stalno u pokretu
26. 04. 2017. aaa Rudolf Rocker * bbb anarhizam * bbb sociologija / socijalna pravda
Rudolf Rocker

Metode anarho-sindikalizma: Anarho-sindikalizam u Porto Realu


Ova knjižica (60ak strana malog formata) se sastoji iz dva dela: prvi je tekst Rudolfa Rokera “Metodi anarho-sindikalizma” napisan 1938. ili ‘39, dok je Španski građanski rat još bio u toku. Drugi deo posvećen je borbi radnika (pod vođstvom C.N.T.-a) španskih brodogradilišta za prava, od kraja 80-ih do 2004.

U prvom tekstu Roker definiše važnost i oblike borbe radnika za ekonomska i politička prava, van političkog sistema (van parlamenta, partija, itd). Naglašava da sindikati (koji su nosioci te borbe) ne mogu samo da se bave ekonomskim problemima na radnom mestu, jer ih se širi društveni problemi takođe tiču, a da predstavnička građanska demokratija nije adekvatan okvir u kojem ta prava mogu da ostvare i zaštite.

Kao metode borbe (direktne akcije), nabraja generalne štrajkove, bojkot i sabotažu, i sve su usmerene na paralisanje sistema do ispunjenja zahteva. Mogu da razumem kako je to bilo efektno u velikim pogonima XX veka (rudari, velike fabrike, brodogradilišta, železnice, itd.) ali danas je čini mi se takvih “vitalnih” sektora koji zapošljavaju veliki broj radnika ostalo malo, pa ne vidim baš kako je to relevantno za današnja uslove. Bojkot robe i usluga nisam baš najbolje razumeo ni u tom kontekstu u kom je naveden, tj. prva polovina XX veka. Jasno mi je da interes radnika nije (nužno) isti kao interes firme/fabrike, i da se bojkotom cilja na štetu kapitalista, ali zar se ta šteta svakako ne prenese i na radnike u tim pogonima? Ne vidim takav bojkot kao učinkovit (čak ni iz primera navedenih u tekstu).

U drugom delu knjige opisana je borba radnika španskih brodogradilišta. Nakon Frankove smrti i kraja diktature, u Španiji su ostale velike fabrike u državnom posedu, a među njima bila su i brojna brodogradilišta. Jedno od njih je brodogradilište u Porto Realu, koje je kao i druga brodogradilišta imalo velikih problema - nedovoljno posla, otpuštanje, pretnje privatizacijom, neredovne i delimične zarade, itd. Interese radnika zastupali su sindikati i političke partije (na vlasti su tada bili socijalisti, koji su deklarativno bili za radnike). Sindikati su bili razjedinjeni i neki od njih su bili kompromitovani i efektivno su radili u interesu vlasti a ne radnika (kao danas u Srbiji). Jedino C.N.T. i još nekoliko manjih sindikata su stali u zaštitu radnika i eskalirali borbu dok određeni ustupci nisu izvojevani (krajem osamdesetih).

Ako sam dobro razumeo, sve pobede su bile kratkog veka i pre ili kasnije bi se pojavili pritisci kako bi se negirali učinci. Ova hronika borbe završava se izveštajima iz jeseni 2004. iz kojih deluje da je skori poraz radnika bio neminovan (nisam proverio na netu šta se zaista desilo).

Iako u ovom slučaju (čini se) borba nije bila dugoročno uspešna, C.N.T. je uspeo da postigne visok nivo mobilizacije lokalnih zajednica, da animira radnike, njihove porodice, seljake i da ih uključi u štrajkove, blokade puteva i nasilne borbe sa policijom.

Nisam siguran koliko su verodostojni tekstovi iz drugog dela knjige, pošto su u pitanju primarni izvori, tj. izveštaji, govori i intervjui iz perioda kada su se ti događaji odvijali. Ne mora biti nužno da su nešto namerno hteli nešto da iskrive, ali čini mi se da učesnici takvih pokreta imaju tendenciju da se samo-ohrabruju, preuveličavaju svoju snagu i učinke.

Sve u svemu, ne bih rekao da je bilo gubljenje vremena, pošto nisam mnogo vremena ni uložio, ali nije ni bilo naročito korisno. Saznao sam za brojne i dugotrajne štrajkove u Španiji u poslednjih 30-ak godina, što do sada nisam znao.