stalno u pokretu
09. 11. 2017. Erih Koš * NOB proza * racija 1942 * Vojvodina
Erih Koš

Novosadski pokolj

Romansirani prikaz Novosadske racije iz pera karijernog pisca sličnih dela (koji nije Novosađanin ili očevidac/svedok Racije).

goodreads

U Novom Sadu se u januaru 1942. desilo nešto jezivo, pokolj je odgovarajuća reč. Zvanično, “racija” je trebalo da bude akcija pretresanja stanova u potrazi za malobrojnim ilegalcima (sumnjivim ljudima koji nemaju odgovarajuće dokumente) - partizanima šajkškog odreda. Mađarskoj vladi bilo je potrebno da prikaže svojim nemačkim saveznicima da moraju da budu angažovani na svojoj južnoj granici pa da zbog toga nisu u mogućnosti odlučnije da podrže rat na istoku. Novi Sad i Šajkaška su bili relativno mirni od početka okupacije i broj ilegalaca (i oružanih incidenata) je bio mali, pa su mađarski vojnici i žandari krenuli u sistematsko uništavanje civilnog stanovništva da bi proizveli dovoljno veliki obim i dojam.

Erih Koš se prihvatio nezahvalnog zadatka da ove događaje opiše velikim delom iz ugla počinitelja. Kako to uraditi? Kako se staviti u misli tih ljudi, kako ispuniti detalje, ispričati šta su govorili i radili? Nemam odgovore na ova pitanja, a Košov odgovor je bio da ih prikaže vrlo jednodimenzionalno, iskarikirano, često u naglašenom kontrastu sa žrtvama.

Koš nije bio Novosađanin, niti je živeo u Novom Sadu, i to se oseti po sitnim greškama u orijentaciji a još više u odsustvu grada i njegovog duha (naravno da nije mogao da piše sa poznavanjem o gradu koji ne poznaje). Pretpostavljam da je uzeo izveštaje o Raciji, biografije počinilaca i žrtava, i nekako ih sve povezao i romansirao na sličan način kako je to radio za druge događaje tokom rata u Jugoslaviji (imam utisak da je napravio karijeru od toga).

Upadati u kuće ljudi, isterivati ih poluobučene na ulicu u sneg, muškarce, žene, decu, starce, streljati ih po ulicama ili odvoditi ih na Dunav i tamo ih ubijati i bacati pod led, sve je to već i samo po sebi jezivo. Ali Koš tome pridodaje dodatnu dimenziju sadizma - vojnici čupaju zube lekaru ili teraju oskudno obučene ljude da trče po snegu u krug po igralištu i na kraju svakog kruga ubijaju najsporije. Ne znam da li je to Košova umetnička sloboda ili se naslanjao na neke izvore do kojih ja još nisam došao (bilo istorijske ili litrerarne; na primer Tišma, Novosađanin i očevidac, događaje ne opisuje na taj način). Takođe opisuje napore mađarske vojske da iscenira oružani sukob na ulicama Novog Sada neposredno pre Racije, kako bi je time opravdali, što mi je takođe novo.

Nakon što je završio jezive opise pokolja, autor je pokušao naglo da završi i sam roman, ali sa trunkom optimizma. Smrću je kaznio generalštapskog oficira Litomerickog, čoveka koji od trenutka kada je uveden kao lik zagovara genocid i etničko čišćenje i generalno ima odlike psihopate. Nisam uspeo da utvrdim da li je istorijska ličnost ili ne. Autor ga nekako veštački dovodi u okolnosti u kojima gine. Nakon smrti Litomerickog, poslednjih par strana opisuju izvlačenje iz grada seljaka na volovskoj zaprezi i čoveka (jedna od preživelih žrtava) skrivenog u kukuruzovini. Uspevaju da prođu stražu, i idu ka “našima” u Fruškoj gori. Meni ovaj kraj nije pružio nikakvu satisfakciju i kompenzaciju i mislim da je bio nepotreban.