stalno u pokretu
01. 02. 2019. Jack London * beletristika
Jack London

Zov divljine

Kućni ljubimac biva otet iz svog ugodnog okruženja i bačen u nemilosrdan svet gde se kroz borbu za opstanak u njemu bude instikti sve dok ne postaje überhund, savršeni spoj divlje mašine za ubijanje i cinika koji poznaje mehanizme civilizacije i svesno ih odbacuje.

goodreads

Pre malo više od četvrt veka, jedan od prvih romana koje sam sam pročitao (tj. da mi nisu roditelji čitali) bio je Beli Očnjak, a ubrzo za njim je sledio i Zov divljine. Danas je to prva duga “knjiga bez slika” koju čitam mom sinu koji ima malo manje od pet godina.

Za aktivno dete priličan je izazov da uskraćen za slike sedi mirno i sluša, ali nisam mogao da odolim i da još odgađam povratak literaturi mog detinjstva.

Dok mu čitam o avanturama antropomorfizovanih pasa, pravim česte pauze, razgovaram sa njim, čisto da vidim da li prati i razume, pojašnjavam mu nove i neobične reči, rekapituliram radnju, a usput se zabavljam odgonetanjem alegorije i skrivenog značenja, bez obzira na to da li ga je autor ugradio ili ne.

Bak vodi uspavan, neosvešćen život u domu bogatog sudije u Kaliforniji, gde nema neku naročitu svrhu, osim da bude ukras i igračka. Prema sudiji, svom pokrovitelju, ima prijateljski ali podanički odnos, prema njegovim sinovima sa kojima ponekad ide u lov “poslovni” a prema sudijinim unucima pokroviteljski.

Iz tog sveta, “civilizovanog” kako London mnogo puta naglašava, biva iščupan na način koji veoma liči na transatlansku trgovinu robovima. Kidnapuju ga, nije mu jasno šta ga je snašlo, vezuju ga, transportuju u mučnim uslovima, tuku ga, batinom izbacuju iz njega ponos i dostojanstvo, slamaju mu duh sve dok se nije pokorio “zakonu zuba i batine” i prihvatio robovski mentalitet, podredio se ljudima i dominantnim psima.

Bak u domu sudije Milera nije imao svoju svrhu, razlog postojanja. Tu svrhu nalazi u zaprezi, u radu koji strastveno prihvata sa ponosom i sa kojim se poistovećuje, vuče složno sa ostalima napred. Neki od pasa su još predaniji. Dejv, koji iako iscrpljen do samrti ne dozvoljava da ga isključe iz zaprege, podsetio me je na konja Boksera iz Životinjske farme. Ovo liči na alegoriju nekog vida socijalizma (ostvarivanje radnika kroz požrtvovan i samopregoran rad koji složno vrše).

Ali nije tako jednostavno, jer izvan zaprege, u tom sistemu u kom je čovek i dalje gospodar, među psima postoji kruta hijerarhija i nemilosrdna borba za mesto u njoj. Bak postepeno zbacuje pokornost i poniznost i počinje nemilosrdno da se bori za dominaciju, sve dok ne izbija na vrh poretka, bukvalno postaje “top dog”. Ovaj darvinistički sistem, borba u kojoj samo najjači opstaju liči na neregulisani kapitalizam.

Bak je bio nemilosrdan. Dobro je izučio zakon batine i zuba i nikada se nije odricao preimućstva niti dizao ruke od neprijatelja koji je već krenuo putem smrti. (...) Zagospodariće on ili će gospodariti njime; a pokazati bilo kakvu milost značilo bi slabost.

Na svakoj etapi svog putovanja, Bak se nalazi sve dalje od civilizacije i njenih normi i vrednosti, postepeno odbacuje stege i skrupule, pokornost prema sistemu, prema zakonu batine i zuba sve dok ga do stupnja “überhunda” ne deli jedino ljubav i odanost prema Tortonu. Kad tokom jedne produžene Bakove “ekskurzije” u šumi Tortona ubijaju zli Indijanci, Bak im se svirepo sveti i konačno postaje slobodan da kolje i dominira svojim novim domom.

Naravoučenije? Ne znam… Koliko se sećam, London je bio naklonjen socijalizmu (davno davno sam čitao Gvozdenu petu), ali ovde ispada da je vrhunac neki anarho-kapitalizam? Ili možda anarho-primitivizam?

Kakogod, završismo knjigu nekako, mnogo je krvava za malo dete i sa previše deskripcije i Bakove introspekcije, verovatno primerenija za jednu od prvih knjiga koje dete samo čita (sa 8-9 godina)…