stalno u pokretu
06. 04. 2020. Borislav Pekić * triler
Borislav Pekić

Besnilo

krcat aerodrom, sovjetske diplomate, agenti, kontra-agenti, smotani revolucionari, Palestinci, Jevreji, armagedonski kučići, ludi naučnici, SS doktori smrti i ratni zločinci, lovci na SS doktore smrti i ratne zločince, zombiji, vukodlaci, demoni i anđeli, za svakog po nešto...

goodreads

April 2020, pandemija kovid-19, skroz prigodan trenutak da sa liste skinem Besnilo.

Pekić se nigde ne žuri, polako slaže svoje glomazne i nakićene rečenice. Prvih 100-150 strana u kojima se gotovo ništa ne dešava a fokus skače sa lika na lik su prag preko kog mnogi čitaoci neće preći. Ali napolju je policijski čas i nemam šta pametnije da radim pa nastavljam.

Klupko zatim kreće da se odmotava: najprometniji aerodrom na svetu - londonski Heathrow, pa još u ciku sezone, pa još dva dana nakon oluje zbog koje su mnogi letovi otkazani a putnici zadržani duplirajući gužve. Tu je sovjetska diplomatska delegacija, obaveštajne i kontraobaveštajne službe, nesposobni revolucionari-teroristi, palestinska i jevrejska omladina koja se zaljubljuje, odljubljuje, zaljubljuje, armagedonski kučići, ludi naučnici, SS doktor smrti i ratni zločinac, jevrejski lovci na SS doktore smrti i ratne zločince, rođaci palestinske i jevrejske omladine koji vode mini rat na podzemnom parkingu (ovo stvarno mislim da je bilo suvišno), i lista ide dalje.

Znam, ovako kad se nabaca, zvuči kao pulp fiction ili ne baš sjajan holivudski film, verovatno zato Pekić samosvesno uvodi lik pulp fiction pisca koji nakon neuspelog terenskog istraživanja za roman o terorističkom napadu na aerdromu odlučuje da piše roman “Besnilo” o epidemiji na aerodromu. Kroz njega i njegove tirade dnevničkih zapisa u kurzivu Pekić podvlači razliku između njega i sebe, komentarišući zgodne i nezgodne koincidencije i slaba mesta koja bodu oči. O kako sam navijao da se zarazi i nestane iz stranica romana, ali potrajao je sve do pred kraj, kad je postao nepotreban.

Pekić govori o besnilu kao bolesti (rhabdovirus) i besnilu kao destruktivnom ili društveno negativnom ponašanju, bilo da je racionalno ili iracionalno, smišljeno ili spontano, pojedinačno ili grupno, i ne libi se da tu paralelu povlači iznova i iznova kritikujući gotovo sve aspekte društva.

U romanu je našla mesto i jedna interesantna alegorična scena u kojoj zabludeli nesposobni revolucionari, pijani i besni (zdravo besni i bolesno besni), izbacuju gospodu iz prostorija JAT-a (tj. Jugoslavije). Vrlo, hm, suptilno?

U poslednjih 150 strana knjiga naglo pravi zaokret i menja žanr, iz neke “ozbiljne” literature prelazi u scenario za B movie: zaraženi se pretvaraju u podivljale pse, zombije, vukodlake, dobijaju neverovatnu snagu i nagon za proganjanjem i ubijanjem ili zaražavanjem zdravih. Tu je i ludi naučnik sa serumom koji nakon ubrizgavanja za dva sata preslaže pacijentov DNK, pravi od njega überman-a i usput mu lobotomira (nepotrebne) društvene inhibicije.

Pošto se radnja dešava u Engleskoj, bilo bi interesantno da je Pekić bio vizionar i da je predvideo bolest ludih krava, pa da se žrtve pošasti umesto u besne pse pretvaraju u lude krave, hm, to bi već bilo interesantno.

Da zaključim, nije ovo moj žanr a ni Pekićev stil mi ne leži. Nije mi krivo što sam pročitao, tj. nije gubljenje vremena, eto, sad sam “čitao Pekića” i mogu da nastavim sa nečim drugim.

Izdanje koje sam čitao (Biblioteka Novosti, Beograd 2004.) nije za preporuku. Izgleda da je urađena automatska konverzija latinice u ćirilicu, ali lična imena i nazive pojedinih gradova, organizacija, institucija je trebalo ostaviti u originalu, što je izgleda neko ručno popravljao protrčavajući kroz tekst, pa ima komičnih kombinacija ćirilice i latinice. Takođe ilustracije tj. tlocrti aerodroma i karantinskih zona su praktično neupotrebljivi. Pretpostavljam da su u originalu bili u boji, dok su ovde sitni i crno-beli.

Za kraj par citata koji neobično podsećaju na ono što se dešava u stvarnom svetu, u Srbiji početkom aprila 2020.

Koordinacija kontrolnih aktivnosti u borbi protiv besnila ključ je uspeha. Zato je već prvi paragraf MRPL (Martial Rabies Prevention Law) predviđao da strategija prevencije bude u njegovim rukama, a da se egzekucija poveri specijalizovanim timovima “epidemiologa” o kojima je nameravao nešto kasnije opširnije govoriti.

Naredni paragrafi bavili su se obaveznom registracijom zdravih i bolesnih. Na svakog stanovnika karantina izdaju se po dve kartonske značke, poput nešto veće pseće markice, koje se nose na leđima i grudima. Registracija se obnavlja svakog jutra i važi do narednog. Bez nje niko ne može preuzeti dnevno sledovanje hrane, niti ostalih potreba. Neregistrovani se smatraju stray ili “divljim ljudima” i tretiraju se kao bolesni. Što se tiče samog tretmana, njime se bavio u drugom delu govora.

Brojna snaga Aerodromske bezbednosti, sa pridruženim jedinicama Metropolitan policije i carinske službe, neprestano je opadala, delimično usled bolesti, delimično usled sukoba sa bolesnicima ili zdravim karantincima bolesnog ponašanja. Stoga će se, određivao je jedan od paragrafa MRPL, porodice, odnosno ako ih nema odgovarajuće etničke grupe ili sindikalni savezi, starati o svojim besnima sve dok ih Aerodrom ne preuzme. Pošto je prelaz iz pasivnosti u agresiju nepredvidljiv, bolesnici se moraju držati na kaišu, lancu ili na drugi bezbedan način ograničiti u kretanju. Svaka besna osoba koja se bez pratnje zatekne na prostoru Central Terminal Area likvidiraće se na licu mesta. Svaka neregistrovana smatraće se besnom i likvidirati na licu mesta. Ukoliko se uoči da veći broj pripadnika pojedinih porodica, etničkih grupa ili sindikata dolazi u sukob sa ovim aktom, na odgovornost će se pozvati vođe grupacija i likvidirati na licu mesta.

Iz ličnog zapažanja da se danju oboleva više nego noću, jer se ljudi više kreću i aktivnije žive, da muškarci proporcionalno brže obolevaju nego pasivnije, opreznije žene, sledila je zabrana kretanja i danju i noću. Uveden je policijski čas u trajanju od dvadeset četiri sata. Ko se između 00:00 i 24:00 nađe u pokretu biće likvidiran na licu mesta.

Naređeno je takođe da svi žitelji karantina, besni i zdravi, uključujući funkcionere, pod svim okolnostima moraju na glavi nositi pseće korpe, bez kojih će se izložiti opasnosti da budu likvidirani na licu mesta. Zamašan kontingent brnjica bio je već poručen iz Londona i Lawford je hteo da poštovanje propisa pribavi ličnim primerom, pojavljujući se na televiziji sa psećom korpom na glavi.

U drugom delu govora bavio se postupkom sa obolelima. Postupak koji je predviđao bio je klasično jednostavan:

1. Bolesnici od besnila se likvidiraju.
2. Likvidiraju se i oni kod kojih se na besnilo samo sumnja.
3. Likvidaciji se, takođe, podvrgavaju svi kod kojih se na besnilo ne sumnja, ali koji se ponašaju besno.
4. Likvidiraju se i svi zdravi koji na bilo koji način, bilo iz kakvih razloga, ometaju likvidaciju besnih.
1. Primerci kod kojih se uoči neobično ponašanje ili za koje se sumnja da su bez zaštitne odeće dolazili u dodir s primercima neobičnog ponašanja, likvidiraće se kao besni.
2. Svako je dužan prijavljivati primerke koji se neobično ponašaju. Propuštanje da se to učini smatraće se neobičnim ponašanjem i likvidirati kao besno.