stalno u pokretu
22. 08. 2017. Vladimir Nazor * NOB proza * NOB memoar / dnevnik
Vladimir Nazor

S partizanima

goodreads

Kada se u zimu 1942/43 pridružio partizanima, Vladimir Nazor je bio starac od 66 godina. Čovek drugog vremena i sistema, društvenog i vrednosnog. Ceo život je maštao o hrvatskom nacionalnom preporodu ali kada je Hrvatska država koja je uspostavljena nakon kapitulacije Jugoslavije ostvarila neke od tih snova, nije mogao da se složi sa metodama (ili sa tim da su veliki deo njegove rodne Dalmacije zauzeli Italijani), i iako je bio cenjen u NDH (krajem 1941. dekretom pridružen Hrvatskoj akademiji nauka), odlučuje da u odmaklim godinama i krhkog zdravlja ode partizanima u šumu i neizvesnost.

Zbunjeni starac, proizvod i proponent građanskog nacionalizma i romantizma, izneveren brutalnom realnošću, pokušava na drugoj strani da nađe primere “hrvatstva” koji će ga iskupiti i moralno očistiti.

I naš narod proživljuje sada možda najvažnije dane.
Izbaciti iz sebe sav svoj vjekovni mutni talog, pročistiti se i afirmirati se ili zauvijek propasti.
Naš je život bio do danas nikakav: život slugu i robova. Prvi je ovo put što se dio hrvatskog naroda, a upravo onaj koji je najbliži zemlji, prkosno - uz Srbe - diže da se, gotovo bez oružja, bez obuće i bez hrane, bez ičije pomoći, bori samo za sebe. Nov je nagon koji ga vodi; nisu ni uskoci ni hajduci osjećali ovako; njegova je svijest sada šira i dublja. Osjećaj slavenstva i hrvatstva probio se iz dubokih, davno zatrpanih izvora.
(str. 22)

Nazor pre rata nije bio sklon komunistima nisu mu bile bliske leve, socijalne ideja, a sada kada se našao među borcima koji za njih ginu, pokušava nekako da ih proguta:

Nisu partizani neki anacionalni zanešenjaci kako ih protivnici prikazuju. Moje im hrvatstvo ni najmanje ne smeta.
(str. 34)

Kada sam još u rudniku Tušnici pročitao u "Borbi" Titovu deklaraciju, rekoh mu odmah da će ona za nas vrijedeti kao jedna dobivena bitka.
Raspršit će lažne glasine što ih već dugo šire o partizanima protivnici i umirit će lakovjerne i prevarene koji je boje nekoga našeg "divljeg komunizma", nijekanja svake svojine, vjere i narodnosti.
(str. 40)

I Tito mu je nekako prihvatljiviji jer u njemu vidi ono što želi da vidi:

Hrvatskom Zagorcu, tvrdom vojniku i hladnom strategu kao da bliješti na dnu duše sjaj dalmatinskog sunca i plavetnilo našeg Jadrana.
Osvaja se lako što se doista voli.
(str. 61)

Nazor je kao pismen i obrazovan čovek sigurno bio u prilici da sazna više o stanovištima marksista i lenjinista o privatnoj svojini, religiji, nacionalizmu, i ili je nekako uspeo da ništa ne sazna o tome ili je dopustio da bude ohrabren i utešen propagandnom taktikom kominterne čije je cilj bilo širenje antifašističkog fronta. Upravo Nazor je čini mi se važan element te propagande, adut koji su partizani preoteli od NDH, poznato i cenjeno ime koje im daje kredibilitet. I zato ga tolerišu, ne insistiraju na tome da ga asimiluju i integrišu u svoj sistem, već ga održavaju u enklavi sistema protiv kog se bore i koju nose svuda sa sobom. Nazor je gospodin kojem su dodeljeni posilni, sluškinje, sobarice, nosači, konji da nose njega i njegove stvari, krava da uvek ima mleka, vodi se računa o njegovom smeštaju, pokućstvu, prenosivoj pećki, komforu, i sve to u uslovima krajnje gladi i oskudice koja vlada okolo. On jeste star i bolestan, ali nije najstariji niti najbolesniji, i negde je donesena politička odluka da je on vredaniji tog truda od drugih.

A on sam kao da nije svestan gde se nalazi i šta se dešava oko njega - zaokupljen je sobom i svojim zdravljem, manjkom komfora, planinama, šumama i potočićima. Okružen je anonimnom masom boraca i seljaka. Gadi se na neznanje i nehigijenu koji prate bedu i siromaštvo i veliča upornost i otpornost koje vidi u tom siromaštvu. Jedan od retkih koji imenom izviruje iz te velike anonimne mase je Tito - Tito sa borama urezanim u zabrinutom čelu dok planira nove pobede, Tito koji deli smokve siročićima, Tito koji predvodi pokret ili obilazi vojnike na položajima, Tito koji ne da gladnim vojnicima da zakolju golubove sa samostanskog tavana (jer partizani su dužni sve da ostave kako su zatekli, pa i golubove na tavanu).

Nazor kao da je na dugo željenoj ekskurziji, obilazi šume i planine o kojima je pevao ceo život.

Čudnovato je kako me sudbina, sada u moje stare dane, nosi u krajeve o kojima sam negda, u mladosti, mogao samo slutiti, željeti ih ili se njih bojati.
Moja se prošlost spaja s mojom sadašnjošću.

Opčinjen je prirodom, planinama, rekama, godišnjim dobima, a doživljaj mu kvare prizori pokolja i posledice rata i proganjanja. Ali on ne dozvoljava da ga takve misli dugo okupljaju, pa se brzo vraća potočićima, prolećnom nebu, cveću i pticama. Da li je Nazor bio taj naivni pesnik kako se u ovom dnevniku predstavlja, zanesena i osetljiva lirska duša, ili je to uloga koju je svesno odabrao? Tako nešto je i sam nagovestio u zaključku dnevnika.

Njegova odluka da se odrekne sigurnosti i bezbednosti zarad moralne čistoće je vredna poštovanja, i samim tim svojim činom je poslao poruku. Dnevnik koji je napisao je po mom mišljenju suvišen, jer ili nije bio kadar ili je izbegao da da bilo kakvu smislenu analizu ili kritiku - niti se identifikovao sa ciljevima borbe ljudi koji su ga poveli, niti se usudio da “naglas razmišlja” o njima, već se opredelio da u trenutku dok se svet trese, okrene glavu na drugu stranu i piše o banalnostima.