stalno u pokretu
22. 05. 2016. Stanisław Lem * sf
Stanisław Lem

Solaris

goodreads

Naučnofantastični kontekst romana Solaris je otprilike sledeći:

U dalekoj budućnosti, ljudi su ovladali putovanjem svemirom i njihov doseg se meri desetinama, stotinama, hiljadama (nije tačno navedeno) svetlosnih godina. Među brojnim svetovima koje su otkrili (i posetili), jedan vrlo specifičan privukao im je pažnju - planeta nazvana Solaris, koja kruži oko binarne zvezde. Uprkos prognozama i proračunima prvih posmatrača da je putanja kojom planeta kruži neodrživa i da je sudar sa crvenim džinom neminovan, putanja neobjašnjivo ostaje vrlo stabilna. Druga zanimljivost vezana za Solaris je njegov okean koji prekriva gotovo celu površinu planete. Naučnici su ubrzo posumnjali da je okean zapravo jedan ogromni živi organizam i doveli su ga u vezu sa stabilizovanjem orbite. U trenutku u kom se odvija radnja romana, fascinacija naučnika i opšte javnosti Solarison traje već više od stoleća, kao i niz neuspešnih eksperimenata i pokušaja kontakta sa misterioznim entitetom.

Iako je napisan pre više od pola veka (1961.) prilično je uverljiv i nije preveliki problem zažmuriti na neke “anahronizme” (ako tako mogu da nazovem prisustvo u delekoj budućnosti (u odnosu na naše vreme) nekih tehnologija koje su odavno prevaziđene i nepostojanje drugih koje su nastale i dobile na važnosti u decenijama nakon što je roman napisan). Takođe, Lem je na vrlo maštovit i originalan način zamislio i opisao vanzemaljski organizam, ljudima i ljudskom poimanju zaista stran, u svakom smislu reči.

Ali i pored svega toga, ovaj naučnofantastični kontekst mi je bio izuzetno dosadan. Na primer prva glava u kojoj se (predetaljno) opisuje dospeće Kelvina na Stanicu ili brojne komadine teksta u kojima se suvoparno opisuju razne ranije ekspedicije, njihove hipoteze, testovi, zaključci, itd. Međutim, odmah posle one prve dosadne glave naišao sam na nešto što me je potpuno oduvalo, nešto drugačije od te šire naučnofantastične priče.

Kris Kelvin, protagonist romana, budi se u svojoj kabini posle prve “noći” (na Solarisu nema pravih noći, samo se smenjuju crveni i plavo-beli dani obojeni zvezdama oko kojih planeta kruži) i biva suočen sa duhom svoje prošlosti, devojkom sačinjenom od uspomena, nežne ljubavi, sete, tuge, muke, očaja, kajanja i krivice. Devojka koja je nakon prestanka svog zemaljskog života, deset godina živela kao odraz svog prethodnog postojanja potisnuta u njegovu podsvest a sada se opet volšebno stvorila pred njim, do te mere stvarna, da ne mogavši da posumnja u svoja čula, posumnjao je u svoj razum.

Suočen sa strašnim lomovima, čovek bude ili i sam slomljen, ili ih preživi tako što nekako potisne u podsvest emocije koje bi ga inače iskidale na komadiće. Ali šta da radi kada one ožive i kada bude stavljen pred njih na tako direktan i brutalan način. Za mene je to najupečatljiviji deo romana. Nažalost, Lem relativno brzo prelazi preko toga, i njegov lik uspeva da potisne i to ovaploćenje uspomene na isti način kao što je potisnuo i uspomenu. Cela druga polovina romana mi je blago razočarenje i izneverenje istraživanja ljudske prirode koje mi je ponuđeno, a za istraživanje izmišljenog Solarisa koje sam dobio za uzvrat me nije bilo previše briga…

Veći deo druge polovine knjige mi je bio neinteresantan, sve do poslednjeg pasusa kojeg ću ovde citirati gotovo u celosti:

Svako od nas zna da je materijalno biće, podložno zakonima fiziolagije i fizike i da snaga svih zajedno uzetih naših osećanja ne može da se bori protiv tih zakona, nego može samo da ih mrzi. Večita vera zaljubljenih i pesnika u snagu ljubavi koja je trajnija od smrti, ono finis vitae sed non amoris (Kraj života nije i kraj ljubavi) koje nas vekovima proganja - jeste laž. Ali ta laž je samo uzaludna, a ne i smešna. Biti, međutim, časovnik koji meri proticanje vremena, časovnik razbijani i ponovo sastavljani, u čijem mehanizmu kad konstruktor pogura zupčanike počinje zajedno s njihovom prvom kretnjom da ide očaj i ljubav, znati da si mehanizam za izbijanje muke, tim dublje što time postaješ komičniji skup ponavljanja? Ponavljati ljudsku egzistenciju, u redu, ali ponavljati je onako kao što pijanac ponavlja otrcanu melodiju, ubacujući stalno nove novčiće u muzički aparat? Ni za trenutak nisam verovao da će se ovaj plovni kolos koji je stotinama ljudi pripremio u sebi smrt, s kojim je decenijama pokušavala da uspostavi ma i samo končić sporazumevanja cela moja rasa, da će on, koji me je nesvesno nosio kao zrnce prašine, hteti da se uzbudi tragedijom dvoje ljudi. Ali njegova dejstva išla su ka nekakvom cilju. Istina, čak ni u to nisam bio potpuno uveren. Otići ipak, značilo je precrtati tu, možda ništavnu, možda samo u mašti postojeću šansu koju je zaklanjala budućnost. Znači, provesti još ceo niz godina pored delova nameštaja, stvari koje smo zajednički doticali, u vazduhu koji je još pamtio njen dah? U ime čega? Nade u njen povratak? Nisam imao nade. Ali živelo je u meni očekivanje, poslednja stvar koja mi je posle nje ostala. Kakvim ispunjenjima, porugama, kakvim mukama sam se još nadao? Nisam znao ništa ostajući u nepokolebljivoj veri da nije prošlo vreme okrutnih čuda.

I par reči o izdanju koje sam imao pred sobom. Vladam samo sa dva jezika u meri potrebnoj da se u potpunosti uživa u književnom delu - srpskohrvatskim i engleskim. Ako je delo napisano na jednom od ta dva jezika, težim da ga čitam u originalu, inače mi je svejedno, i čitam prevod koji mi je dostupan. U ovom slučaju sam čitao srpski prevod, ali čini mi se da bih bolje prošao sa engleskim. Nekako mi je bio čudan i u neskladu sa duhom jezika. Ne mogu to da tvrdim sa sigurnošću, ali čini mi se da sam čitao srpski prevod engleskog prevoda francuskog prevoda poljskog originala…