stalno u pokretu
03. 02. 2017. Aleksandar Tišma * NOB proza * racija 1942 * Novi Sad
Aleksandar Tišma

Knjiga o Blamu

goodreads

Tužno, mučno…

Kriv što je živ, što je pretekao, izbegao logore, streljanja, raciju. Tu krivicu plaća stalnim preživljavanjem rata i okupacije, kažnjava sebe i mazohistički se odriče svake mogućnosti sreće. Nema snega ni sam u sebi da se suoči i obračuna sa avetima prošlosti. I čeka. Čeka neki sledeći rat kojem neće izmaći i koji će odneti i njega.


Novosadska racija je za mene bila statistika - cifre, datumi, tela streljanih na ulicama, rupa u zaleđenom Dunavu na Štrandu. Znao sam o Raciji na sličan način kao što sam znao o nekim drugim strahotama, u dalekim zemljama, dalekim vremenima. Sada su mi te cifre i podaci dobili lice. Vidim (kao da se dešava predamnom, bez potrebe za prevelikom maštom) žandarme kako u zoru idu zaleđenim ulicama, pretresaju kuće i isteruju uplašene ljude, i to sve 50, 100, 500 metara od kuće u kojoj sam odrastao i u kojoj sad pišem ove redove (artiljerijska kasarna iz koje kreću je 3-4 kuće od mene, “trg” Vojvode Šupljikca je prva sledeća ulica).


Neobično je bilo čitati roman koji se odigrava u Novom Sadu. Tišma me je prilično dezorijentisao - nazivi ulica često nisu oni na koje sam navikao, orijentiri su mi nepoznati (na primer kafana Borac, bioskop Avala, Interkontinental, itd). Uspeo sam da nađem plan grada iz 30-ih godina, i na njemu se zaista nalaze mnoge važnije ulice koje Tišma pominje (većinom se i danas tako zovu - Karađorđeva, Dositejeva, Jevrejska…), ali mnogih manjih ulica nema na mapi. Ok, razumem, umetnička sloboda, možda potreba za diskrecijom ili blagim otklonom od stvarnosti. Međutim, Tišma govori o strašnim stvarima koje su se desile tonom očevidca, a malo mi stvara nelagodnost to što ne znam gde je tu granica između činjenice i umetničke slobode. Možda je u pitanju pijetet prema žrtvama, izbegavanje da se direktno “čeprka” i da se romansira nečija nesreća.