stalno u pokretu
01. 07. 2017. aaa Aleksandar Nenadović * bbb NOB memoar / dnevnik * bbb SFRJ
Aleksandar Nenadović

Razgovori s Kočom


Knjiga ima formu pitanja i odgovora za koje je materijal prikupljen u razgovorima koje je autor (Aleksandar Nenadović) vodio sa Kočom Popovićem u periodu od leta 1987. do jeseni 1988. U predgovoru knjige naglašeno je da u pitanju nije detaljna biografija niti iscrpna hronologija događaja u kojima je Koča učestvovao, već je namera da se čitaocima približi lik jednog od najistaknutijih učesnika u tim krupnim događajima, kao i njegovi pogledi (iznutra) na te događaje.

Kontekst tih događaja i Kočina istorijska uloga u njima su mi već bili poznati - Koča kao komadant Prve proleterske, učesnik Martovskih pregovora sa Nemcima ‘43, pregovora sa SAD u vezi vojne pomoći Jugoslaviji nakon raskida sa Staljinom, itd. Kako je knjiga objavljena pre skoro trideset godina, mnogi detalji iz nje su mi postali poznati i kroz citate i reference u drugim knjigama i člancima.

Sliku o liku Koče Popovića dobio sam isključivo kroz ovu knjigu, i stoga je moguće da je ona neprecizna ili pogrešna. Utisak koji sam stekao jeste da iako je često bio na ključnim vojnim i političkim pozicijama, nije bio “glavni igrač”, tj. lako je bivao neutralisan ili zaobiđen. Tokom rata, kako i sam kaže, zdušno je prihvatao vođstvo i sukobljavao se samo kada se nije slagao oko načina izvršenja nekih zadataka koje je dobio. Međutim, nakon rata, kada su njegovi pogledi počeli da se razilaze sa partijskom linijom, čini mi se da je Koča bio prilično politički impotentan - sklanjao se i povlačio ili dozvoljavao da bude zaobiđen, sve dok se 1972. nije u potpunosti povukao iz političkog života (i tada je doživeo potpunu izolaciju od strane režima koja je trajala praktično sve do objavljivanja ove knjige krajem osamdesetih).

Sam Koča mi u ovim dijalozima zvuči kao vrlo skroman i nenametljiv čovek, koji nema potrebu da ističe svoje učešće i svoja dela, da bilo koga podseća na njih, niti da se opravdava, kaje ili izvinjava. Moguće je da sam zbog toga, i načina na koji izlaže i predstavlja događaje, stekao gore navedeni utisak.

Najinteresantniji deo knjige su poslednjih nekoliko poglavlja, u kojima Koča daje svoj pogled na tadašnju (1988. godina) političku situaciju, prognozira moguće rasplete i ukazuje šta može da se uradi kako bi se izbegli neželjeni raspleti. I pored stroge političke izolacije koju je Koča doživeo nakon ‘72, imao je vrlo jasan i tačan pogled na situaciju ‘88, kao i na to gde ona može da odvede. Predviđanja njegovih najgorih scenarija su se nažalost ostvarila i omanuo je jedino u nadi koju je polagao u “mlade posleratne naraštaje” i u njihovu zrelost i neopterećenost stegama jednopartijskog sistema.

Kočin sagovornik, tj. autor knjige Aleksandar Nenadović je na momente vrlo iritantan, i kao da ima potrebu da ugradi što više od sebe i svojih stavova u te dijaloge. Ne znam ništa detaljnije o čoveku, ali iz poslednjih par poglavlja sam stekao utisak da je on jedan od proponenata štetne politike koju Koča u njima osuđuje i koja je konačno dovela do teških posledica koje su usledile nekoliko godina kasnije.