stalno u pokretu
02. 05. 2016. Mikhail Bulgakov * Rusija * Ukrajina * oktobarska revolucija
Mikhail Bulgakov

Bela Garda

goodreads

Završivši sa čitanjem Bele garde, nisam siguran koji mi je utisak. Na “prvu loptu” lako bih mogao da zaključim da mi se nije naročito svideo.

Nije lak za čitanje jer zahteva veliko predznanje konteksta u kojem se radnja odvija:

  • poznavanje Grada, njegove fizionomije i topografije, Bulgakov precizno pozicionira radnju u sokake i komšiluke kao da smo svi rođeni u Kijevu i da lako možemo da pratimo likove dok preskaču plotove i iskradaju se iz jednog dela grada u drugi ili dok armije okružuju i stežu grad u opsadi
  • poznavanje etno-lingvističkih, klasnih i političkih okolnosti (u Kijevu je pretežno ruska srednja i viša klasa koja podržava monarhiju dok su svuda okolo u ruralnim predelima ukrajinski mužici skloni da podrže stvaranje ukrajinske nacionalne države)
  • poznavanje odevnih predmeta, obuće, oružja… - često mi se dešavalo da tek posle nekoliko pasusa iz konteksta shvatim o čemu govori, da li o tipu topa, ruskim zimskim čizmama ili vojnom mantilu

Potpuno odsustvo fusnota u izdanju koje sam imao pred sobom (Slovo ljubve 1973.) nije pomoglo.

Radnja je iscepkana, delimično retrospektivna i ispresecana snovima što takođe ne olakšava praćenje.

Glavni lik romana bez sumnje je sam Kijev, Grad sa velikim “g” koji se ni jednom ne pominje imenom, ali je ipak sveprisutan: Grad nad kojim sviće zora i zalazi sunce, pritišću ga teški oblaci dok padaju krupne pahulje a ulice zakrčuju smetovi, oko kojeg i u kojem se nalazi vojska u raznobojnim uniformama, grad na čijim ulicama se proliva krv…

Grad je nemi svedok i dom mnoštvu sukobljenih kategorija ljudi: obrazovani / neobrazovani, bogati / dobrostojeći / siromašni, Rusi i oni koji govore ruski / Ukrajinci i oni koji govore ukrajinski i mešavinu ukrajinskog i ruskog, monarhisti / ukrajinski nacionalisti / boljševici, oficiri / obični vojnici, Nemci koji se povlače i Jevreji koje niko ne voli i koji svima plaćaju račun…

Kao što Grad naravno nije ni pozitivan ni negativan lik, tako ni ostale, ljudske likove ne bi bilo moguće svrstati u “dobre” i “loše”. Sa izuzetkom možda onih Petljurinih vojnika što ubijaju Jevreje po ulicama, sve drugo može da se relativizuje i sagleda i razume iz druge perspektive.

Pre početka čitanja mislio sam da se “bela garda” odnosi na “belu armiju”, jednu od sukobljenih vojnih grupacija u ruskom građanskom ratu (Kolčak, Denjikin, itd…). Oni se pominju ali nisu aktivni učesnici u sukobu opisanom u knjizi. “Bela garda” iz romana su zapravo Turbini, njihovi prijatelji i ostali njima slični - pripadnici srednje klase (viša klasa je uglavnom uspela da se izvuče), govore ruski i osećaju se Rusima, akademski su obrazovani (lekari, inženjeri, umetnici), kulturni u smislu buržoaske kulture (čitaju Puškina, Dostojevskog, sviraju Vagnera…), iskreni monarhisti, “srednje visoki” oficiri (oni najviši su opet uspeli uglavnom da se izvuku)…

Oni su ta garda, brana pred talasom ukrajinskog nacionalizma koji donosi sa sobom mržnju vekovima ugnjetavanih ukrajinskih seljake. Pred navalom drugog, crvenog talasa više ni nema te brane.


Sviđa mi se ljubav sa kojom je Bulgakov uneo svoj Grad u roman, ali mi to ostavlja osećaj da mnogo toga propuštam zbog nepoznavanja grada. Pored toga, interesantan je opis rulje i njene psihologije, moći glasina, “gluvih telefona”, moći optužbe, prokazivanja i presude gomile (ni oni koji se bore za Hetmana ni oni koji se bore za Petljuru ne znaju ni kako oni izgledaju ni gde se nalaze). Takođe i brojne metafore i alegorije, poput “ptičica koje cvrkuću” - telefona i kazaljki sata na licima ukućna koje umesto vremena očitavaju njihova raspoloženja i zabrinutost.

Na kraju, neizbežno mi je poređenje sa Majstorom i Margaritom, romanom koji me je držao prikovanim i oduševljenim od početka do kraja dok me je Bela garda od početka nije zainteresovala na isti način, i do kraja ostavila ravnodušnim. U tih desetak godina (Prvi svetski rat i ruski građanski rat), Kijev su zauzimale i gubile razne armije 14-15 puta. I dalje ne znam zašto je Bulgakov odabrao baš ovih nekoliko meseci Petljurine druge vlade, i zašto je završio roman pred dolazak boljševika, kad to nije bio najstrašniji i najkravaviji trenutak, niti prelomni, niti kraj istorijskih previranja a sigurno ne kraj mukama njegovih likova…