je čuvala ili motrila u najzabitijem delu Fruške gore?! Dobar primer stražare koja čuva važan put je Vrdnička tvrđava, koja je obezbeđivala južni kraj jednog od glavnih puteva koji su u to vreme prelazili preko Fruška gore.

Ali vrh na kom se nalazi Gradac je niži od svih okolnih vrhova u gusto pošumljenom delu Fruške gore. I u najboljem slučaju, kad u okolini ne bi bilo nikakvog rastinja, vidljivost ne bi bila veća od 1-2km, tj. do prvog narednog grebena.

E tu se moja mašta upalila. Da nije u pitanju nešto drugo, poslednje utočište pred najezdom neprijatelja? Fruškogorski Maču Pikču? Ali ko se skrivao i od koga? Ne nedostaje kandidata - Iliri od Rimljana (Batonski rat), romanizovano stanovništvo od varvara (Huna, Gota, Gepida, Avara, Slovena)… Da je u pitanju nešto srednjevekovno, ostatak nekog manastira ili samostana, verovatno bi postojao trag iz poreskih knjiga ili nekih drugih dokumenata.

Zabavno je bilo baviti se ovim nagađanjima, obilaziti ruševine, premeravati i maštati. Od početka mi je bilo jasno da je tu neko nešto već “radio” relativno nedavno - na lokalitetu je šuma panjača čiji izdanci ne izgledaju stariji od nekoliko decenija, i na više mesta postoje dublje rupe pravilnih uglova koje podsećaju na arheološke sonde. Dakle, trebalo je samo naći da li postoji neki rad objavljen o tom istraživanju. Nekoliko godina kasnije sam naišao na prvi podatak u literaturi. U pitanju je bilo jedna ili dve škrte i pomalo zbunjujuće rečenice u “Fruškoj gori u antičko doba” Dautove-Ruševljan. Ta mi knjiga nije sad pri ruci, pa ću citirati jednako škrt navod sa gotovo identičnim podacima, ali iz jednog izvora:

Na bregu "Gradac" (na pola puta između Banoštora i Čerevića), prilikom rekognisciranja 1963. godine, konstatovano je utvrđenje čiji su zidovi građeni od lomljenog kamena i opeke vezanih hidrauličnim malterom. Utvrđenje je uokvireno manjim šančevima. Sagrađeno je kao vojna postaja na putu Bononija-Sirmijum, najranije u I veku, i sigurno je postojalo u IV veku kao obezbeđenje pozadine rimske granice. U I veku je u utvrđenju boravila II kohorta Equitata. [2]

Nedavno (proleće 2017.) sam našao originalni rad napisan nakon prve “naučne obrade” Gradca tokom rekognisciranja terena 1963. godine, i iz kojeg su kasniji autori preuzimali podatke. Divan primer prepisivačke škole, gde je očigledna štamparska greška bez razmišljanja godinama prenošena iz jednog rada u drugi. U izvornom radu piše “Lokalitet se nalazi 13km južno od Čerevića, na pola puta između Čerevića i Banoštora”, što je kasnije sažeto na “pola puta između Banoštora i Čerevića”. Niti nešto što je 13km južno od Čerevića može biti na pola puta do Banoštora (Gradac je blago jugoistočno od Čerevića a Banoštor je direktno na zapad), a od Čerevića do Banoštora ni nema 13km. Jasno je da je u pitanju greška, umesto “Banoštor” treba da stoji “Bešenovo”, i sve se slaže.

Lokacija i opis lokaliteta

Lokalitet se nalazi (...) na potesu "Potoranj" čiji se vrh naziva "Gradac". Ovo uzvišenje u unutrašnjosti Fruške gore i u blizini fruškogorskog vrha "Crvenog Čota" ograničava sa istoka potes "Drenova", sa severa "Veliki Tancoš" i zapada "Pepeljara". Okolo se nalazi duboki surduk "Potoranj". Na bregu "Gradac", podignuto je rimsko utvrđenje. Oblik utvrđenja je podešen prema platou ovog brega, pravca severozapad-jugoistok zahvatajući površinu od oko 20x80m. Zidovi su dobro očuvani sa visinom oko 0.5m, debljine oko 1.5m. Pravac, a ponekad i debljinu zidova, je teže odrediti zbog mlade šume. Zidovi su građeni od lomljenog kamena (kamen iz sela Bešenova i sa Crvenog čota) i opeke sa vezivnim materijalom od hidrauličnog kreča koji sadrži tucani kamen, opeku i šljunak. Na površini se nalaze fragmenti opeke...

Utvrđenje je vrlo dobro očuvano, osim na dva-tri mesta gde je neko kopao temelje i oštetio zidove. Očuvan je ceo obimni zid i pregradni "zaštitni" zidovi prema severozapadu i jugoistoku. Prema severu i Dunavu je strma i okomita strana sa dva manja i plitka zemljana šanca, neposredno ispod zidova. Na jugu, prema unutrašnjosti Fruške gore, nalaze se tri zemljana šanca na razmacima od 30m sa prolazima širine oko 4m. [3]



http://y2u.be/okY4pSGtLaA

Gradac je bio poznat i naučnicima iz prve polovina XX veka, i uglavnom je povezivan sa Dioklecijanovim hramom koji se pominje u “Passio sanctorum IV Coronatorum” (legenda o fruškogorskim mučenicima), međutim N. Vulić je (1934. godine) smatrao da to nije opravdano, pre svega zbog lokacije, nedovoljno jasnih odrednica u legendi i grubog načina gradnje koji je prikladniji vojnom objektu nego hramu. Njegova pretpostavka je bila da je u pitanju kasnija, srednjevekovna ili novovekovna tvrđava. [4]

Današnji put Bononia-Sirmium (tj. Banoštor-Sremska Mitrovica) ide od obale Dunava zapadno od Banoštora, preko Koruške, Sviloša i Ležimira, i prati trasu antičkog puta, i na vrhovima oko njega postoje tragovi antičkih utvrđenja i naselja (u Svilošu, Sviloška gradina, Ležimirska gradina, itd…)

Najstarija meni dostupna detaljna topografska karta Fruške gore je vojna karta Austrijske carevine izrađena 1763-1787. U pitanju je solidna karta na kojoj je moguće prepoznati mnoge toponime, ali nije baš najpreciznija. Ako se pogledaju potoci severno i severozapadno od Crvenog čota, vidi se da su crtani “otprilike” i da su neki čak pogrešno imenovani (na primer onaj koji je ucrtan kao “Dobra voda” je zapravo Tancoš, a onaj što je ucrtan kao “Katanske livade” je Dobri potok) ili su im slivovi pogrešno spojeni. Ali to nije ono što je najinteresantnije na ovoj karti, već činjenica da je mreža puteva u tom kraju bila prilično gusta. Zbog nepreciznosti karte nije moguće odrediti tačnu lokaciju Gradca, ali vidi se da su u neposrednoj blizini prolazila dva puta. [5]

Na narednoj vojnoj karti Austrijske carevine rađenoj 1806-1869 ne postoji taj problem jer je znatno preciznija, a i sam Gradac je jasno ucrtan. Takođe se vidi da u blizini prolazi nekoliko puteva. [6]

U nedostatku boljeg, ostaje mi da nagađam da je i u antici pored glavnih trgovačkih puteva preko Fruške gore prolazio i niz manjih puteva, a da je Gradac bio jedno od niza pozadinskih utvrđenja koje je štitilo tu mrežu puteva. I zaključak O. Bruknera u radu u Arheološkom pregledu je u tom duhu:

Iako je utvrđenje udaljeno oko 13km od obale Dunava ulazi u sistem utvrđenja pozadine dunavske granice Rimskog carstva. Rimski logor u neposrednoj blizini Banoštora, kod sela Čerevića, koji navodi J. Klemenc mogao bi se locirati na bregu "Gradac". Isti pisac pominje iz Čerevića najstariji natpis posade cohors II Alpinorum equitata iz sredine I v.n.e.

Na osnovu ovih podataka i položaja koji je imalo utvrđenje na "Gradcu" može se pretpostaviti da je podignuto kao vojna postaja na direktnom putu Malata-Bononia - Sirmium najranije u I v.n.e. a svakako je postojalo i u doba kasne antike za obezbeđenje pozadine odbranbene rimske granice na Dunavu. [3]




Fruškogorski mučenici

Interesantno je da je za Frušku goru i njenu okolinu vezana jedna ranohrišćanska legenda o fruškogorskim kamenorescima stradalim za veru. Ukratko, na prelazu trećeg na četvrti vek nove ere, četiri kamenoresca iz Sirmiuma (Klaudije, Kastorije, Simpronian i Nikostrat) koji su radili na kemenim rezbarijama, dobili su zadatak od cara Dioklecijana da naprave kip boga sunca na kolima sa četiri konja i da sve bude izrađeno od jednog monolita. Kamenoresci su našli odgovarajući kameni blok, i izradili traženu skulpturu. Dioklecijan je bio vrlo zadovoljan i bogato ih je nagradio. Zatim je naložio da se na mestu kamenoloma, na Debelom bregu (Mons Pinguis) koji se nalazio uz sam put koji je vezivao Sirmium sa njegovom dunavskom lukom (Bononia), izrgradi hram, i kamenoresci su dobili zadatak da izrade kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen za vodu sa mnogim umetničkim statuama i najzad figuru boginje pobede Viktorije, boga ljubavi Amora i boga zdravlja Eskulapa. Kamenoresci, koji su potajno bili hrišćani, su sve uradili osim kipa boga Eskulapa. Dioklecijan je bio zadovoljan urađenim, i ponovo je tražio da mu se uradi kip koji je nedostajao. Posle nekoliko zahteva i odbijanja, kamenoresci su kažnjeni i ubijeni. Po kalendaru mučenika iz 354. godine, njihovo stradanje desilo se 8.novembra 305. godine. [7] Detaljniji slobodni prevod moguće je naći ovde.

Neki detalji iz naracije ove legende nisu baš najprecizniji, godine, ličnosti i okolnosti se ne slažu baš najbolje, ali je utvrđeno da ovo jeste jedna od najranije zapisanih legendi, i analiza jezika to potvrđuje. Stoga se može zaključiti da ju je pisao neki poznavalac lokalne geografije, pa iako mu možda istorijska preciznost nije bila u centru pažnje. [4]

Zanimljiv je način na koji su dva toponima pomenuta u tekstu, mons pinguis (debelo brdo) i mons igneus (ognjeno brdo), dovođena u vezu sa lokalitetima na Fruškoj gori, kao i lociranje nekih od mesta pomenutih u tekstu. Debelo brdo je, tvrde, zapravo “plodno” brdo, tj “Mons Alma”, rimski naziv za Frušku goru. Za ognjeno brdo nude se Crveni čot, zbog crvene boje tamošnjeg kamena, kao i brdo Kipovna, na kojem je kamen takođe crven.

Brdo kipovna se nalazi severno od napuštenog kamenoloma “Stari majdan”, i navodi se teza da je možda na tom mestu bio antički kamenolom u kom su ostali razbacani kipovi ili delovi kipova, po kojima je brdo kasnije dobilo ime. Nedaleko od Kipovne, nekoliko kilometara na istok, nalazi se “Gradac” (“Pustinkova Glava”) čije su ruševine dovođene u vezu sa Dioklecijanovim hramom. Neki tvrde da je zemlja na Gradcu masna, tj. plodna, i da je upravo Gradac mons pinguis.

Ne slažu se svi sa ovim nagađanjima, i jedan od onih koji prilično ubedljivo opovrgava ta nagađanja je Vulić. [4] Kakogod bilo, zabavno je razmišljati o tome, i o našoj maloj Fruškoj gori u velikom istorijskom kontekstu.


Izvori

[1] Skok, Petar. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika: knjiga prva, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1971. strana 321
[2] Đorđević, Maja. Arheoloških nalazišta rimskog perioda u Vojvodini, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Beograd, 2007. strana 66
[3] Brukner, O. Gradac, Čerević - antičko utvrđenje, Arheološki pregled V, Arheološko društvo Jugoslavije, Beograd, 1963. strana 109-111
[4] Vulić, Nikola. Passio sanctorum IV Coronatorum, GSKA CLX, 82, 1934. strana 1-22. wikisource
[5] Josephinische Landesaufnahme (1763-1787). mapire.eu
[6] Franziszeische Landesaufnahme (1806-1869). mapire.eu
[7] Fruškogorski mučenici, sr.wikipedia.org
[8] Digitalna mapa Rimskog carstva: pelagios


slike (13) | video klipovi (2)

Komentari, ispravke i dopune su dobrodošli...