stalno u pokretu

< Knjige



Petar II Petrović Njegoš

Gorski vijenac


Gorski vijenac ne pamti se po događajima nego po izrekama, njegovi junaci su poznati po onome što govore a ne po onome što čine

stoji u pogovoru izdanja koje imam u rukama (Zavod za udžbenike, Beograd 2013.)

I zaista, dvadesetak godina nakon što sam ga pročitao, jedino čega sam se sećao (osim grube teme - istrage Poturica) jesu te izreke. Ali i posle ponovnog čitanja, osim tih poslovičnih, snažnih (ali izolovanih) stihova, malo šta je ostavilo utisak na mene.

Ali to je Njegoš! Veliki NJEGOŠ! Nešto tu nije u redu, i zato sam ponovo uzeo da ga čitam (drugi put u nekoliko dana), sada stih po stih pokušavajući u potpunosti da razumem svaku arhaičanu i neobičnu imenicu, glagol, glagolski oblik, podsetio sam se malo istorije, pročitao ponešto o antičkim, mitološkim i istorijskim likovima koji se pominju, pokušao da razumem metafore i alegorije, simboliku…

Međutim i posle ovog pažljivog ponovnog čitanja i dalje mi nije jasno zašto je Gorski vijenac toliko cenjen. Jasno mi je da su mnogi pisci posvetili dobar deo karijere proučavanju Njegoša i njegovog dela, i svakako planiram nešto od toga da pročitam (Đilasova studija o Njegošu će verovatno biti prva), ali činjenica da ga oni toliko cene nije mi dovoljna da i ja na njega gledam slepo, nekritički i sa strahopoštovanjem.

Moja (nesavršena) analiza i utisak

Gorski vijenac, posmatran izolovano, kao na primer kada ništa ne bih znao o Njegošu, Crnoj Gori, njenoj istoriji… mi je prilično nezanimljiv (da nije pomenutih izreka i sna Mandušića Vuka, bio bi mi potpuno nezanimljiv). Uža tema je masakr i njegova priprema, a šira tema je viševekovna surova borba za opstanak u kojoj su i ljudi postali surovi.

Poznavanje istorije, Njegoševe i crnogorske, znatno pomaže u razumevanju dela. Njegoš je živeo i upravljao Crnom Gorom u vrlo teškim okolnostima, ne manje surovim od onih 100-150 godina ranije, koje je opisao u Gorskom vijencu. Crna Gora, mala i stešnjena neprijateljima sa svih strana, siromašna i primitivna, primorana da prosi milostinju od carske Rusije, okružena agresivnim vezirima i pašama. Nabijanje na kolac, sečenje glava i isticanje na kočevima po zidinama kula u Mostaru ili Skadru, pljačkanje, otimanje i silovanje, nije ni čudo što su Njegošu Turci najgori dušmani.

Ali reč “Turci” nosi više značenja:

  • Turska država, sultan, vojska, administracija, neprijatelj crnogorske države,
  • turska vlastela, age i begovi koji kuluče raju i sakupljaju harač - klasni neprijatelj,
  • turska vera - Muhamedanci (do kraja prikaza ću koristiti ovaj termin za poturčene Crnogorce unutar granica Crne Gore pošto mislim da ih najpreciznije opisuje i razdvaja od prethodne dve kategorije)

Crna Gora u vreme događaja opisanih u Gorskom vijencu, iako u stalnim sukobima sa turskom carevinom i njenim pokrajinama (sa pašama i vezirima) je defakto nezavisna zemlja. Čak i pre toga, Crnogorci u Katunskoj nahiji nisu bili raja (tj. kmetovi) potčinjeni turskoj vlasteli. Dakle Turci o kojima se radi u Gorskom vijencu spadaju u treću kategoriju, tj. oni su pripadnici bratstava koja su u srodstvu sa pravoslavnim bratstvima, i koji su se u nekom trenutku u prethodna dva veka poturčili da bi olakšali svoj položaj (izbegli porez koji hrišćani plaćaju ili dobili neke povlastice i zaštitu Turske države), a osim toga su jednako seljaci i pastiri kao i pravoslavci sa kojima žive.

Dakle, tumačeno na osnovu samog teksta Gorskog vijenca, tj. bez dodavanja i izmišljanja, tema je obračun pravoslvnih Crnogoraca sa njihovim muhamedanskim srodnicima. Tome jesu prethodili vekovi sukoba sa turskom državom, kao i stalni sukobi sa turskim spahijama izvan granica tadašnje Crne Gore (u Nikšiću, Kolašinu, Podgorici…), ali u tekstu se ne pominju sukobi sa Muhamedancima unutar Crne Gore. Sa njima postoji suživot, idu jedni drugima na svadbe i okupljaju se na zajedničkim većima, i Muhamedanci i sami pozivaju na nastavak tog suživota. Glavni neoprostivi greh Muhamedanaca u očima pravoslavaca je to što su druge vere (i možda to što su nagrađeni i povlašćeni zbog te promene vere).

Likovi Crnogoraca u Gorskom vijencu se rukovode nekim, današnjim očima čudnim moralnim kodom. Oni su kruti, surovi, neosetljivi, njihov pogled na svet je jednostavan (crno-beo), njihova vera je nepokolebljiva (podsećaju na moderne Talibane i druge islamske fundamentaliste). Koja i kakva je to uopšte religija za koju su spremni da poginu ili ubiju? Neka čudna mešavina odjeka tradicije srednjevekovne srpske pravoslavne crkve koju prenose sveštenici koji ne znaju da čitaju i tradicija patrijarhalnog plemenskog ratničkog društva. Nije baš u duhu Novog zaveta. U jednom trenutku tokom sastanka između Crnogoraca i Muhamedanaca vojvoda Batrić kaže:

No lomite munar i džamiju,
pa badnjake srpske nalagajte
i šarajte uskrsova jaja,
časne dvoje postah da postite;
za ostalo kako vam je drago!
Ne šćeste li poslušat Batrića,
kunem vi se vjerom Obilića
i oružjem, mojijem uzdanjem,
u krv će nam vjere zaplivati,
biće bolja koja ne potone!
Ne složi se Bajram sa Božićem

Nalaganje badnjaka i šaranje jaja je doživljaj vere i religije, i ko ga ne deli, sa njim treba na život i smrt.

Iz svih dijaloga Crnogoraca izvire strašna mržnja prema Muhamedancima, dok se u muhamedanskim izjavama na pojavljuje. Ova mržnja možda ima osnovu, ali se ta osnova u samom delu ne navodi. Njegoš je pisao dijaloge i jednih i drugih, verovatno je imao neki razlog da ih tako napiše. Ne znam kako su ti likovi doživljavani 1850-ih ili u decenijama nakon toga, ali danas posmatrano oni su za mene antiheroji. Pola godine kontempliraju i planiraju pokolj (od jula do decembra), vrše pritisak na vladiku, planiraju ubistvo ljudi sa kojima spavaju pod istim krovom tokom Skupštine o Malom gospođinu. Surovi ratnici koji veličaju rat, borbu, pljačku i pogibiju, i koji vrše pokolj Turaka (oba pola i svih starosti) za Božić. I na kraju sveg tog pokolja Mandušić Vuk plače za slomljenom puškom?! Jasno mi je da se taj pokolj nije istorijski desio na način na koji je opisan (ako se uopšte desio), ali zašto ga je Njegoš tako napisao i šta je hteo da poruči? Šta veliča, šta osuđuje?

Na više mesta u analizi u pogovoru izdanja koje imam kao i u nekim analizama što sam čitao na internetu se pominje dilema i kolebanje vladike Danila. Ja tu nisam našao nikakvu hamletovsku dilemu, unutarnji sukob šta učiniti, šta je moralno šta nije, da li je pogrešno ubiti čoveka, mnoštvo ljudi, ljude koji su srodnici, poklati ih sve - staro i mlado. U dijalozima vladike Danila se vidi neodlučnost i strah od cene pokolja koju bi Crnogorci mogli da plate kao što na kraju i biva skrhan tek kada čuje o žrtvama Crnogoraca u Crmnici. Tek u replikama i komentarima crnogorskih starešina koje upućuju vladici vidi se da ga osuđuju što se prema Muhamedancima odnosi kao prema braći, mada se to iz njegovih reči ne vidi nigde.


Radnja Gorskog vijenca, takva kakva je, naglo staje negde oko polovine, kod 1400-tog stiha. Do tada, Njegoš nas uvodi u istoriju borbe islama i hrišćanstva, istoriju Crne Gore, uvodi likove, crnogorske poglavare koji diskutuju i kuju planove, uvodi turske glavare koji takođe dolaze na skupštinu… I onda se odjednom pojavljuje Vojvoda Draško, koji se vratio iz Venecije. Zaista ne znam koja je poenta te poduže epizode, da li je trebala da bude komična ili satirična, ali zapravo je vrlo glupa. To isto Cetinje na kojem glavari sede, nalazi se na nekoliko sati hoda od Kotora, grada u kojem su Crnogorci mogli da vide sve to isto što vojvoda Draško opisuje, samo možda u nešto manjoj meri.

Nakon avantura vojvode Draška, Njegoš opisuje ručak i gatanje iz pleći vola, događaj koji osim što opisuje par narodnih običaja i sujeverja ne doprinosi napretku radnje niti dodatno karakterizuje likove. Posle toga sledi još jedan događaj kojem je posvećeno dosta prostora a nisam siguran koja mu je svrha - prolazak mešovitih svatova poljem nedaleko od poglavara (malo manje od pola su Crnogorci). Veseli su, pucaju iz pušaka, naizmence pevaju muslimani i hrišćani kratke pesme kojima veličaju svoje junake i začikuju jedni druge. Kada prilaze bliže, Mustaj-Kadija, jedan od svatova, moli ih da ne pevaju takve pesme u blizini crnogorskog skupa, kako se neko ne bi uvredio, već da samo pevaju prave svatovske pesme, i zatim i sam počinje lepu lirsku pesmu.

Crnogorski glavari prvo nemo prate očima povorku, a zatim su zgađeni kako crnogorci mogu u slavlje zajedno sa Muhamedancima. Posebno osuđuju kadiju zbog njegove intervencije.

Batrićeva sestra

Zatim nailazi neimenovana sestra Batrića, nedavno poginulog mladića i nariče tužbalicu u kojoj žali stradalog brata. Zatim prilazi skupu i kreće u zagrljaj svome dedi, jednom od glavara. Grabi mu nož iz pojasa i pred njima oduzima sebi život. Crnogorci ćute i plaču. Zatim nastavljaju u razgovoru da hvale i žale Batrića i da ćaskaju o tome koliko je turskijeh glava posijekao, koliko je sinova ostavio, da li ima braću, da li će ga osvetiti… Onda se neko setio sestre koja im se malopre pred očima ubila i koja verovatno sve vreme tu leži mrtva pred njima i zaključuju da “joj puče srce u prsima a obrnu svijest naopako za onijem sivijem sokolom”. Valjda je to bila najnormalnija i najočekivanija stvar koju je devojka mogla da uradi…

Posle smrti Batrićeve sestre sledi još jedna poduža scena - 300-400 Ozrinića, Bjelica i Cuca dolaze u galami do velikog guvna gde sede glavari, i sa sobom dovode “vešticu”. Sledi “komičan” dijalog sa i u vezi popa koji ne zna da čita i piše, i zatim saznajemo kako je baba, drugi od dva ženska lika u Gorskom vijencu, takođe neimenovan, došla iz primorja među plemena i počela da širi sujeverje i plaši narod. Ali nju je zapravo skadarski vezir kidnapovao i pod pretnjom obučio i kao agenta poslao među Crnogorce da širi razdor. Baba je agent bre!

I tako je na ovih nekoliko digresija otišlo malo više od trećine Gorskog vijenca. Nisam siguran na koji način one doprinose delu, samo usporavaju radnju, a “komične” epizode mi se pogotovo ne uklapaju.

Nakon toga sledi nekoliko dužih monologa igumana Stefana u kojima bodri Crnogorce da istraju u svojoj nameri i govori vladici o surovom svetu. Dolazi Badnje veče i za njim Božić, najsrećniji hrišćanski praznik. Vladika i ljudi iz njegove okoline polaze rano ujutro u crkvu na pričest, a u daljini se čuju puške - pokolj je u toku. Stižu okrvavljeni Crnogorci i podnose vladici izveštaj: “koliko je ravnoga Cetinja ne uteče oka ni svedoka”. Vladika je radostan, a i iguman Stefan je veseo. Običaj je da se pre pričesti ispovede gresi, ali pošto je iguman raspoložen, rešava da “časti” i da preuzme grehe “na svoj račun”: “Hajte, braćo, te se pričešćujte bez priprave i bez ispov’jesti, a ja mičem sve na moju dušu.”

Euforija se nastavlja celog dana, sve dok ne stignu izveštaji iz Crmnice. Muhamedanci su i tamo pobijeni, ali su i crnogorski gubici bili strašni - polovina je izginula i po šestoricu u jedan grob sahranjuju. Vladika plače a iguman se smeje (starci valjda lako plaćaju ratove životima mladića). Gorski vijenac se završava bizarnom scenom u kojoj Mandušić Vuk plače nad slomljenom puškom.

Delovi koje nisam razumeo

Ma koliko da sam se trudio da razumem svaki stih, u nekoliko slučajeva mi to nije uspelo. Prvi je sa početka, sa skupštine o Malom gospođinu, kad Ozrinići pripovedaju o svom susretu sa Nikšićkim Turcima. Tu se pominje neki stari hodža Brunčević se “nekakvom šišanom”. Nisam uspeo da saznam šta je ta šišana. Uglavnom, Crnogorci obilaze oko njega i rade nešto tako da on to ne primećuje: “tisn(u) mu od lakta rožinu njegovojzi u grlić šišani”. Šta god da su to radili, ponizili su hodžu i to se završilo sukobom u kojem je poginulo devet Turaka i šest Crnogoraca.

Drugi slučaj je scena sa iste skupštine, ali nešto kasnije, nakon što su na skupštinu došli muhamedanski glavari. Vladika se dugo obraća Muhamedancima, govori sa razumevanjem o iskušenju i ljudskoj slabosti (njihovih predaka) i poziva ih da se vrate u pravu veru. Odgovara mu Skender-aga, i kaže da oni nisu isto što i njihovi preci, tj. imaju svoj novi identitet i veru kojih se ne odriču. Zatim sledi 7-8 kratkih replika crnogorskih glavara od kojih ni jedna nema veze sa onim što je govorio bilo koji od njih dvojice.


Da pomenem i par stvari koje su mi se svidele. Zanimljivo mi je bilo da čitam jezik kojim je delo napisano a i naravno tu su vešto rečene jezgrovite mudre misli, ali najviše mi se dopao san Vuka Mandušića. U toj sceni ovaj strašni “Taliban”, neustrašivi junak, govori u snu i dopušta da iz njega izlaze tanane emocije, ljubav ka snahi Milonjića Bana.

Ne znam šta da kažem za kraj. Nije mi jasno šta je Njegoš hteo da kaže i postigne ovim delom. Nije mi jasno šta su Crnogorci, likovi Gorskog vijenca postigli pokoljem koji su počinili - državni položaj im se nije promenio, tj. odnos sa Turskom je ostao isti, socijalni položaj se nije promenio (tj. nisu ni bili raja Muhamedanaca koje su pobili), ali možda su imali neke koristi od plena i ispaša koje su ostale upražnjene. Jedino što su dobili je to da ih ne vređa prisustvo Muhamedanaca u Crnoj Gori, da “odža ne riče na Cetinju”, da se ne podsećaju da su braća njihovih predaka promenila veru. Možda su postojali politički ili strateški razlozi, možda su se Muhamedanci u prošlosti stavljali u službu turske vojske koja je napadala Crnu Goru ili su pretili da to urade u budućnosti, ali Njegoš to ni u jednoj aluziji nije pomenuo niti je to predstavio kao motiv. Motiv je, kako ga ja vidim - pravoslavna vera je ugrožena time što su se neki islamizirali da bi im bilo lakše i sada preti opasnost da se vremenom svi islamiziraju.

Ali ako je tako, zašto su svi “junaci” Gorskog vijenca nesimpatični, zašto su im motivi tako plitki? Da je u pitanju stvarni istorijski događaj koji se tako odigrao, pa da je ovo Njegoševa apologija toga, ali on ga je izmislio i zamislio ovako (mislim na takav pokolj i u tim razmerama, hladno kontempliran i pripreman mesecima). Zašto?!

Gotovo da priželjkujem da je Njegoševa namera bila subverzivna, da prikaže sav apsurd, ali sumnjam da je to u pitanju…


Čitanjem Kritičkog izdanja Gorskog vijenca sa komentarom koje je priredio Nikola Banašević (izdanje SKZ 1973) stekao sam bolji uvid u Njegoševu pesničku veštinu i trud koji je ulagao da odabere najbolju, najefektniju reč ili pesničku sliku.

Korisni za razumevanje i pravilno vrednovanje forme, ali ne i za razumevanje suštine, Banaševićevi komentari objašnjavaju šta kaže pojedini stih, ali ne i zašto i koja mu je uloga u celini, pa je stoga i njihova korisnost za razumevanje dela ograničena.

Zahvaljujući Komentarima razumeo sam neke finese koje su mi pre toga promakle, ali to nije uticalo na moje razumevanje celokupnog dela. Što se tiče dva dela koje sam posebno naglasio u mom prikazu (Hodža Brunčević i replike na obraćanje Skender-age), Komentari ih na žalost nisu dovoljno razjasnili. Dok je Banašević objasnio značenje pojedinih reči (“Šišana” je kratka puška, “lakat” jedinica za meru), mislim da nije objasnio šta se dešava u stihovima:

a odovud neki od našijeh,
umimogred, pokraj odže mini
i tisni mu od lakta rožinu
njegovojzi u grlić šišani.

Što se drugog slučaja tiče (replike na obraćanje Skender-age), mislim da se pojašnjenje u komentarima opet više odnosi na formu a ne na suštinu - pojašnjeno je izolovano značenje pojedinih stihova, ali ne i zašto su tako nepovezani sa stihovima prethodnog govornika kao i te replike među sobom.


Sve u svemu, i pored boljeg razumevanja Njegoševe veštine u upotrebi jezika i odabiru pesničkih slika, kada pogledam na suštinu i poruku, učvrstio sam se u uverenju da je Gorski vijenac krvava fantazija verskog i svetovnog vođe koji piše o razračunavanju svog prethodnika (takođe verskog i svetovnog vođe) sa pripadnicima druge vere isključivo zato što su pripadnici druge vere, tj. u ovom literarnom delu to je glavni i osnovni motiv i pokretač. To je još više naglašeno činjenicama da je događaj koji Njegoš opisuje fiktivan, tj. da se nije odigrao na način na koji je opisan ili da se nije odigrao uopšte (na primer iako je Njegoš i pre Gorskog vijenca pisao o vladiki Danilu, ni jednom nije pomenuo istragu poturica dok je nabrajao mnoge manje značajne događaje).


Zanimljiv citat na koji sam naišao iz Memoara Rade Turov Plamenca, koji govori o intervenciji Nikšićkih poturčenjaka kod Mahmut paše Bušatlije čija je vojska izvršila invaziju Crne Gore (nekoliko godina pre dešavanja Istrage poturica) da se Crnogorci poštede i ne popale:

Rade Turov Plamenac; Jovan R. Bojović (1997). Memoari. CID. p. 537. 
"Гувернадур Јоко, чим опази турску војску преко Бјелица, он изгори своју кућу и утече у Млетачку државу. Кара-Махмут паша хоћаше опалит племе Његуше, него су га измолили Никшићи да се сачувају, јер са њима држе везу трговине."

Slične knjige


28. 06. 2015. klasik
Mikhail Bulgakov
Majstor i Margarita


[ vreme čitanja: ~ 1 min. ]

25. 09. 2015. klasik * prvi svetski rat * italija
Ernest Hemingway
A Farewell to Arms


[ vreme čitanja: ~ 2 min. ]

25. 10. 2015. klasik * španski građanski rat
Ernest Hemingway
For Whom the Bell Tolls


[ vreme čitanja: ~ 3 min. ]

31. 10. 2015. drama * klasik
Sofokle
Antigona


[ vreme čitanja: ~ 1 min. ]

03. 03. 2016. klasik
F. Scott Fitzgerald
The Great Gatsby


[ vreme čitanja: ~ 2 min. ]

08. 03. 2016. klasik
Harper Lee
To Kill a Mockingbird


[ vreme čitanja: ~ 3 min. ]

15. 03. 2016. klasik * Afrika
Joseph Conrad
Heart of Darkness & Other Stories


[ vreme čitanja: ~ 4 min. ]

13. 12. 2016. klasik * nedovršen prikaz
Albert Camus
Stranac


[ vreme čitanja: ~ 1 min. ]

14. 01. 2017. Njegoš
Nikola Banašević
Gorski vijenac, kritičko izdanje sa komentarom


[ vreme čitanja: ~ 3 min. ]

10. 02. 2017. klasik * utopija / distopija
Aldous Huxley
Brave New World


[ vreme čitanja: ~ 9 min. ]

22. 03. 2017. klasik * satira
Jonathan Swift
Gulliver's Travels


[ vreme čitanja: ~ 1 min. ]

Ovaj sajt ne sadrži first party kukije i druge mehanizme za aktivno praćenje poseta/ponašanja (facebook, google analytics, itd...). Na nekim stranicama se nalaze embedovani youtube video klipovi i google mape koji učitavaju svoje kukije.